IN MEMORIAM

Britanska književnica Doris Lesing dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2007.

Velika svetska i britanska književnica Doris Lesing umrla je u 95. godini.Prikaz njene književnosti i najvažnija dela. 2007 godine je dobila Nobelovu nagradu za književnost.

 

 

LAKU NOĆ, DORIS…

Engleska književnica Doris Lesing, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2007. godine, okončala je formalno obrazovanje još kao tinejdžerka, a proslavila se romanima u kojima opisuje odnose polova i rasa.

Doris Lesing, nagradjena je Nobelom za celokupno delo kao autorka velikog ženskog iskustva koja sa skepticizmom, žarom i vizionarskom moći tematizuje i istražuje današnju podeljenu civilizaciju.

Sadržaj njenih ostalih romana, kreće se od polu – autobiografskih iskustava iz Afrike gde je provela detinjstvo i mladost, preko društvenih i političkih pitanja do psiholoških trilera i naučne fantastike.

O njenoj književnosti

„Oskoruše“ – opora literatura Doris Lesing nije rajsko voće, mada raste na drvetu svetske proze. Iako je krunisana Nobelom, kao šljiva beharom, nju nisu voleli da čitaju oni koji vole ljubiće, španske serije i urbane bajke. U njenim delima koja bih, sva, „potrpala“ u Nojevu barku, nema slasti, a, opet, veoma su privlačna za otrežnjenje ljudske vrste koja je u svom vrlo kratkom postojanju, na planeti Zemlji, upropastila Božje delo i izneverila okruženje, zavisno od nje, potrošila milijardama godina taložene resurse uglja i nafte, pocepala nebo freonskim bombama zahtevajući hladnoću za svoje namirnice, ali i za ugrejana tela.

Romani Lesingove, mogu se ubrati u „vinogradu“ snova, ali i noćnih mora. Ideje ove starice, veoma su sveže, podatne i zavodljive. Ona opisuje svet onakav kakav vide i žive mačke, kućni ljubimci, napušteni da podivljaju, sterilisani i uštrojeni, sapete prirode, operisani i lečeni da bi živeli, duže, ne zbog sebe nego zbog svojih vlasnika.

U romanu o mačkama “A, posebno, mačke“, ljudi se ne vide, osim kao bezimene sluge ovim veličanstvenim bićima, a uloge hranitelja, posednika i staratelja su minorne, svako čovekoliko biće izražava se pluralom, on, dakle nije jedinstvena ličnost, neponovljiv čovek već pripadnik ljudske vrste, utonuo u običnost i anonimnost. Zlatna perspektiva i doživljaj života pripada ovim veličanstvenim zverkama koje se bore za prednost, prvenstvo, prostor, parenje i sopstvenu jedinstvenost i neponovljivost što su, do sad, u celokupnoj literaturi činili ljudi kao neprikosnoveni književni akteri i junaci. U ovom štivu Lesingove, to su pripadnici životinjske vrste, koji kao da nam govore: Dole ljudi, živele mačke! I ovde se u obličju Sive mačke koja lovi miševe i ptice, ali ih ne jede, projavljuje prisećanje na Evoluciju, vezu s porodicom velikih mačaka, odnosno, kraljem svih životinja – lavom koji svoj plen ponekad prekriva granjem, tako i Siva mačka, dok joj se Gazdarica ne vrati, odnekud, aranžira travom, lišćem i grančicama mrtvog ukočenog miša. Ali, Siva mačka ne čini to da bi se dodvorila svojoj hraniteljki nego ne znajući zašto, bezrazložno, kao prisećanje na doba kad su lavovi i mačke bili bliži.

“Leto pre sumraka“ je roman koji govori o krizi identiteta 45-godišnje žene. Kejt Braun je suočena s ranim klimaksom, iznenadnom provalijom beznađa posred njene sigurnosti, ušuškanosti i monotonije. Na kraju, ove neočekivane emotivne i intelektualne bure, brodoloma ženstvenosti, više nije pitanje šta izabrati: muža ili ljubavnika, muškarca ili samoću, atraktivnost ili uniformnost, već kako prihvatiti sebe kao najvažniju osobu u životu, ukoliko to prihvatanje nije došlo prekasno… Hoće li Kejt obući ‘zmijsko telo’ zavodnice, ili široku odeću nalik na džak, hoće li se obojiti ili dopustiti bujanje sedim vlasima… ovaj dualitet se, naposletku, odbacuje. Da bi bila svoja, identiteti mladosti i starosti joj nisu potrebni. Ona više ne živi za druge i kroz njih, već za sebe, isključivo tako.

“Trava peva“, pripovest koja opisuje ljubav gospodarice i sluge, strast između bele žene i crnog muškarca, naočigled njenog živog i belog, ali njoj beskorisnog i razočaravajućeg muža. Pored sjajnih opisa afričkih pejzaža, tu je i specijalitet kuće, tj., kontinenta – aparthejda. Rezultat: mrtvi su ljubavnik i muž, a bela žena, Meri Tarner, zapada u teško, neizlečivo ludilo.

“Peto dete“ i “Ben, u svetu“ – Dva romana o sudbini Harijete i Dejvida Lovata koji posle četiri normalna deteta, kao peto dete dobijaju Bena koji razara ne samo njihovu porodičnu i bračnu sreću već i poimanje ljudske vrste. Benova različitost nije u njegovoj sličnosti s nekim bliskim pa ni dalekim pretkom ni iz Henrijetine, ni iz Dejvidove porodice. Nije genetika u onom značenju u kom je svi shvataju, već u jungovskom smislu, ona je arhetipska, iskonska, drevna jer je Ben nasledio ne samo psihičke nego i fizičke osobine homo erektusa, uspravljenog čoveka, lovca iz horde, koji je čučao u pećini, hvatao ribu rukama, video u mraku i provodio život u tami, možda u nekom ledenom dobu, kojih je, kako su naučnici izračunali, bilo, u istoriji ljudske vrste, šezdesetak. Ben ne liči na svoje roditelje, braću i sestre, nema ništa zajedničko sa svojim poznatim precima. On je oličenje prvobitnog čoveka, njegov vid je drugačiji od savremenog, ljudskog, on lovi i jede ptice, ne čisteći njihovo perje! U ovim potresnim ispovestima, u prvom romanu “Peto dete“ Ben uništava porodicu, komšiluk, školu kao instituciju, a potom u romanu “Ben, u svetu“ razara društvo i, na kraju, samog sebe. Suicid izvršava kad se osvesti da ljudi kao on postoje samo na pećinskim crtežima, pa on, sebi, ne može naći ni ženku ni druga.

 

Silvana Hadži Ðokić

 

Priredio: V. V. M.

 

oOo