Potraga za duhovnom istinom i religija koja stremi istini

Kuda nas vodi potraga za duhovnom istinom. Da li se religija pravilno shvata

 

Potraga

 

Zašto mi izučavamo religiju? Zbog celog niza razloga, ali najozbiljniji od njih je samo jedan: mi želimo da nađemo nešto dublje, od onog što nas okružuje svakodnevno, tako nestalne i nepostojane, koja iščezava bez traga, ne ostavljajući u našoj duši sreću – rečju, naći drugu, pravu stvarnost. Dotaći se nje – to je stremljenje svake religije.

Želim da vam govorim o tome, kako to dostiže Pravoslavlje, na koji način se ovde otkriva duhovna stvarnost.

Potraga za realnošću – to je opasno zanimanje. Vama je, verovatno neophodno da slušate o mladim ljudima, koji su bukvalno izgoreli u potrazi za njom, i u tome ili poginuli, ili stekli žalosno postojanje, sahranivši svoje intelektualne i duševne sposobnosti.

Pomenuću starog druga, još iz davnih vremena mojih sopstvenih potraga: tada, pre 25 godina, Oldouz Haksli (Aldous Huxhley – „Vrli novi svet“) je otkrio nekakvu „duhovnost“ u narkotiku LSD i povukao mnoge za sobom.

Moj drug, tipični tragatelj religiozne istine – moguće bi ga bilo sresti u sluašonici, kakva je ova – rekao mi je jednom prilikom: „Šta god bi nam govorili o narkoticima ja se slažem: bolje oni, bolje sve, što je ugodno, samo ne naš uobičajeni američki život, to jest, duhovna smrt.“

Ja se nisam saglasio; već tada sam počeo da primećujem dva smera duhovnog života. Jedan vodi gore, izdiže nas nad svakodnevicom, drugi – dole, ka najprisutnijoj, duhovnoj, jednako kao i fizičkoj, smrti. Moj drug je pošao svojim putem, i do tridesetih se pretvorio u klasičnu ruševinu: njegov razum se pomutio, o potragama stvarnosti nije moglo ni da se pomisli.

Slične primere je lako naći među onima, koji se bave ekstrasenzornim ili „van-telesnim“ eksperimetnima, koji su preživeli bliski susret sa NLO-om, i slično; masovno samoubistvo 1980. godine u Džonstaunu – još jedna podsećanje o opasnostima religiozne potrage. U našoj Pravoslavnoj literaturi za 2000 godina pisano je ne malo slučajeva za pouku takve vrste.

Navešću vam primer iz života Prepodobnog Nikite Kijevo-Pečerskog, koji je živeo u Rusiji skoro hiljadu godina pre nas: „povučen revnošću, Prepodobni Niktia je molio igumana da ga blagoslovi na podvig zatvorništva.

Iguman – tada je to bio prepodobni Nikon – zabranio mu je, govoreći: „Sine moj! Nije korisno tebi, mladome, da budeš u samoći. Bolje je živeti sa braćom; služeći im, nećeš pogubiti nagrade svoje. Sam znaš, kako je Isakije bio obmanut od demona u zatvorništvu; poginuo bi, da ga posebna blagodat Božija, molitvama Prepodobnih Otaca naših Antonija i Teodosija, nije spasila.“

Nikita je odgovorio: „Ja se nikako neću (obmanuti) nečim sličnim, već želim da hrabro stanem protiv demonskih zamki, i da molim Čovekoljubca Boga, da bi i meni On darovao dar čudotvorstva, kao Isakiju čudotvorcu, koji do sada čini mnoga čudesa“.

Iguman je opet rekao: „Tvoja želja je viša od tvojih sila; čuvaj se, da uznevši se, ne padneš. Naprotiv tome, ja tu zapovedam da služiš bratiji, i dobićeš venac od Boga za tvoju poslušnost.“

Nikita, povučen najsilnijom revnošću prema zatvorničkom životu, nikako nije hteo da obrati pažnju na ono, što mu je govorio iguman. Ispunio je zamišljeno: zatvorio je sebe u zatvor i prebivao u njemu, moleći se i nigde ne izlazeći. Nakon određenog vremena, u vreme molitve, čuo je glas, koji se molio zajedno sa njim, i osetio neobični miris. Ohrabrivši se, rekao je sebi: da nije Anđeo, ne bi se molio zajedno sa mnom, i ne bi osećao miris Svetoga Duha. Zatim je Nikita počeo da se prilježno moli, govoreći: „Gospode! Javi mi se Sam, da Te vidim.“

Tada mu je došao glas: „Ti si mlad! Neću ti se javiti, da uznevši se, ne bi pao.“

Zatvornik je sa suzama odgovorio: „Gospode! Ja se nikako neću obmanuti, jer me je iguman naučio da obraćam pažnju na demonske prelesti i činiću sve, što mi budeš rekao.“

Tada je dušepogubna zmija, dobijajući vlast nad njim, rekla: „Nemoguće je čoveku, koji se nalazi u telu da me vidi, ali evo! Šaljem anđela svoga, da bi prebivao sa tobom: ti ispunjavaj njegovu volju.“

Tim rečima je izašao pred zatvornika demon u obliku anđela. Nikita je pao pred njegove noge, klanjajući mu se kao anđelu. Demon je rekao: „Odsada se više nemoj moliti, već čitaj knjige, kroz šta ćeš stupiti u neprestanu besedu sa Bogom i dobićeš sposobnost da daješ dušekorisne reči onima koji ti budu dolazili, a ja ću neprestano moliti Tvorca svih za tvoje spasenje“.

Zatvornik, poverujući tim rečima, obmanuo se još više: prestao je da se moli, zanimao se čitanjem, video je demona kako se neprestano moli, i radovao se što se anđeo moli za njega. Potom je počeo da mnogo govori sa onima koji su mu dolazili iz Pisma i da prorokuje slično Palestinskom zatvorniku.

O njemu je krenula slava među hrišćanima u svetu i pri dvoru velikog kneza. Naravno, nije prorokovao, već je govorio posetiocima, budući obaveštavan prisutnim demonom, gde se nalazi ukradeno, gde se šta dogodilo u udaljenom mestu. Tako je obavestio velikog kneza Izjaslava o ubistvu Novgorodskog kneza Gleba i savetovao da pošalje u Novgorod na presto svog sina. Ovo je bilo dovoljno za mirjane, (hrišćane u svetu) da zatvornika proglase prorokom. Primećeno je da mirjani, i sami monasi, koji nemaju duhovno rasuđivanje, skoro uvek biavju fascinirani obmanjivačima, licemerima i onima koji se nalaze u demonskoj prelesti, priznaju ih za Svete i blagodatne.

Niko nije mogao da se sravni sa Nikitom u poznavanju Starog Zaveta; ali on nije trpeo Novi Zavet, nikada svoje besede nije pozajmljivao iz Jevanđelja i Apostolskih Poslanica, nije dozvoljavao, da neko od njegovih posetilaca, napomene bilo šta iz Novog Zaveta. Po toj čudnoj strani njegovog učenja oci Kijevo-Pečerske lavre su shvatili, da je on obmnut demonom. Tada je u manastiru bilo mnogo svetih inoka, ukrašenih blagodatnim darovima. Oni su svojim molitvama odagnali demona od nikite; Nikite ja prestao da ga vidi.

Oci su izveli Nikitu iz zatvora i pitali ga, da im kaže nešto iz Starog Zaveta. Pokazalo se, da je on zaboravio čak da čita od utiska, koji je proizvela demonska prelest i jedva su ga, sa velikim trudom, ponovo naučili čitanju. Molitvama Svetih Otaca priveden sebi, poznao je i ispovedio svoj greh, oplakao ga gorkim suzama, dostigavši visoku meru Svetosti i dara čudotvorstva, smirenim životom među bratijom. Nakon toga je Nikita, bio hirotonisan za episkopa Novgorodskog.“ (Sveti Ignjatije Brjančaninov „Prinosi savremenom monaštvu“).

Ovaj događaj izaziva pitanje: kako izbeći zablude i zamke na putu religiozne potrage? Odgovor je jedan: onaj koji je krenuo na put, sluduje ga ne radi ovih ili onih osećanja, koja su u stanju da nas obmanu, već samo radi istine. To pitanje se pojavljuje pred svakim, koji ozbiljno izučava religiju, a odgovor na njega – jeste pitanje života i smrti.

Našu Pravoslavnu veru, nasuprot zapadnim veroispovedanjima, često nazivaju „mističnom“; duhovna stvarnost koja se u njoj dostiže, zamenuje se natprirodnim pojavama, koji izlaze van svakog okvira logike i iskustva.

Nije neophodno da se obraćamo drevnim izvorima za primere: pred našim očima je protekao život, pun mistike, savremenog Čudotvorca, Arhiepiskopa Jovana (Maksimovića) Šangajskog, koji je u San Francisku držao katedru sasvim nedaleko odavde, a koji se upokojio tek pre 15 godina.

Vladiku Jovana Šangajskog su videli u nezemaljskoj svetlosti, videli su ga u vazduhu u vreme molitve; on je posedovao darove proziranja (vidovitosti) i isceljenja… Ali samo po sebi, to još malo znači: učitelji lažnih čudesa lako čine to isto. Kako da znamo, da je njemu bila otkrivena istina?

 

Izvor: Kada se Bog otkriva ljudskom srcu? – Blaženi Serafim Rouz