Душан Ђорђевић

 

Одело за звезде

 

Често прилазим оловци и машти узаврелој као вино

и отпочињем монолог са нужном концетрацијом,

приносећи је наслову да се сложи…

 

Трајала је и траје погодба више од времена.

За њега се побринула воденица, без двоумљења, самлела га у прошлост,

коју још видим као на длану  призивајући је као заљубљен.

 

То није игра пиши-бриши, трајало је до данас,

и то у таласима, као земљотрес.

Осећам дамаре своје као добовање кише

на стаклу прозора, капљице су губиле садржај,

а ја, изнова трaжећи самлевено време,

осећам клецање и замор.

Под успињућим Сунцем тражим изгубљени дан

и пробуђену машту.

 

Често одлажем хитне послове, приносим жртву, две,

к небу одашиљем мисли и погледе:

побегоше…

 

Чекајући, обраћам се вину

у коме вековима песници скривају истину,

а насмејани месец бледило и романтику носи

иза облака мојих мисли:

песме н е м а!