Feljton Josip Broz Tito i kult ličnosti: Mi smo Titovi, Tito je naš – 6

Učio nas je slobodi. On je sinonim slobode, nade i mira. Tito je naš, mi smo Titovi!

 

Priredio: Velibor Mihić

Mi smo Titovi – Tito je naš!

 

☼ TITO – SUNCE NAD PLANETOM!  Ili: Kako smo VOLELI Tita i stvarali Titov kult ličnosti

 

SINONIM SLOBODE…

Branko Miljković:

Učio nas je slobodi i nadi

„Jedan velik dan, odbio je da se razlikuje od ostalih dana.

Taj dan je praznik jednog imena, jedne reči i sveg što ona znači.

TITO.

Dovoljno je izgovoriti to ime pa čuti, u sebi, sve ono što nam je on bezbroj puta ponovio. Ni on sam ne može reći više od onog što znači ta jednostavna reč – Tito. Ona je postala sinonim slobode, nade i mira. To više i nije ime jednog čoveka, to je ime celog jednog naroda, svih nas.

To ime krije u sebi sve čem nas je on naučio.

A učio nas je slobodi.

Naučio nas je kako da se njom koristimo, kako da budemo dostojni nje. Ukazivao je, prstom, na one koji ne znaju da upravljaju svojom slobodom, koji je koriste protiv drugih izneveravajući njenu suštinu. Shvatili smo da sloboda obavezuje. Shvatili smo da onaj ko je zloupotrebi, tog trenutka postaje iznutra neslobodan. Shvatili smo da je u prirodi slobode da se ne može zloupotrebiti.

I slobodu je učio njenim dužnostima!

Zadatak slobode je jedan jedini: da ne spava. Pitanje slobode je pitanje svesti. Biti slobodan, znači biti svoj.

Učio nas je nadi!

Naučio nas je da istinska nada nije ona koju rađa strah i očajanje. Nada je budnost čoveka u čoveku. Prava nada je razboritost koja usmerava ljudsku delatnost. Naučivši nas pravoj nadi, on nas je naučio da stvaramo budućnost od onog što nam je pri ruci.

(22. maja 1960)“

 

IZ NAS JE DOŠAO!… BANUO!…

Pesnik koji sledi, nigde ne spominje junaka svoje pesme, a, stvarno, na kog je mislio, možda je Nemanja, Sveti Sava, Karađorđe, Tito, Tesla… prosudite, sami zaključite na kog je Brajković mislio. Ja misilm da je mislio na…

Dragomir Brajković:

Kazivanje pokolenja

„Među nas je banuo čovek,

Ne iz daljine nepoznate,

Ne iz davnine,

Iz nas je došao

Da sa večnošću razgovora,

Da nam je približi.

Među nas je stupio čovek,

Ne iz pesama,

Pesme su došle za njim,

Da nas opevaju,

Da nas osvetle.

Došao je čovek –

Iz mnogih želja se rodio,

I do nas su došli putevi

Kojima do tad ne hodismo.

Osmehivala su nam se nebesa

Do tad daleka i nepoznata,

Pevale su u nama daljine.

I svetovi su se pokretali,

Bratimili se i dodirivali,

U njegovim rečima.

Svetlosti su se prepoznavale

U njegovom imenu,

U nama smo ga pronalazili,

U našim nadama se osmehuje.

Dobrota je u nama propevala.

Sad je u svima nama taj čovek,

Naš večit drug.

Dok putevima idemo, na svim raskršćima

Njegove su reči, njegove oči.

One iz nas u svet gledaju

I daljine im se približuju.

One prizivaju dobrotu

I sakupljaju pitominu.

I među nama je,

I u nama je taj čovek

Za kojim su došle pesme

Da nas opevaju,

Da nas približe večnosti!“

ČITAO LENJINA!… UZDUŽ I POPREKO!…

Jovan Zivlak:

Vrijedi živjeti i boriti se

(TITO)

……….

„Od onih retkih što gledahu u oči.

uzduž i popreko šestareći u domaji uvek beše,

proučavao je Marksa,

čitao Lenjina,

pisao pisma drugovima,

budan, kad, kidao se most,

pod nebom i u hladnim zakutcima,

pronicao je kao igra zasun smrti

i kad su ga pitali šta sad, Valter,

odgovorio je: »Vrijedi živjeti i boriti se!«.

Ali s prozora, s visina

gde lete samo hrpe praznih reči, nije govorio,

i „da“ i „ne“, otkidao je iz duše srca,

iz jedne zemlje što prožeta je čistom vatrom!“

RUKE ZA RUKOVANJE!…

Radivoj Šajtinac:

Ruke stvorene za rukovanje

„Na zimnoj trpezi,

tamo gde hladnu kuću i mrak mimoilazi,

ogledali smo se u Istim crvenim ogledalima

s kolena na koleno.

Stasali smo na hladnoj kamenoj postelji

i vrh hladnih zvezda

o kojima pevamo sa zakašnjenjem.

Glad se hvatala za zidove,

prag je, makar, truo,

bio, tu, da se prelazi i čuva

pred vetrovima, snegovima,

pred sušom i pred vojskama,

stasali koracima otaca i brigom majki,

i ruku stvorenih za rukovanja.

U bitkama,

u čeličnim benzinskim olujama,

pred štektavim ratnim strojem

gde se ljudski lik ne prepoznaje,

bio je Tito,

jedinstvo, ponos i naša greda tavanska,

plot, posna zemlja

i zavet koji se lepi uz krv

i otima stvarnost.

I da li nas, na kraju sela, čeka znan put

il’ drvo na kom su prazna gnezda,

da li nas blizak lik sluti

il’ sreća koja ima svoj deo stvarni –

nije nam bilo važno,

na vetrometini, bili smo isto oružje

i otvoreni i za druge ljude –

i ruku stvorenih za rukovanja!“

NAJDIVNIJI SIN!…

Dragan Kolundžija:

Drugu Titu u tišini zastava

„Tišino velike žalosti.

Tišino Kumrovca,

Tišino Beograda,

Tišino Jugoslavije,

Velika tišino bola;

Da l’ zato si danas

Tolika

Što ti najdivniji sin

Minu u tišinu zastava

Tvojih

I Partije,

Cvetna tišino

U odlasku.

Povratku

I trajanju

Titovom!“

Beograd, 7. maj 1980.

POJAVIO SE NA BELI DAN!…

Milan Bogdanović:

Odbrana Tita

“TITO JE NAŠ, MI SMO TITOVI”… Ali ta vihorna reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” od koje, kad je u hiljaditom horu kličemo, suze zaklinjanja naviru na oko, krije ispod tog svog emotivnog dejstva jednako duboku racionalnost, onu promišljenost i smišljenost iz kojih se, kroz vekove, izgrađuje narodna mudrost i, doista, ona je suštastveno poslovički mudra. Ako je mudrost saznanje i znanje stečeno iskustvom, filozofija proverena životom, onda je ova reč, izlivena u onom jednostavnom obliku u kome je narod misli svoje mudrosti nekad u kamen urezivao, zaista najsadržajnija poslovica ovog vremena, najistinitija formula njegove suštine. Jer, što ona kazuje i kad je nastala, koji je odnos između trenutka kad se rodila i dubokog smisla koji sadrži? Kad se prvi put javlja reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” danas bi bilo vrlo teško tačno utvrditi.

Prirodno bi bilo pretpostaviti da je ona ponikla još onog trenutka kad se Tito, iz tajnosti i ilegalnosti, pojavio na beli dan pred narodnom množinom i u njoj počeo da zrači oslobodilačkom i revolucionarnom idejom i voljom, kad je ona sama počela osećati da je to njen čovek, a on da je privlači k sebi, da je organizuje za borbu i revoluciju, da je u borbu i revoluciju vodi i s njom u njima da pobeđuje. To duboko srodništvo se tad, već, moralo ukoreniti i kao takvo naći izraza u narodnoj reči. Ali ta reč je tad, još, bila, samo, konstatacija jednog saznanja, potvrda jednog neporecivo međusobnog usvojenja. Ona je danas nešto mnogo dublje. Od trenutka kad je Tito ovom narodu počeo da biva osporavan, klevetan i ružen, a narod pozivan da se od njega odvoji i njemu suprotstavi, ova reč se pretvorila u izraz sveopšteg saznanja naroda da bi takav raspon značio uništenje svih njegovih revolucionarno stečenih sloboda i zapretio smrću i njemu, samom, i tako je ova reč, upravo, tad postala sinteza mudrosti, narodne u razumevanju istorije, i u ovom trenutku, i za dalja vremena.“