Косово и Метохија – поклоничко путовање

 

Октобарски дани на Косову и Метохији

   Поклоничко путовање

Нас четворо из нашег краја, Гоца, Мира, Милош и ја, чекамо, у Прељини код Чачка, групу путника из Београда. Око поноћи крећемо ка Косову и Метохији. Ноћна вожња делује помало мистично. Путници, нас осамдесетак, као да смо „између сна и јаве“, помало свесни значаја овог путовања, помало одсутни, јер нас умор притиска. И прича се смирује.

Нас четворо први пут сада заједно путујемо на Косово. Први пут ћемо видети светиње о којима смо слушали, које смо доживели читајући о њима, гледајући филмоване приче, фотографије. Сада, први пут, крећемо ка извору, матици, почетку сваког почетка, иако свако од нас носи у себи ту везу од када се зачела мисао о нашемпостојању у свести наших предака. То објашњава нашу устрепталост, ишчекивање, благодарност Господу. Свако од нас имао је неко своје искуство у вези са ранијим посетама Косову и Метохији. Ово путовање је другачије. Први пут нам се понудио овако садржајан програм, а мисија је узвишена. Носи се хуманитарна помоћ манастирима и српским породицама, носе се речи, погледи, разговори, подршка, љубав. Међу путницима било је оних који су били више од  двадесет пута на Косову за неколико година, такође у организацији Независне асоцијације студената. Путника је и младих и старијих, и здравих и болесних, образованих и мање образованих, оних који су обишли читав свет, али им се посебно мили да поново иду на Косово, и оних који путују само на Косово.

Прва слика мог распетог Косова је Црква у Обилићу, посвећена Малој Госпојини, коју смо посетили у рано јутро. Отац Бошко нас је сачекао, поздравио, обрадовао нам се. Говорио је о стању ове Цркве коју је освештао Патријарх Павле, деведесетих година, о неколико српских породица које су остале у Обилићу и њиховом  животу.

Крећемо са тужном сликом Обилића према Газиместану. Појављује се сунце после хладне ноћи и сивог јутра. Газиместан је узвишење на североистоку Приштине, пет километара од града, с десне стране магистрале за Косовску Митровицу. На узвисини је Споменик косовским јунацима, на четири спрата, са стиховима из епских народних песама. Са терасе  посматрамо Косово поље  на коме су 1389. године  ратовале српска и турска војска у Косовском  боју. Посматрамо изложени план положаја војника у овом крвавом боју. Неко је са мобилног телефона пустио песму о Косову. Ћутимо, слушамо, сећамо се. Још једном читамо стихове из епске песме  „К’о не дош’о не бој на Косово, од руке му ништа не родило…“, фотографишемо, утискујемо у памет, у крв… За опомену, за незаборав…

Приштина је леп и модеран град. У студентским данима сам посетила Приштину. Имали смо наступ у Студентском граду, играли смо представу о Бранку Миљковићу, деведесетих година. Сада сам из аутобуса видела мензу, блок пет, студентске домове, градску библиотеку. Вратило се време, сећање. Гостовали смо на студентском радију и у градској библиотеци. Уздрхтах од необичности – посматрам слике неких прошлих догађаја  и оживљавам их у превозу! Све је тако познато и тако далеко! Посетили смо Цркву Светог Николе у Приштини. Лепа је, уређена, сређена. Двојица свештеника са породицама и педесетак Срба живи у овом граду. И они носе свој крст без роптања.

Грачаница нас је дочекала у сунцу и лепим јесењим бојама. Манастир се налази у селу Грачаница, недалеко од Приштине. Саградио га је краљ Милутин, 1321. године,  и посветио га Успењу Пресвете Богородице. Поклонили смо се честицама моштију неколико светитеља које су  у ћивоту  у Цркви испред олтара са леве стране. Посматрам  фреске и иконе. Свети краљ Милутин  и краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку. „Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем изб’о очи. Али дирнути руком није хтео, ни отмено ти лице, нити уста, ни златну круну, ни краљевски вео, под којим лежи коса твоја густа”… Прођоше мислима незаборавни стихови песника  Милана Ракића.

Кренули  смо у сусрет још једној задужбини Светог краља Милутина. То је Богородица Љевишка у Душановом царском граду,  у Призрену. Тамо су нас чекале Милица и њена мајка. Са њима је и њихов стари добротвор. Сусрет је био дирљив, топао, искрен, тужан… Црква је опасана је бодљикавом жицом и закључана. Нека су стакла поломљена. Више је не чувају војници  КФОР-а. Кључеви су предати полицији, не српској. Срба има мало, двадесетак …  Наш домаћин, Иван Крстић, откључава капију и врата. Стрепимо од онога што ћемо видети. Црква је у бољем стању него што је била пре неколико година, каже наш домаћин. Била је пуна смећа, дима. Многе су фреске оштећене. Лепота ове светиње  привукла је још једног посетиоца. То је страни туриста,  из Америке, старији господин са фотоапаратом, који је  са нама делио утиске о лепоти Цркве. Видљиви су трагови обнављања. Бисер средњовековне уметности одолева времену, злој намери и нељудском делу. Осећај је посебан када смо се сусрели са топлим и светлим ликовима на најпознатијим фрескама ове Цркве – Христа Спаса и Богородице Љевишке. Пред њима, у молитви, човек превазилази  време и простор. Изашли смо у тишини, испуњени благословом ове велике светиње и кренули према Саборној цркви Светог Ђорђа. У мој поглед улази хор белих и сивих голубова на жици изнад наших глава. Заустављам се, слика је незаборавна, симбол слободе делује величанствено у сунчаном октобарском дану.

Светла и пространа Саборна Црква Светог Ђорђа, у центру старог Призрена, делује импресивно. Владичански двор епископа рашко-призренског  налази се поред Саборног храма. Све призренске цркве, призренска Богословија и све српске куће у призренском насељу Поткаљаја, спаљене су у марту 2004. године. Обнова цркава је у току, док су куће већином у рушевинама.

Посетили смо и Призренску Богословију Светих Кирила и Методија у подножју старог призренског насеља Поткаљаја, поред леве обале Бистрице. Основана је 1871. године, као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства. 1999. године Богословија је измештена у Ниш, а сви објекти призренске Богословије спаљени су у погрому 2004. године.  2011. године школа и мања зграда са професорским становима су обновљене.  Наш домаћин био је заменик ректора,  дечански монах Андреј (ректор Богословије је владика Теодосије). Говорио нам је о условима у којима се школују ученици, о њиховом животу у Призрену, о обнови школских објеката и ученичког интерната и трпезарије на простору Богословије и помоћи која стиже из Русије. У Богословији се данас школује 37 ученика, њихов излазак и  кретање по Призрену је у групама. И ми смо уживали у лепоти јесењег дана на шеталишту поред реке Бистрице у  овом лепом Душановом граду.

Манастир Свети Архангели у клисури реке Бистрице, око три километра југоисточно од Призрена према Шар планини, осваја лепотом.  Диван амбијент, раскошна природа и топла добродошлица монаха Михаила, игумана манастира, у  јесење предвече, учинили су да овај манастир заузме посебно место у душама посетилаца. Посетили смо цркву, поклонили смо се чудотворној икони Пресвете Богородице, прошетали стазама Душанове задужбине коју је цар подигао у 14. веку, у знак захвалности за исцељење. У порти манастира налази се гробница цара Душана, а његово тело је откривено 1927. године и данас се налази у Цркви Светог Марка у Београду. Манастир је представљао  врхунац српског сакралног градитељства, који је утицао на настанак и развој моравског стила. Турци су у 15. веку заузели манастир и  нанели му велику штету. Од клесаног камена порушене Цркве Светог Николе, Турци су 1615. године саградили Синан-пашину џамију у Призрену. Крајем 20. века  манастир је обновљен. 1999. године је један од монаха, отац Харитон, киднапован. Његово обезглављено тело нађено је на гробљу и сахрањено у манастиру Црна Река. Отац Харитон Архангелски је у народу прослављен  као светитељ. Манастир је, 2004. године, иако под  заштитом немачког КФОР-а, био спаљен. У нашем доживљају, поред ових тужних прича, остала је слика великог градилишта и наде за српски манастир и његову светлију будућност. Окрепљени манастирским послужењем, кренули смо према Зочишту.

У манастиру Зочиште или манастиру Светих врача Козме и Дамјана  били смо на бденију. Обрадовали смо се добром оцу Стефану. Помазани смо уљем из кандила крај исцелитељске иконе и моштију светаца, поклонили смо се честицама моштију Светих Козме и Дамјана, по чему је манастир познат не само код Срба, већ и код Албанаца и многих странаца који су доживели, вољом Божијом, чудесно исцељење. Манастир  Зочиште се налази у месту  Зочиште, пет километара југоисточно од Ораховца. У Зочишту више нема Срба, а манастир посећују мештани из околне Велике Хоче и Ораховца. Село и манастир су добили име по извору лековите воде за очи. Манастир је саграђен је у 14. веку, у време владавине Немањића, на остацима старе византијске светиње. Први писани помен манастира је у даровној повељи краља Стефана Дечанског  из 1327. године. Из тог периода потичу и најстарије очуване фреске. Манастир је страдао 1999. године. У октобру 2004. године Црква је обновљена. Затекли смо порушену зграду на поседу манастира и обновљене објекте. Црква је нова, а за њену изградњу коришћен је камен старе цркве и нова је идентична порушеној. Вече је одавно прошло. Бденије је благодат Божија, у тихој ноћи, чини се, далеко од света. У тишини, после послужења, кренули смо ка Великој Хочи, где је требало да преноћимо. Иза нас је остао манастир, у заштићеној зони, опасан бодљикавом жицом, коју је поставио КФОР.

У Великој Хочи су нас поздравила деца и њихови најближи. Деца се највише обрадују слаткишима, а нас четворо смо се припремили (тајну нам је открио Мишо, наш црквењак)  за овај слатки сусрет, па је уживање било обострано. Вечера је била укусна, домаћини су били љубазни, вино је било опојно. Испред Дечанске винице купили смо вино Душа Метохије. После вечере правио се распоред за спавање у српским кућама. Нас четворо смо отишли код Мицића. У њиховом дому,  у коме  живе четири  генерације,   било нам је  пријатно, дружили смо се и разговарали до поноћи. Сазнали смо да се у тој улици снимао филм Стршљен, и да су се млађи чланови породице фотографисали са  Сергејем Трифуновићем. Ноћ је била мирна, и чини се, кратка. Домаћица Снежана је устала рано, да нас испрати. Разменили смо телефоне, поздравили се са рођенима. Још се није разданило, када смо од куће наших домаћина кренули према аутобусу. Пре поласка у Високе Дечане, посетили смо Кујунџића кулу. Док напуштамо Велику Хочу, свиће.

Високи Дечани су прича за себе.  Нестваран, на зеленој површини, обасјан првим јутарњим зрацима, ухваћен оком у међупростору, делује као да лебди између неба и земље. Таква је и  Света Литургија. И све што смо доживели у манастиру, деловало је чудесно, непоновљиво…  У манастиру се чувају свете исцелитељске мошти Стефана Дечанског. Поклоњење  моштима овог дивног светитеља  протекло је у свечаности  узвишене тишине и лепоте. Но, оно што нас је ка небу подигло и у вери учврстило, било је поновно поклоњење моштима светитеља, сада  са отвореним ћивотом. Захвални Богу на овој благодети, нас десетак, бришемо сузе… Мирис моштију је богоугодан, затварамо очи и желимо да овај чудесни тренутак траје… Манастир је из 14. века,  задужбина је краља Стефана III Дечанског. Посвећен је Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Данас манастир чувају италијански војници КФОР-а, који гаје велико поштовање према овој светињи  српске духовности. У долини речице Дечанска Бистрица, југозападно од Пећи, блистају сводови овог лепог храма, јединствене архитектуре. Главни неимар био је мајстор Вито из Котора. Духовни мир и лепоту у овој светињи не проналазе само Срби, већ и људи свих вера и нација из целога света. Ризница манастира је изузетно богата: оригинални ћивот са моштима Светог краља Стефана Дечанског, камени престо цара Душана, повеља ктитора на пергаменту. Очуване су иконе из 1340. године. Занимљиво је да манастирску ризницу чине и две свеће које је кнегиња Милица Хребељановић, 1379. године, даривала манастиру. Уз две, готово два метра високе свеће,  постоји и завештање – да свеће упале ослободиоци Косова. Манастир је на листи Светске културне баштине УНЕСКО. Манастир је дуг тридесет шест метара а висок тридесет метара, због тих мера  назван је високим и ова реч постала је саставни део имена манастира. У Високим Дечанима је, поред двадесет главних циклуса иконографске византијске уметности, насликан велики број нових циклуса: Старозаветна тема стварања света, Дела Апостолска, Календар са 365 појединачних сцена, Лоза Немањића, Соломонове приче, Седам Васељенских сабора…

После Литургије, разговарали смо са монасима. Изузетно су пријатни, расположени за наша питања и фотографисања. Гоца и ја смо игуману Сави Јањићу даривале песме. Обрадовао им се, не кријући изненађење да смо се одлучиле за поетску реч у овим тешким  временима. Милош, Мира, Гоца и ја смо се обрадовали  даровима оца Јулијана. Пренели смо му поздраве нашег вероучитеља, његовог школског друга, Саше. Обрадовао се, поздравио га, присетио се лепих школских дана и те тренутке поделио са нама. Испратио нас је са даровима, узели смо благослов и са осмехом и понеком сузом се растали. Обећали смо да ћемо се поново видети. Милошу су се жеље испуниле: да види дечанске монахе и да их чује како поју…

Остало је још да посетимо цркву у Пећи, Пећку Патријаршију, манастире Девич и Бањску. Топло су нас дочекали Срби крај Цркве у Пећи. Разговарали смо  у порти Цркве о –  животу, нашем, њиховом, страдалничком. Дечја граја у дворишту уливала је наду подсећала је да будућности има за српки род и пород.

Пећка Патријаршија нас је загрлила својом пространом цветном портом. Дан је сунчан, нема трагова умора на нашим лицима. Светле душе напојене су благодатним даровима. Окрепљујемо се кафом, водом и шећером. Присуствујемо једном венчању. Једна девојка која се крстила  пре две године у овој светињи, каже да је ово њен други дом и да воли да буде у Пећкој Патријаршији. На Косову је била више од  двадесет пута и веч планира следећи долазак. Један младић и један девојка  који су  путовали  са нама у аутобусу, верили су  се на овом светом месту. Овде се сретох и са чудотворном иконом Богородице Пећке. Везах време и простор. У августу сам добила од мати Магдалине (из Овчарског Ваведења) иконицу Чудотворне Пећке Богородице. Сада сам пред њом, узносим молитву захвалности.

Девич је тужан. Тужнија је била слика порушеног манастира. Сада с обнавља, радује се људима, монахиње су благе, добре. Миришу мошти Светог Јоаникија Девичког  из 14. века. Чекамо ред да им се поклонимо. Монахиња нас је помазала светим уљем из кандила Светитеља. У рукописној књизи манастира Девича наводи се да је светитељ из околине Девича, али се подвизивао у Црној Реци. Народ га је посећивао и обасипао похвалама. Овај светитељ је  знао  да ће му хвала људи  сметати у даљем духовном напредовању, па је решио  да себи нађе неко дивље место, далеко од очију људи, како би узносио молитве и захвалност Господу. У народној песми  Зидање Девича опевано је како је ћерка деспота Ђурђа Бранковића боловола без наде на оздрављење. Једном, неки глас викну из брда неутешном оцу да је одведе девичком Старцу Јоаникију, „који пости и Богу се моли”. Тада деспот Ђурађ сазна да је клетва пала од оца његовог, Вука Бранковића, због издаје на Косову,  на сина и све његово. Деспот поведе ћерку и она доживе чудесно исцељење. Хтео је деспот Ђурађ да богато награди Старца Јоаникија, но он одби дарове и рече да награду прима само од Бога. Тако је Деспот позвао мајсторе да направе Старцу Цркву за молитву. Назив манастира и његово околине везан је име Свете Деве Марије. Деви Марији је црква и посвећена (празнику Ваведења и и празнику Њеног Успења, Великој Госпојини). Поздрављамо се са монахињама, напуштамо манастир. Крећемо лепом пешачком стазом кроз природу, уживамо у јесењим бојама… Присуство војника не ремети наша размишљања.  Ипак, та слика постаје део доживљаја.

Манастир Бањска, са црквом посвећеном Светом Стефану, саграђен је у 14. веку и задужбина је краља Милутина. Налази се код Звечана, четири  километра од магистралног пута Косовска Митровица – Краљево. У манастир смо дошли у вечерњим сатима. Призор је величанствен. Велика порта, клупице, конак, стазе…  Верује се  да је фра Вито прво зидао цркву у Бањској, а када се  показао као добар мајстор, почео је  изградњу Високих Дечана. У цркви смо се поклонили  икони Чудотворне  Богородице,  која је урађена по угледу на Казањску Богородицу.  Богато је окићена предметима и накитом које су верници остављали у знак захвалности за чудесно исцељење и услишене молитве. Сазнали смо да је краљ Милутин, један од најмоћнијих владара из династије Немањића и један од најмоћнијих владара на Балкану  свога доба, Бањску наменио себи за гробну цркву. Тамо је  био сахрањен. После Косовске битке, 1389. године, његово тело је пренето у Трепчу, а потом, у 15. веку, у бугарски град Софију, где се и сада налази. Покренуто је питање враћања његових светих моштију у Бањску. Чувено „Бањско злато“, опевано у народној песми и описано у путописима тога времена,  чинили су танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, по узору на манастире Сопоћани,  Студеницу, Милешеву.  У цркви је очувано само неколико избледелих фрагмената тог раскошног живописа. Скупоцени накит, прстење краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана, ископано је случајно из гроба краљице Теодоре, после Првог светског рата. Данас се чува у Народном музеју у Београду и у приватној колекцији. На једном  златном  прстену представљен је двоглави орао и натпис: „Ко га носи, помози му Бог”. И овде је жива слика обнављања манастирског комплекса, која се интензивирала после 2006. године. Одлазимо са светлим и смиреним речима монаха, оца Данила, и вером да ћемо се у овој светињи ускоро поклонити честицама моштију Светог  краља Милутина, великог задужбинара који је зидао цркве и у Јерусалиму и у Солуну.

Путовање је протекло мирно. Напуштамо групу и наш пут се одваја за Ужице. Поноћ је прошла, причамо о свему што смо доживели. Зауставља нас полицијац да провери исправе. Помогао нам је да се решимо замагљених прозора.  Поделили смо са њим нашу причу о Косову, рекао нам је да је тог јутра био у  манастиру Годовик на Литургији. Поклонили смо му иконицу Чудотворне Пећке Богородице, а он нас је поздравио речима: „Нека вас Господ чува!” Ово није била случајност.

Нова посета Косову и Метохији је у новембру. Цена ће бити иста, 45 еура. То је помоћ нашим људима на Косову и Метохији. Пре свега, потребна је подршка да истрају у тешким данима за српку државу. Ми смо Богу захвални што нам се пружила могућност да посетимо велике светиње и Свету Земљу Косово. Сваки камен и стопа ове земље одјекује и нашим кораком данас, на нашим улицама, у нашим покретима без ограничења, у одласцима у цркве чија врата нису закључана, нити су зидине опасане бодљикавом жицом. Срећемо свакодневно замишљена лица људи који могу слободно да говоре на свом језику и да се друже са пријатељима. Видимо незадовољство на лицима људи,  на  улицама слободних градова у Србији. А пред очима су нам људи са   Косова, њихова радосна  и драга лица док поздрављају људе, благост којом зраче… Осећања су помешана… Одјекују у нама речи њихове, и неки далек болан трептај гласа…

Валентина Златановић Марковић