Zna li se ko su Srbi? Poreklo Srba i teorije odakle dolaze

Poreklo Srba je i dalje misterija i nauka nije pouzdano odgovorila odakle dolaze Srbi

 

Prenosimo jedan tekst sa bloga Blic-a o tome kakvo je poreklu Srba i neke teorije odakle dolaze Srbi

 

Teorije o poreklu Srba

Srbi su južnoslovenski narod koji pretežno živi u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Prema tvrdnjama genetike i antropologije, Srbi su potomci slovenskih plemena i balkanskih starosedelaca (Vlaha, Ilira, Tračana i drugih). Međutim, postoje teorije koje tvrde da ime „Srbi“, možda, ima drukčije korene. Postoji nekoliko teorija o poreklu srpskog imena, ali treba imati u vidu da ove teorije nisu šire prihvaćene u zvaničnoj istorijskoj nauci jer ne postoji dovoljno dokaza koji bi ih podržali.

Prema ovoj teoriji, ime Srbin je starije od imena Sloven, odnosno da su Proto Sloveni sebe zvali Srbima, a da su današnji Srbi i Lužički Srbi sačuvali to staro ime kao nekadašnju oznaku svih Slovena. Ovu teoriju zastupali su istoričari, lingvisti i slavisti: Konstantin Jireček, Jozef Domaševski i Pavel Jozef Šafarik.

Druga teorija pretpostavlja da su narod Serboi bili sarmatsko (iransko) pleme koje je živelo u istočnoj Evropi (Sarmatia Asiatica), severno od Kavkaza. Prvi pisani pomeni „sarmatskih Srba“ se mogu naći u 1. veku (69. godine), u delu Plinija Cecilija Sekundusa „Poznavanje prirode“, i to u latinizovanom obliku – Serbi. Ovi „Serbi“ su tu zabeleženi kao narod koji živi u Azijskoj Sarmatiji, severno od Kavkaza, pa se iz tog može pretpostaviti da su bili sarmatsko (iransko) pleme. Posle Plinija, narod „Serbi“ pominju i Tacit, Ptolomej, Prokopije, Jordanes, Vibijus, Ajnhard.

Veza između ovih „Starih Srba“ (kako nekad nazivaju narod Serbi) i današnjih Srba nije naučno dokazana već predstavlja pretpostavku. Pretpostavlja se da su se Serbi iz Azijske Sarmatije preselili u srednju Evropu (Polablje) u 4. veku, zajedno s Alanima. Smatra se da su Serbi i Alani bili veoma srodna sarmatska plemena, a potomci Alana su današnji Oseti na Kavkazu.

Postoji pretpostavka da su se Serbi na području Polablja mešali sa Slovenima i ostavili im svoje ime. Iz tog proizlazi, a na osnovu rekonstrukcije verovatne Seobe Slovena, da se deo ovih Slovena, koji je usvojio ime Srbi, doselio na Balkan u 7. veku, gde se izmešao s ranije doseljenim slovenskim plemenima i romanizovanim potomcima balkanskih starosedelaca. Drugi deo Srba, kako se tvrdi, koji se nije doselio na Balkan, ostao je da živi u Polablju, a njihovi potomci bi bili današnji Lužički Srbi.

Još jedna teorija se bavi poreklom Srba u antropološkom i genetskom smislu. Osnovu ove teorije čini ideja da su Srbi starosedeoci na Balkanu, odnosno da su oni direktni naslednici kulture Lepenskog Vira, pa potom Vinčanske kulture i tako dalje, sve do današnjih dana. Tvrdi se da su Srbi u jednom trenutku napustili Balkan i krenuli u seobu, da bi se na kraju ponovo vratili na Balkanske prostore. Po najnovijim istraživanjima, ova teorija je verovatno i najtačnija. Ako uzmemo u obzir da Srbi imaju samo 15 % haplogrupa R1, halpogrupa koji vodi poreklo iz Azije i koji genetski određuje slovenske narode, a, čak, 48 % haplogrupa I2 koja je najstarija halpogrupa u Evropi i, verovatno, jedina koji vodi poreklo direktno iz Evrope.

U knjizi dr Olge Luković-Pjanović „Srbi, narod najstariji“, postavljena je zanimljiva teorija o poreklu Srba. Olga Luković-Pjanović smatra da su istoričari germanske Berlinsko-Bečke škole, namerno iskrivili našu istoriju, čim nam je učinjen falsifikat po kom Srbi nisu autohton narod u Podunavlju i na Balkanu od svoga najranijeg početka. Pjanović smatra da su nam oduzeli prošlost i brojne generacije zaveli, a sve u nameri potpunog iskorenjivanja Srba. Za nju je merodavna Autohtonistička škola prema kojoj u novije vreme postoje dva pravca, prvi „Indijski“, po kom se poreklo Srba izvodi iz Indije, a drugi „Podunavski“, po kom su Srbi nastanjivali Podunavlje „od početka“, odakle su se raseljavali po Evropi, Maloj Aziji pa, čak, stigli i do Indije.

Začetnik podunavskog pravca je hroničar XII veka Nestor Časni Kijevski, a njegovi veliki pobornici su Olga Luković-Pjanović, Jovan Deretić, Ranka Kuić, Miloš Milojević, Sima Lukin-Lazić, Laza Kostić, Pavel Šafarik, Ilija Živančević, Svetislav Bilbija, Milan Budimir, Dragoslav Srejović i mnogi drugi, s nepobitnim dokazima nađenim u Lepenskom Viru.

Tu su i mnogi strani autori: Siprijan Rober, Emil Birnuf, Adolf Pikte, Ami Bue, Lorenc Surovjecki, Fransis-Maria Apendini i brojni drugi.

Najzad, posle svih ovih teorija, treba obratiti pažnju na još neke. Bilo bi zanimljivo uporediti istoriju nestalog naroda Hazara koji je, takođe, postojao na prostorima Ukrajine oko planine Kavkaz. Čuvena knjiga Artura Kestlera “Trinaesto pleme” objašnjava kako je većina hazarskih plemena preuzela judaističku religiju, pa da se najveći deo ovog naroda kasnije iselio u Izrael. Da li su stari Srbi i stari Hazari bili. možda. susedi ili pripadnici istog plemena, budući da su živeli na istoj teritoriji? U Ukrajini i dan-danas postoje gradovi Nova Serbia, Slavo-Serbia , Slovianoserbsk.

U hrestomatiji Rastka Kostića “Pad Arkone ili sumrak lovenskog paganizma” autor otkriva da su Lužički Srbi koji žive u Danskoj, Poljskoj i Nemačkoj, paganski potomci starih Slovena. Nazivani su Vendi ili Veneti. Na baltičkom ostrvu Rujan, u gradiću Arkona, nalazili su se njihovi paganski hramovi posvećeni bogu Sunca. Arkonu su uništili templarski vitezovi na Vidovdan 15 juna 1168.  Kostić piše i o delu arapskog geografa i istoričara, pod punim imenom – Abu al-Hasana Ali ibn al-Husaina ibn Ali al-Mas’udija (oko 896, Bagdad, umro u septembru 956, u Kairu, Egipat), koje predstavlja jedan od značajnih izvora za istoriju mnogih naroda. Nas posebno zanima ono šta je Al-Masudi pisao o Slovenima i Rusima, budući da je njegovo svedočanstvo jedno od najranijih. Njegov prvi iskaz, zanimljiv je za nas zbog tog što pisac dovodi u vezu Slovene s njihovom prapostojbinom Indijom i govori o sličnosti njihovih običaja, što sugeriše moguće zajedničko poreklo. Citat je iz prvog toma životnog dela arapskog putopisca:

Citat: „Jedna od mnogih paganskih nacija koje žive u hazarskoj zemlji jesu Sekilibah (Sloveni), a drugi su – Rus (Rusi). Oni žive na jednoj od dveju strana grada (Itila*, prestonice Hazara, prim. prev.); oni svoje mrtve spaljuju zajedno sa stokom, oruđem, oružjem i nakitom. Kad muškarac umre, njegova žena se spaljuje živa zajedno s njim; kad žena umre, njen muž se ne spaljuje. Ako neoženjen momak umre, on se venčava posle svoje smrti. Žene su srećne da budu spaljene jer one same, po sebi, ne mogu da uđu u raj. Ovaj postupak je dominantan, takođe, među Indusima, kao što smo rekli. S tim što Hindusi ne spaljujuju ženu zajedno s mužem ukoliko to nije njena sopstvena želja.“ (Al-Masudi, Livade zlata, str. 408, I tom)

Malo dalje, Al Masudi kaže i ovo, u vezi za Srbima:

„Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbi, spaljuje se na ognju; kad im umre vladar (knez) ili starešia (župan), oni spaljuju i njegovog jahaćeg konja. Oni imaju običaj sličan običajima Indusa; to smo delimično pominjali napred u ovom delu, pri opisu planine Kabha i Hazarske zemlje, kada smo govoriii da se u Hazarskoj zemlji nalaze Sloveni i Rusi, i da se oni spaljuju na lomačama.“

Masudijeva svedočenja svakako će, tek, biti predmet izučavanja.

Tajna porekla Srba je prava misterija slagalica za buduće naučnike i istraživače. Nadam se da će zainteresovati mnoge da se pozabave njenim dešifrovanjem.

Vladimir Đurić Đura

Izvor: http://blog.blic.rs/808/Naucnici-i-dalje-ne-znaju-tajnu-porekla-Srba

oOo