Sećanje na smrt dok smo još živi vodi nas pokajanju

Samo čovek koji nosi sećanje na smrt u sebi ne greši i smrt menja za večni život

 

 

Ko se seća smrti ne može da greši

 

Čoveku su nepoznate tri stvari: kad će umreti, gde će umreti i koja sudbina ga čeka posle groba. Zato čovek uvek treba da očekuje smrt i da stalno ima na umu da može da se ispostavi da je današnji dan poslednji dan. Upravo zato je današnji dan – dan spasenja.

Gospod je obećao da će primiti grešnika ukoliko se ovaj pokaje od sveg srca, ali On nije obećao neko tačno određeno vreme za pokajanje, jer je znao lukavstvo ljudske duše. Znajući dan i čas svoje smrti čovek bi govorio u svom srcu: „To je još daleko, stići ću da uzmem od ovog života sve što on može da mi pruži, a zatim ću, pred smrt, započeti pokajanje.“

Međutim, pokajanje je želja da se bude s Bogom, to je početak borbe s ranijim gazdom, demonom, kojem je čovek služio svim svojim grehovnim životom, to je mogućnost sticanja blagodati. Lukavo srce, koje želi da obmane Boga pokazaće se nesposobnim za pokajanje, pred smrt će postati kameno, i čovek će pasti ili u hladnu ravnodušnost ili u očajanje. Zbog toga je Gospod premudro sakrio vreme smrti: ona se ne vidi kao putnik u magli, ona u kuću ulazi bez kucanja, ona kao neočekivani gost ne upozorava na svoj dolazak, odvodi čoveka za sobom kao što stražar odvodi sužnja na sud – u onome u čemu ga zatekne.

Čovek uvek greši, zbog toga osećanje pokajanja za hrišćanina treba da bude stalno osećanje, a neprijatelji sećanja na smrt su briga za mnogo stvari, mnogoslovlje i šale.

Briga za mnogo jeste uzaludno trošenje vremena. Čovek zaboravlja na glavno – na samog sebe. Stalno mu nedostaje vreme da se na kraju zamisli nad tim ko je on, zbog čega je na zemlji? On liči na kuglu bačenu na zeleno polje bilijarskog stola, koja se od nevidljivih udaraca kotrlja, kao da jurca s jedne strane na drugu. Čovek čak nema vremena da razmisli zbog čega i kome je sve to potrebno: ova žurba, ovo večno trčanje!

Ovakav čovek nije ostavio u svom životu mesto za Boga, zaboravio je na smrt, ne vidi svoje grehove. Metafizička pitanja zanimaju ga manje od života u dalekim galaksijama. Čini mu se da sličnim pitanjima mogu da se bave samo dokoličari i sanjari, a on nema vremena za takve gluposti. U ovoj stalnoj ispraznosti, u ovom kovitlacu poslova, on kao da se krije od Boga. Smrt ga zatiče neočekivano. On liči na trkača, koji iznenada pada spotakavši se o kamen. Umirući on razmišlja o tome da nije završio svoje poslove. Večni život i duhovni svet su za takvog čoveka neprijatna, strašna neočekivanost.

Drugi neprijatelj sećanja na smrt je mnogoslovlje, jedan od oblika ispoljavanja skrivene gordosti. Gospod u Svetom Pismu kaže: Na koga ću pogledati? Samo na krotkog i ćutljivog. Zaista je tako: smirenje i krotost, koje Bog toliko voli, sjedinjeni su s ćutanjem. Mnogoslovlje je strast slična pijanstvu. Ona porobljava čoveka, tako da on kao da postaje dodatak sopstvenom jeziku. Dok je čovek, koji se pretvorio u mrava-radnika oduzeo sebi vreme, koje mu je dato da se pripremi za večnost, protraćio ga na spoljašnje i duhovno bankrotirao, brbljivac nije kradljivac samo svog, već i tuđeg vremena.

Brbljivac u dubini duše smatra da on već sve zna i da mu preostaje samo jedno: da uči druge. U stvari, mnogi ljudi pričaju samo zato što se nisu naučili da ćute. Sveti oci su tvrdili da čovek, koji je od ovog velikog dara – reči – načinio razonodu za sebe, liči na bludnika. Zato je brbljiv čovek odvratan ljudima, tuđ Bogu.

Mnogoslovlje je besmisleno trošenje duševnih snaga. Molitva brbljivog čoveka postaje nemoćna, rasejana, suva, slična zakržljalom rastinju. Onaj ko mnogo govori gubi sposobnost da duboko razmišlja, ne može da se zaustavi, da skoncentriše svoju misao na pitanje koje zahteva pažnju. On počinje da liči na proždrljivca koji guta hranu ne žvaćući je, liči na zvonce, koje zvoni zato što je iznutra prazno. Ili – na bubanj presvučen magarećom kožom, koji svojim zvukom sve zaglušuje. Zaista: „Reči rasipaju, ćutanje sabira.“

Kraj mnogoslovlja je opustošenost duše i gubitak blagodati. Svevideći Bog kao da „ne vidi“ čoveka-praznoslovca, zato što ni ovaj nije u stanju da u svom srcu vidi Boga, nesposoban je za bogoopštenje, koje zahteva usredsređenost misli. Ribar izvlači ribu iz vode kad ona proguta udicu svojim ustima, a ovde đavo drži brbljivca, kao svoj plen, za jezik.

Smrt je tajna, a čovek samo u tihovanju može da dođe u dodir s tajnom. Brbljivac može da živi neposredno pored groblja, da vidi kako svakog dana pored njegovih prozora nose sanduke i istovremeno da se ne seća toga da će jednom i on morati da umre. Sećanje na smrt zahteva ono što je brbljivac izgubio – sposobnost za sozercavanje, kao da čovek urezuje pismena na sopstvenom srcu. Sećanje na smrt, kao i sve što je neophodno za spasenje jeste blagodatni dar, a brbljivac, zbog buke reči, koje izgovara ne može da čuje u svojoj duši tihi glas blagodati.

Smrt slovobludniku dolazi isto onako neočekivano kao i mnogobrižnom, jer je prebirući tuđe stvari i diskutujući o njima potpuno zaboravio da postoji. Međutim, ako čovek, koji je uronjen u isprazne brige odlazi iz ovog sveta kao prazan, brbljivac ni iz daleka nije prazan: on na leđima ima čitav džak tuđih grehova, koji su postali njegovi grehovi. Po navici će pokušati da zapodene razgovor sa samom smrću, ali neće dobiti odgovor.

Ništa manje od mnogoslovlja u suprotnosti sa sećanjem na smrt nije i navika čoveka da se stalno šali. Car Solomon je smeh poredio s pucketanjem zapaljene suvadi koje daje dim, ali ne i toplotu. Smeh i podsmeh jesu isto ono praznoslovlje, samo napojeni otrovom, koji poput zmije čovek sabira u svom srcu. Čovek je obraz Božji. Podsmeh je želja da se on prikaže u ružnom svetlu, to jest da se liši obraza Božijeg, da se prikaže kao nakazan, kao Kvazimodo.

Šala čoveka čini ciničnim i drskim. Ona je porod gordosti: podsmešljivac teži ka tome da ponizi bližnjeg kako bi pokazao svoju navodnu nadmoć nad njim. Osećamo zadovoljstvo kad čujemo šale upravo zbog toga što one prazne potencijal zla, koje se u nama nakupilo. Skloni smo da prikazujemo šalu kao dobronamernost, ali nijedan šaljivdžija ne voli da mu se ljudi smeju.

Sinonim za reč „đavo“ je – „lakrdijaš“. I zaista, đavo se zabavlja igrajući se čovečanstvom, on se smeje pogibelji ljudi. Zbog toga čovek, koji je navikao da se šali podražava demonu. Kao mađioničar on stvara neku iluzornu „realnost“, jer šaljivdžija gradi muzej nakaznosti, u koji poziva posetioce. Njegova duša se nalazi u svetu iza ogledala, samo što svako ogledalo ima krivu površinu. Sećam se kako su me jednom, dok sam bio još dete, roditelji poveli u luna-park. Na trgu se nalazio veliki šator kao cirkuska šatra, a u njemu su bila ogromna ogledala s ispupčenom i udubljenom površinom. Video sam sebe u njima čas kao Liliputanca s ogromnim stomakom, čas kao da sam izvučen na gore, kao da me je neko vukao, kao gumu tako da glava dodiruje plafon, čas isečenog na delove, čas naglavačke. Nisam shvatao zbog čega se ljudi unaokolo smeju, meni su ta ogledala ulivala strah kao da će me ukrasti i načiniti drugačijim, kao da ću nestati u dubini ogledala, a otuda će iskočiti nakaze, slične meni. Počeo sam da se privijam uz majku.

„Da li ti je dosadno?“ upitala je.

„Da,“ odgovorio sam.

Bilo je očigledno da se ova lakrdija ni njoj samoj nije svidela i ona me je brzo izvela iz šatora. Obradovao sam se što sam ostao onakav kakav sam bio…

Osnova religije je svešteni strah. Šale i smeh uništavaju svešteni strah i čine dušu mrtvom i jalovom, slično kao što vreli vetar peska pretvara cvetne vrtove u pustinju. Podsmešljivac takođe ne može da razmišlja o smrti, ne može da razmišlja o metafizičkim pitanjima: navika da se šali prikazaće ih u ružnom, nakaznom svetlu. Priča se da profesionalni šaljivci obeležavaju smrt svog sabrata javnim klovnovskim nastupima. Tako se kad su bile sahranjivane kraljevske lude sama pogrebna procesija pretvarala u karneval. Gospod je rekao: Teško onima koji se smeju, zato što će plakati. Smeh čoveka primorava da zaboravi na postojanje demonskog sveta, na to u kakvoj se opasnosti nalazi njegova duša. Smeh i šale rađaju drskost. Koliko sablazni i grehova počinje smehom! Dok praznoslov brzo zaboravlja na smrt čovek-spadalo je spreman da se ruga smrti. Ovde postoji nekakva mučna misterija smeha, čovek se smeje mrtvačkoj lobanji, a mrtvačka lobanja se smeje njemu.

Za prepodobnog Isihija se pripoveda da je prvo živeo nemarno i nimalo se nije brinuo za svoju dušu. Pošto se teško razboleo Isihije je umro, ali je zatim Promislom Božjim ponovo vraćen u ovaj život. Svojim očima je video lice smrti, video je raj i pakao. Posle toga se zatvorio u svoju keliju i plakao je danonoćno. Niko od njega nije čuo praznu reč, niko nije video osmeh na njegovom licu. Na umoru je rekao bratiji: „Oprostite mi, ko se seća smrti više ne može da greši.“ Prva smrt je za njega bila neočekivana i užasna, ona ga je zatekla nespremnog, kao što stražar zadesi lopova na mestu zločina. Druga smrt je ispunila njegovo srce radošću.

Čoveku, koji se ne seća smrti ona dolazi kao neprijatelj i odvodi ga u zarobljeništvo kao okovanog u lance. Onome ko je se seća dolazi kao prijatelj i odvodi ga kao oslobodilac od truda i stradanja u zemlju večnog spokoja.

Car Solomon je rekao: „Žuri u dom plača više nego u dom smeha,“ a često čovek od svog srca pravi „dom smeha“, „dom“ u kojem besmisleno i besciljno protiče sav njegov život. U stalnim brigama za svetovne poslove, mnogoslovlje i smeh, on želi da se sakrije od bilo kakvog podsećanja na smrt, tako se Adam kad je zgrešio zaboravivši na sveznanje Boga uzaludno i jadno sakrivao od Njega među drvećem.

Mi živimo u vreme natopljeno faustovskim duhom. Čovek nudi dušu đavolu, želeći da ovekoveči zemaljsko bitovanje. Đavo je lažov, zato on rado obećava ono što je za njega nemoguće. Faust za ugovor sa satanom, koji potpisuje sopstvenom krvlju, postavlja dva uslova. Prvo je – satana treba da mu da nasladu, koja bi ispunila njegovu dušu radošću, kao što se pehar ispunjava vinom, do ivice, da bi rekao: „Više mi ništa nije potrebno.“ Drugo je – satana treba da zaustavi trenutak, da učini da on večno traje, vreme treba da se zaustavi kao bujica reke koja se iznenada pretvorila u led.

Legende o Faustu je sakupio Gete – okultista visokih inicijacija – i napisao je na osnovu njih svoju dramu, koja u suštini predstavlja rozenkrojcerovsku misteriju. Ovde možemo da vidimo satansku strategiju: treba uništiti sećanje na smrt upotrebivši strast. Strast je udica na koju se hvata ljudska duša. Strast je adut u rukama đavola kad on počinje svoju igru s čovekom. Đavo mu obećava kao Faustu, da će mu dati nasladu kad će čovek uskliknuti: „Trenutku, zaustavi se!“ i produžiti ovaj trenutak kao što se odvija nit svilene lutke, samo beskonačno. Svaka strast se suprotstavlja sećanju na smrt. Svaka smrt je izbacuje van granica svesti. Sećanje na smrt čoveku, koji traži sreću u nasladama, izgleda kao crna maska na svadbi.

Za hrišćanina, pak, sećanje na smrt, sjedinjeno s molitvom jeste mač uperen protiv demona. Dok se čovek seća predstojećeg ishoda, dok ga mistički doživljaj smrti primorava da zadrhti u srcu, on ne može da greši kao što ne može da spava, dok je pri sebi, pored zmijskog brloga ili da se veseli u kući obuzetoj plamenom.

Ispunjenje strasti je lažni život, to je iluzija toga da naslada može čoveku da donese sreću. I druga iluzija je da naslada može da traje beskonačno (srce treba da poveruje u takve gluposti da bi se prepustilo strasti!). I sav ljudski život je neprekidno rušenje iluzija – ovih i drugih, njima sličnih. Rušenje iluzija je lekcija koju čovek stalno dobija i zapanjujuće brzo zaboravlja.

Đavo ne može da zaustavi vreme. On sam očekuje Strašni sud i večite muke, međutim, on može da učini nešto drugo: da oduzme čoveku sećanje na smrt i da mu sugeriše sigurnost i nepokolebljivost zemaljskog bitovanja.

Postoji čudna sekta, kod čijih članova se želja da žive večno na zemlji pretvorila u dosadnu maniju. Učenje ove sekte tvrdi da ljudi umiru zato što su poverovali u svoju smrt. Dakle, da čovek ne bi umro dovoljno je da poveruje da… neće umreti. A kad neko od članova ove sekte ipak umre, to nimalo ne otrezni ostale. Oni kažu: „Do njihove smrti došlo je zbog malovernosti, oni su se pokolebali u veri u to da smrti nema, dopustili su u svom srcu misao da će umreti i bili su kažnjeni smrću zbog sumnje. Međutim, to je njihova stvar, a mi verujemo da nećemo umreti i večno ćemo živeti.“

Ova sekta je nastala u 19. veku, tamo gde je morala da nastane – u Americi, i postoji i dan-danas. Njeni članovi meditiraju na temu da nikada neće umreti, da smrti nema, a zatim, neočekivano za sebe, umiru i kreću u krematorijum ili na groblje.

Budimo pošteni, zagledajmo se na pravi način u svoje srce da ne svetluca tamo nešto što liči na nadu ovih nesrećnih sektaša? Ne tešimo li sebe mišlju da će smrt, zatvorivši oči, proći pored nas, da ćemo se samo mi sakriti od njenih svevidećih očiju? Razum kaže: „Umreću, Promisao Božji mi je pre stvaranja sveta pripremio grob u kojem će moje telo ostati do Strašnog suda.“ Duša se protivi: „Ne, neću umreti, to je previše užasno da bi moglo da bude istina.“ Šta da činimo u ovom sporu uma i duše? Da molimo da nam Gospod daruje, kao što je rečeno u molitvi svetitelja Jovana Zlatousta „pamjat smertnuju i umilenije“, koje se rađa od ovog sećanja u ljudskom srcu. Neka naše srce bude čvrsto kao kamen, a reči molitve meke kao voda, ali struje vode, padajući s visine na kamen postepeno ga tanje.

Postoji sledeća slika: prepodobni Makarije Veliki razmišlja o smrti. Egipatska pustinja. U daljini se vide piramide – ovi nadgrobni spomenici iznad grobova drevnih faraona. Pored pešterskih kelija na kamenu sedi prepodobni Makarije. Ispred njega su ljudski skelet i bačeni lopata i kramp. Moguće je da on želi da sahrani monaha koji je pre njega ovde živeo. Prepodobni je pogružen u razmišljanje o prolaznosti ovog života. Iza njegovih leđa stoji smrt. U jednoj ruci drži kosu, a u drugoj – peščani sat. Sat označava vreme, koje je čoveku dato. Kosa – neizbežni kraj. Desno od Makarija stoji Anđeo sa svitkom u ruci. Na svitku je natpis: „Makarije, žuri da činiš dobro.“

Ponekad se na ovoj slici slika sunčani dan, peščano prostranstvo pustinje, gomile suncem opaljenog kamenja, pocrnelog i popucalog kao posle požara. Tada cela pustinja izgleda kao slika smrti. Ponekad se prikazuje noć. Mesečeva svetlost pada na kosti i lobanju kao da ih grabi iz mraka. Piramide, koje stoje u tami negde na ivici horizonta jedva se razlikuju od okoline. Ovde, u keliji prepodobnog Makarija kao da se vodi borba između mračnih i svetlih sila. Makarije gleda na ostatke počivšeg da se svet ne potkrade u neki kutak njegove duše, da ne privuče nijednu od njegovih misli odvojivši je od molitve, makar to bila pomisao tanka kao vlas, koju je teško videti, koju mi u mraku svoje duše ne bismo nikad razlikovali. Izgleda da je svet kao pticolovac postavio svoje mreže, ali se prepodobni, raširivši dva krila – molitve i sećanja na smrt izdigao iznad njih i lebdi, poput orla u neobuhvatnom nebeskom prostranstvu.

 

Izvor:  Umeće življenja ili tajna umiranja – Arhimandrit Rafail Karelin