Život posle smrti. Smrt je pobedjena i šta nas očekuje u poslednja vremena

Kakav nas život očekuje posle smrti i šta su poslednja vremena po učenju svetih otaca Pravoslavne Crkve

 

 

SMRT JE POBEĐENA

Poslednja vremena prema učenju Otaca Crkve [1]

Hrišćanin, to je čovek pun očekivanja. Gospod nam u Jevanđelju kaže: Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svoga, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore (Lk. 12,35-36).

Malo će se tekstova naći, koji pred nama tako jasno otkrivaju smisao i dubinsku orijentaciju hrišćanskog života.

Cilj stvaranja je – oboženje čoveka i vaseljene. Čitav domostroj spasenja, iskupljujuća žrtva Hristova i osvećenje koje je savršio Duh Sveti, imaju za cilj da vrate pali ljudski rod u ono stanje radi koga je bio stvoren – u punoću oboženja. Mi očekujemo da će do konačnog ispunjenja ove zamisli Božije doći prilikom Drugog dolaska Hristovog i da će tada domostroj spasenja dobiti svoj potpuni završetak.

Ako hoćemo da ponovo pronađemo živo hrišćanstvo, koje će nam biti postojani izvor radosti i duhovnog nadahnuća, neophodno je da u srcu zadobijemo silnu žudnju za hrišćanskim životom i uverenost kojima su bila nadahnuta prva pokolenja hrišćana. I Duh i Nevesta govore: Dođi! I koji čuje neka kaže: Dođi! I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života na dar (Otk. 22,17).

Ono najvažnije što hrišćanstvo objavljuje, jeste «blaga vest» o spasenju – to su reči o vaskrsenju, i o ulasku novog i besmrtnog života u naš svet, inače osuđen na stradanja i smrt zbog pada čoveka u greh. Ovaj ulazak istinskog života ostvaruje se na suštinski način prilikom vaskrsenja Hristovog i Njegovog pashalnog preleska iz smrti u život. Smrt je već pobeđena, život se već proslavio. Ali svako od nas tokom svoga života – i Crkva tokom svoje istorije – treba taj prelazak da učini svojim ličnim prelaskom, da ga iznova preživi sa Hristom, ili pre Hristos treba da ga oživi u nama: zato prinosimo svoju slobodnu saglasnost za delovanje blagodati Božije. Drugi dolazak Hristov sa slavom, na kraju vremena, učiniće očiglednim sve ono što je u skrivenom obliku sadržano u Njegovom vaskrsenju na dan Pashe: prisajediniće celokupno Telo Njegovo, koje je Crkva, Njegovoj konačnoj pobedi nad grehom, stradanjem i smrću. Ovome se nada Crkva, to je osnov njene uverenosti.

Očekivanje upokojenih

Mišljenje Otaca Crkve o ovom pitanju ne podudara se sa stavom koji je počev od srednjeg veka postao opšteprihvaćen u zapadnom hrišćanstvu. Upravo tada su se pojavila neslaganja u vezi sa objašnjenjem poslednjeg udela ljudi; javlja se mišljenje da se večni udeo svakog čoveka konačno određuje u trenutku smrti: sveti idu pravo na nebo, nepokajani grešnici u ad, a oni kojima još predstoji da nešto iskupe, idu u čistilište na duži ili kraći rok, no na kraju krajeva, ipak im je obezbeđeno spasenje. Sveopšte vaskrsenje će samo malo dopuniti već potpuno blaženstvo izabranih i kaznu prokletih, dok će Strašni, poslednji sud samo učiniti javnom onu presudu koja je već izrečena na «posebnom sudu» u trenutku smrti. Od tog doba se na Zapadu veoma umanjio značaj koji je pridavan Drugom dolasku kao kraju istorije, a popustila je i eshatološka ustremljenost, kako u životu hrišćana, tako i u životu Crkve.

Prema učenju Otaca Crkve, ljudi će tek o Drugom dolasku ući onamo gde je pripremljen njihov konačni udeo, a mnogima će tek u vreme Strašnog suda biti izrečena poslednja presuda. Do sveopšteg vaskrsenja u iščekivanju su čak i sami sveti, mada borave blizu Hrista. O tome kako je zapravo drevna Crkva sebi predstavljala stanje različitih kategorija umrlih, oni koji očekuju Drugi dolazak, može se reći sledeće: pre svega, hrišćanska misao je apsolutno jednodušna u pogledu toga da je naše postojanje na zemlji – jedinstveno. Hrišćanska vera je nespojiva sa dopuštanjem mogućnosti bilo kog oblika reinkarnacije. Takve koncepcije karakteristične su za nehrišćanske filosofske i religiozne pravce, naročito dalekoistočne, ali hrišćanstvu su potpuno strane. U osnovi hrišćanske vere leži stav da čovek na zemlji živi samo jednom i da se tokom tog jedinog postojanja na zemlji rešava i njegova večna sudbina.

Život posle smrti

Posle smrti duša ostaje toliko energična, svesna i aktivna, koliko i za života na zemlji, mada na drugi način. Ali ona sada ne može da učini ništa za svoje spasenje, niti može da stupa u opštenje sa živima, osim po Božijem dopuštenju. Starozavetna Reč Božija, kao i hrišćansko saznanje oduvek su osuđivali sve oblike spiritizma, magijskog prizivanja umrlih i opštenja sa njima pomoću medijuma: Neka se ne nađe u tebe… koji proriče… ni vračar, ni bajač, ni opsenar, niti koji pita mrtve. Jer je mrzak pred Gospodom ko god tako čini (Ponz. 18,10-12).

Pravoslavna tradicija polazi od onih viđenja kojih su bili udostojeni neki sveti, i smatra da prva dva dana posle smrti duša još ostaje na zemlji, posećujući mesta gde je živela i za koja je bila vezana tokom svog zemaljskog života Počev od trećeg dana duša prolazi kroz ono što Oci Crkve nazivaju «stepenima mitarstava», ili «vazdušnim mitarstvima». Ova mitarstva su na sledeći način opisana u viđenjima prepodobnog Antonija Velikog, kako o tome priča sveti Atanasije: «Jednom, pre uzimanja hrane, oko devetog časa, ustavši da se pomoli, Antonije oseti u sebi da je podignut umom i što je najčudnije od svega, vide sam sebe, kao da je izvan sebe i kao da ga neko uzvodi po vazduhu; a u vazduhu stoje nekakva sumorna i strašna lica, koje hoće da mu zagrade put ushođenja. Pošto su im se Antonijevi putevoditelji suprotstavili, oni traže odgovor – da ne podleže Antonije nekoj odgovornosti pred njima, i hoće da svedu račune od samog njegovog rođenja; ali Antonijevi putevoditelji su se tome usprotivili govoreći: ‘Što je bilo od rođenja, to je Gospod izgladio; svedite račun od onog trenutka kada je postao monah i dao zavet Bogu’. Tad pošto tužioci nisu mogli da ga optuže, put mu je postao slobodan i nebranjen. I odjednom vide da kao da se vraća i ulazi u sebe, i iznova postaje pređašnji Antonije. I tada zaboravivši na uzimanje hrane provede ostatak dana i čitavu noć uzdišući i moleći se; jer se zaprepastio videći sa kako mnogobrojnim neprijateljima nam predstoji borba, i uz kakve napore čovek treba da prođe vazduhom. Tada mu pade na um, da je upravo u tom smislu Apostol rekao: po knezu koji vlada u vazduhu (Ef. 2,2). Jer protivnik ima vlast da u vazduhu stupa u borbu sa onima koji njime prolaze, pokušavajući da im zagradi put. Zato je ponajviše i savetovao Apostol: uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan (Ef. 6,13), kako bi bio posramljen protivnik, nemajući ništa loše da kaže za nas (Tit. 2,8)…

Posle nekog vremena Antonije je vodio razgovor sa onima koji su mu došli o stanju duše posle smrti i o tome gde će biti mesto njenog prebivanja. Naredne noći pozove ga neko sviše govoreći: ‘Ustani, Antonije, izađi i pogledaj!’ Antonije iziđe (jer je znao kome se treba pokoravati), podiže pogled i vide kako stoji neko visok, ružan i strašan, i glavom dotiče oblake, a (pokraj njega) ushode još i neki kao krilati, i on pruža ruke k njima, te jednima zagrađuje put, dok drugi proleću kroz njega i, prošavši ga, bez prepreka uzleću gore; na poslednje džin škrguće zubima, a zbog onih koji padaju dole se raduje. Odjednom Antoniju glas govori: ‘razumi to što vidiš’. Tada se otvori njegov um i on shvati da je ovo prolazak duša, da je taj džin što stoji đavo koji zavidi vernima, i da one koji su potpali pod njegovu vlast zadržava i brani im da idu dalje, ali ne može da zadrži one koji su mu nepokorni, jer su oni iznad njega. Videvši ovo, i prihvativši to viđenje kao upozorenje sebi, Antonije se stade još više starati kako bi svakodnevno napredovao u pređašnjim podvizima».

Dakle, tokom četrdeset dana, dok ne bude određeno u kakvom stanju privremeno do Drugog dolaska treba da bude duša upokojenog, demoni pokazuju sve grešno što je ona uspela da učini tokom svoga zemaljskog života; jedino što tada može da joj pomogne, jeste pokajanje, koje je za života prinela zbog grehova za koje je okrivljuju, zatim dobra dela koja je činila dok je živela na zemlji, kao i zalaganje Crkve i svetih za nju. Samim tim, molitva za upokojene ima velik značaj već od trenutka smrti: ona čuva i štiti dušu od demonskih zamki.

Mesto cvetno, mesto odmora

Ako duša pobedonosno prolazi ove stepene mitarstava, ako demoni ni zbog čega ne mogu da izjave kako polažu prava na nju, onda je anđeli uvode u raj, ili u naručje Avraamovo, u «mesto svetlo, mesto cvetno, mesto odmora, odakle odbeže bol, tuga i uzdisanje», gde se duša u društvu svetih naslađuje neizrecivim blaženstvom.

U izvrsnom članku čija je tema «Blaženstvo na hrišćanskom Istoku» Mira Lot-Borodina je sledećim rečima izložila učenje svetootačke tradicije o stanju blaženih: «’Requies aeterna, requies beata’ (‘pokoj večni, pokoj blaženi’). Ovaj izraz ušao je u crkvenu praksu i proiznosi se kao najuzvišenija želja ‘upokojenima u Bogu’, kao želja da dobiju onaj posmrtni udeo, koji za naše oči više nema spoljašnji oblik. Ovaj izraz treba shvatiti pre svega u smislu prekida bilo kakve spoljašnje delatnosti in absolutione corporis (prilikom oslobađanja od tela). Poređenje sa običnim snom, koji je naizgled tako blizak smrti, može da unese zabunu i iskrivi stvarnost, koja je na poseban način neobična i duboka. Tu bi pre trebalo uzeti ono stanje duševnog mira, koji se na grčkom naziva απαθεια, ili potpuno bestrašće, podražavanje bestrašću Božijem. Prema prepodobnom Maksimu, koji uz popravke ponavlja misao aleksandrijaca, tu se podrazumeva apsolutno odsustvo nemira, razmišljanja, i neprekidna postojanost uma, koji više nije sklon promenama. Jednostavnim bićem, svedenim na samu svoju suštinu, bićem kod koga su prigušene ili uspavane sposobnosti za delovanje, upravlja veliko spokojstvo, magna tranquillitas (blaženi Amvrosije). To je oaza mira koji je iznad svakog drugog mira, to je mir koji svet ne može da pruži, to je odmor i pokoj u zemlji utehe – slavni budući pokoj gloriosa requies futura (blaženi Amvrosije)»[2].

«Eto šta znači beatum esse (biti blaženim) u prvom vaskrsenju. Tom novom načinu postojanja svojstveno je nepromenjivo spokojstvo, koje ne isključuje ni svest, ni unutrašnji život – uzvišeno kontemplativno stanje, čiji simvol ostaje srce. Sveto Pismo ga opisuje kao blisko Božanskom pokoju, koji se spominje u knjizi Postanja. Zaista, po uzoru na njega Tvorac je svojevremeno ustanovio subotu za Izrailj, kao prototip rajskog počinka. Autor Poslanice Jevrejima, ponavljajući drevnu pretnju Gospoda, razgnevljenog protiv nevernog naroda: neće ući u pokoj Moj (Ps. 94,11), odmah dodaje: Prema tome, narodu Božijem tek predstoji počinak. Jer ko je ušao u pokoj Njegov, taj je i sam počinuo od dela svojih, kao i Bog od Svojih (Jevr. 4,9-10). Interesantno je poređenje, koje se ponavlja i u čudesnom pravoslavnom bogosluženju Velike subote, te «subote nad subotama», kada je Hristos u grobu ušao u blagosloveni pokoj triduum-a (trećeg dana), savršivši Svoje delo spasenja. Evo na kraju i uzvišenih reči Otkrivenja: Da, govori Duh, neka počinu od trudova svojih, a dela njihova će slediti za njima (Otk. 14,13). Ove reči ukazuju na prekid svakog napora, a takođe i tuge ili ropstva. I na drugom mestu svila čista i svetla u koju će biti odevena proslavljena Crkva, označava pravedna dela svetih (Otk. 19,8). Poput jevanđelskih krinova, koji ne tkaju, niti predu, duše koje su zadobile pokoj, cvetaju i mirišu lepše od bilo kog mirisa svojim vrlinama. One cvetaju u rajskoj slobodi (libertas paradisi), u jedinstvu sa Hristom, Koji ih nosi u Sebi. To je blažena harmonija, postignuta saglasnost, nepomutivost (non turbari) večnog pokoja; poslednja odrednica pretpostavlja nespojivost sa našim doživljajem vremena: trajanje bez trajanja, ili bez smene stanja. Spokojstvo, koje pretpostavlja nesposobnost da se greši (non posse peccare), svojstveno savršenstvu, dostignutom svakako zajedno sa podobijem (similitudo), savršenstvu volje i sposobnosti koje beskonačno prevazilazi ono savršenstvo koje su posedovali naši preci, u vreme kada je ovo tek trebalo da se ostvari. Onima koji su okusili taj pokoj biva u potpunosti darovana ljubav, božanska agape, i beskonačna radost predanosti Bogu, kakvu poznaju i u punoj meri doživljavaju samo oni, koji se, sazrevši i donevši svoj plod na zemlji, uvode u tišinu nebeskih darova. Takva je nevesta iz Pesme nad pesmama (5,2); upokojena duša proiznosi tajno priznanje svoje budnosti: Ego dormio, sed cor meum vigilat (Ja spavam, ali je srce moje budno). Takav je mistički san malog vaskrsenja (μικρα αναστασις)»[3]. Između svetih i sveta živih ljudi ne može biti uspostavljeno nikakvo opštenje, ni «prirodno», ni spiritističkog tipa (vidi gore). Ipak, između izabranih i zemaljske Crkve postoji drugi način opštenja, čisto duhovni, ali ne manje realan. U molitvi mi imamo mogućnost da im se obraćamo, a oni imaju mogućnost da nam stalno pomažu. Između nebeske Liturgije, koju oni savršavaju zajedno sa anđelima, i naših zemaljskih liturgija postoji tajanstvena međusobna prožetost, na koju ukazuju mozaici i freske naših hramova.

Ujedno, ma kakvom se srećom naslađivali sveti, oni još uvek prebivaju u znaku iščekivanja. Njihovo blaženstvo postaće potpuno tek u dan povratka Hristovog i poslednjeg Vaskrsenja.

A grešnici, koji nisu bili u stanju da izađu kao pobednici prilikom ispitivanja na «mitarstvima», pošto njihovo pokajanje nije bilo dovoljno, i pošto su njihova dobra dela bila isuviše retka, idu na mesto mučenja, gde ih demoni stavljaju na muke. I tu se tačka gledišta Otaca Crkve razilazi sa onom, koja je u srednjem veku preovladala na Zapadu.

Ad

Mučenje (grešnika) pre svega nema karakter iskupljenja i prolaznog kažnjavanja. Pokojnik više ništa nije u stanju da učini za samoga sebe, i njegovo stradanje ni na koji način ne može da doprinese njegovom oslobođenju. On nije osuđen na dužu ili kraću kaznu, posle koje će svakako biti spasen; on se ne nalazi u «čistilištu», nego u adu, u paklu, i njegovo mučenje samo po sebi ne može da ima kraja.

Ipak, sa druge strane, ovo stradanje nema neizbežno karakter konačnog. Prema opštem mišljenju drevne Crkve, prokleti zaista mogu da budu spaseni pre opšteg suda (izuzev onih koji su počinili naročito teške grehe i umrli bez poslednjeg pokajanja: ubice, odstupnici, jeretici, preljubnici, bludnici), ali samo po molitvama članova Crkve na zemlji. Eto zbog čega molitva za upokojene u svesti drevne Crkve i današnje Pravoslavne Crkve ima ogroman značaj: ona se ne uznosi samo zato da bi bilo skraćeno «vreme čistilišta», nego zato da bi umrli bili oslobođeni večnog ada. Sve drevne liturgije Crkve, pa među njima i rimska, u onom obliku u kome je postojala do skorog vremena[4], svedoče: nigde u svojoj molitvi za upokojene Crkva nije molila za «oslobađanje duša iz čistilišta»; sve liturgijske formule mole Boga da bude milosrdan na Svome sudu i da oslobodi upokojene od večne smrti. Sa jedne strane Crkva se moli za to da upokojeni Božanskim milosrđem budu zaštićeni tokom prolazaka po «mitarstvima» i dostizanja raja, a sa druge, ako su već osuđeni – da ih Bog spase po Svome milosrđu.

Čistilište

Zapadno učenje o čistilištu ima prilično složenu istoriju. U doba blaženog Avgustina, pod uticajem Origenovog učenja o apokatastazi, ili sveopštem obnavljanju na kraju vremena, neki su poricali večnost ada i učili da će se na kraju svi spasiti, čak i demoni, ali da će to spasenje biti dobijeno tek posle očišćenja ognjem, koje može da traje vekovima. Neki su smatrali da će se u krajnjoj liniji spasiti svi kršteni, i da će, čak i ako su počinili naročito teške grehe, dobiti ovo očišćenje pomoću ognja. Blaženi Avgustin se usprotivio ovakvom učenju, koje očigledno nije bilo u skladu da opštim mišljenjem Crkve. On je dopuštao samo, da su među pravednicima, koji su posle smrti primljeni u naručje Avraamovo, neki počinili lakše grehe, koje nisu u dovoljnoj meri očistili za života. Ovi gresi im nisu smetali da uđu u blaženstvo, ali oni treba da se očiste od njih pre nego što nastupi poslednje Vaskrsenje, da se očiste u ognjenoj reci Suda – onoj reci koja se često predstavlja na ikonama, reci poslednjeg Suda, koja osuđene nosi u ad, ali pravednike očišćuje od njihove lake nečistote. U nekim svojim delima Avgustin iznosi pretpostavku da bi do ovog očišćenja ognjem moglo da dođe između smrti i Suda, a ne samo u vreme Suda, ali te ideje ipak nigde nije izneo drugačije, nego u formi hipoteza.

Odlučujući preokret u eshatološkoj doktrini zapadne Crkve odigrao se u drugoj polovini šestog veka i povezan je sa učenjem svetog Grigorija Velikog. Po njegovom mišljenju, sveti i pravednici, koji su prineli dovoljno pokajanje za svoje grehe, odmah posle smrti naslađuju se potpunim blaženstvom. Grešnici, oni koji su krivi za teške grehe i nisu se pokajali, posle smrti osuđeni su na večni oganj i to konačno, pa molitva Crkve više ne može da im donese oslobođenje. Naprotiv, vernima koji umru sa «lakim» ili «oprostivim» gresima, odmah nakon smrti obezbeđeno je postizanje blaženstva, ali prethodno treba da budu očišćeni «očišćujućim ognjem». Za svetog Grigorija čistilište nije mesto, nego oganj koji očišćuje duše, iako je njihovo spasenje nesumnjivo.

Uloga crkvene molitve za upokojene svodi se na to da se na to, da se skrati vreme očišćenja.

Vekovima kasnije ovo učenje su detaljnije razradili Isidor Seviljski u Španiji i Beda Venerabilis u Engleskoj. Za njih, uloga očišćujućeg ognja, kako je učio sveti Grigorije Veliki, sastoji su u očišćenju upokojenih vernih od oprostivih grehova za koje se nisu pokajali, ali kao dodatak nosi u sebi funkciju iskupljujućeg kažnjavanja: ako čovek za života nije poneo kaznu za teške grehe za koje se pokajao i dobio oproštaj, tu kaznu treba da plati nakon smrti. Tako se pojavljuje pojam «kazne za greh» odvojene od samog greha, koja treba da se pretrpi čak i ako je greh oprošten. Mi tu vidimo pojavu nove kategorije «zadovoljenja kaznom», koja će biti tako karakteristična za srednjevekovno latinsko bogoslovlje. Ona ne samo da menja drevnu predstavu o udelu duše posle smrti i o molitvi za upokojene, nego utiče i na latinsko učenje o iskupljujućem delu Hristovom. Na Florentinskom saboru sveti Marko Efeski će istupiti kao protivnik učenja o čistilištu i zaštitnik drevnog crkvenog predanja, ali neće naići na razumevanje, toliko su različiti postali mentaliteti zapadne i istočne Crkve.

Povratak Hrista na kraju vremena

Crkva živih i upokojenih (koji su takođe živi) sa plamenom revnošću čeka povratak Hristov. Kraj vremena hrišćani ne treba da doživljavaju kao užasnu katastrofu, nego kao konačnu pobedu dobra nad zlom, pobedu Boga i Njegovog carstva nad đavolom i svim njegovim pristalicama. Drugi dolazak – to je hrišćansko rešenje problema zla. Drugi dolazak će biti konačni završetak tajinstva Pashe, to će biti poslednji prelazak od krsta zemaljskih iskušenja (i iskušenja poslednjeg vremena, kada će nastati eshatološka «velika žalost», teška za Crkvu) ka svetloj radosti Vaskrsenja.

Mi treba da posmatramo poslednji Sud upravo iz te perspektive. Kao i svi Božanski «sudovi» u Bibliji, on će u suštini biti akt oslobođenja i spasenja. Osuđeni će biti samo oni, koji su se dobrovoljno poistovetili sa silama zla, koji su se suprotstavili Carstvu Božijem, i Njegovom promislu o spasenju i beskonačnom blaženstvu za celokupnu tvorevinu. Nasuprot konačnom porazu sila zla stoji pobeda svih onih koji su pristali da budu spaseni, da budu voljeni i da vole Onoga, Koji ih je zavoleo. «Potrudimo se da prethodno na sebi imamo znak i pečat Gospoda, jer u vreme Suda, kada se projavi strogost Božija (upor. Rim. 11,22) i kada budu sabrani svi naraštaji zemaljski, sveceli Adam, kad pastir sazove Svoje ovce, onda će svi koji iimaju znak na sebi prepoznati svoga pastira, i pastir će prepoznati one koji na sebi imaju Njegov lični pečat i sabraće ih iz svih naroda, jer će čuti glas Njegov i poći za Njim (upor. Jn. 10,27). Svet će se podeliti na dva dela: jedan deo će biti tamno stado, koje odlazi u oganj večni, a drugi – svetlošću ispunjena pastva, koja se uzvodi ka nebeskom udeu. Ono što smo sada zadobili u dušama, to će onda zasijati i pokazati se, i obući će tela u slavu. Kao što u proleće korenje pokriveno zemljom iznosi svoj plod, daje cvetove i ukrase i rađa, pa se tako pokazuju dobri korenovi i postaju vidljivi oni oni koji daju trnje, tako će i u onaj dan svak pokazati i otkriti i dobro i loše što je učinio pomoću svog sopstvenog tela. Jer u tome se sastoji sud i plaćanje»[5].

Hilijazam

Ideja o tome da će poslednjem Sudu i zasnivanju nove tvorevine prethoditi hiljadugodišnje Carstvo Hristovo na zemlji vodi poreklo od nekanonskih judejskih otkrivenja. Ona je ponovljena u Otkrivenju Jovanovom: I videh prestole i sedoše na njih, i dade im se sud; i duše posečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju… i oživeše i carovaše sa Hristom hiljadu godina… I kad se navrši hiljada godina biće pušten satana iz tamnice svoje, i izići će da vara narode što su na četiri kraja zemlje, Goga i Magoga… i opkoliše stan svetih, i grad voljeni; i siđe oganj sa neba od Boga, i pojede ih (Otk. 20,4-9).

Ovo carevanje Hrista na zemlji među oživelim pravednicima shvatano je u prva tri veka u nekim hrišćanskim sredinama – tačnije, kod judeohrišćana u Maloj Aziji – u direktnom, bukvalnom smislu. Hilijazma su se držali Papija, sveštenomučenik Irinej Lionski, sveštenomučenik Metodije Olimpski.

Ipak, počev od četvrtog veka ovo učenje bilo je jednodušno odbačeno od strane crkvenog predanja, koje je ustanovilo da dvadesetu glavu Otkrivenja treba shvatati simvolički. Kod tumača Otkrivenja preovladala su dva objašnjenja: hiljadu godina ili označava vreme života Crkve od prekida gonjenja u doba rimskog neznaboštva (koji je u osamnaestoj glavi Otkrivenja označen kao pad «Vavilona») pa do velikog stradanja koje će prethoditi Drugom dolasku, ili simvolizuje čitav period od Vaskrsenja Hristovog do Drugog dolaska[6].

Apokatastaza

«Apokatastasis» je grčki termin koji označava obnovu ranijeg stanja, ili povratak u prvobitni položaj. U hrišćanskoj eshatologiji on označava teoriju po kojoj će na kraju vremena čitav materijalni svet biti obnovljen u svojoj prvobitnoj harmoniji i svi će biti spaseni, uključujući i proklete i demone.

Ova koncepcija povezana je sa «mitskim» viđenjem kosmosa, koje je razradio Origen (oko 185 – oko 254). Origen je smatrao da je Bog u početku stvorio vaseljenu koja se sastojala od čisto duhovnih bića; sva ona, izuzev duše Hristove, iskoristila su svoju slobodu na zlo i podvrgla su se više ili manje teškim padovima, nakon čega su bila odevena u više ili manje «plotska» tela, te su na taj način nastali anđeli, ljudi i demoni. Na kraju vremena, kao ishod postepenih očišćenja, svi će se vratiti u svoje prvobitno stanje i ponovo će obrazovati iskonsku «genadu» (jedinicu), to jest prvobitno jedinstvo duhovnih bića.

Učenje o sveopštem spasenju, koje poriče večnost ada, istovremeno ignoriše i neshvatljivu tajnu ljubavi Božije, koja prevazilazi sve naše racionalne ili sentimentalne koncepcije, kao i tajnu ljudske ličnosti i njene slobode. Ljubav Božija podrazumeva potpuno uvažavanje Svojih stvorenja, sve do «dobrovoljne nemoći» da im se ukine sloboda. Tekstovi Svetog Pisma primoravaju nas da prihvatimo dve antinomične tvrdnje o potpunoj pobedi Boga nad zlom na kraju vremena i o mogućnosti večnog prokletstva, pri čemu drugo može da bude samo obrnuta strana prvog. Ovde je umesno samo ćutanje uma pred tajnom.

Eto zbog čega učenje o apokatastazi – koje je prihvatio sveti Grigorije Niski, a kasnije i veliki sirijski mistici Isak iz Ninevije[7] i Josif Hadzaja – bilo osuđeno na Petom Vaseljenskom saboru, zajedno sa još nekim elementima Origenovog učenja, sistematizovanog od strane njegovih sledbenika. Odbacujući tvrdnju o sveopštem spasenju, pravoslavno predanje naravno ne zabranjuje vatrene molitve za spasenje svih ljudi i nadu u njihovo konačno obraćenje.

Επεκτασις (Stremljenje)

Još jedno pitanje može biti postavljeno u vezi sa večnim blaženstvom izabranih: da li ga treba shvatati kao nepokretno zasićujuće sazercanje ili ono u sebi može sadržati uzrastanje, stalno novo otkrivanje neiscrpne Realnosti?

Jedan od najoriginalnijih aspekata misli svetog Grigorija Niskog, to je njegovo učenje o «epektazi», o tome da čovekovo oboženje ovde na zemlji i u večnosti pretpostavlja progres i neprekidno stremljenje, kao što to slikovito pokazuje predstava trkača u Poslanici Filipljanima (3,13-14): Što je za mnom zaboravljam, a stremim[8] za onim što je preda mnom, i trčim prema cilju… Jedan od najboljih istraživača velikog kapadokijca, Žan Danijelu, objašnjava ovo na sledeći način: «Duši su, sa jedne strane, svojstveni postojanost i završenost, koja je njena pričasnost Bogu, a sa druge strane – kretanje, koje savladava beskonačnu udaljenost između toga što ona poseduje od Boga i toga kakav je Bog u Svojoj suštini… Duhovni život je na taj način stalno menjanje duše u Isusu Hristu, kao narastajuća težnja i žudnja za Bogom, koja se povećava u meri sve veće pričasnosti Njemu, i kao stalno narastajuća postojanost, kada se ona, to jest duša, sve više i više prisajedinjuje Bogu i priljubljuje uz Njega»[9].

Mnogi autori patrističke epohe, mada nisu prihvatali ideju narastajućeg blaženstva (na primer, sveti Maksim Ispovednik), kada su hteli da izraze večno novu radost izabranih u najdubljem sazercavanju Boga, koristili su predstave želje i nezasitosti. Na Zapadu odjek toga sreće se kod svetog Grigorija Velikog. On je sebi postavio zadatak da pomiri dve antinomične tvrdnje Svetog Pisma: u što Anđeli žele zaviriti (1. Pet. 1,12) i Anđeli… na nebesima stalno gledaju lice Oca Moga nebeskoga (Mt. 18,10). «Poredeći ove dve tvrdnje – piše sveti Grigorije – mi vidimo da one ni u čemu ne protivreče jedna drugoj. Jer Anđeli u jedno isto vreme vide Boga i žele da Ga vide; oni žude da Ga sazercavaju i sazercavaju Ga. Kada bi to želeli, a ne bi se naslađivali rezultatom želje, onda bi takva besplodna želja rađala strah, a strah bi rađao muku. No, blaženim Anđelima strana je bilo kakva mučnost straha, jer su muka i blaženstvo nespojivi… Dakle, da se strah ne bi mešao sa željom, oni se nasićuju, želeći i dalje, a da zasićenost ne bi za sobom povlačila odvraćanje, oni ne prestaju da žele iako su zasićeni… Isto to će se dogoditi i sa nama, kada priđemo Istočniku života: nasladićemo se istovremeno i žudnjom[10] i sitošću»[11].

 

Arhimandrit Plakida (Desej)

Prevod: Mladen Stanković

[1] Naslov originala: Archimandrite Placide Deseille. “La mort est vaincue”. Les fins derniers selon les Pères de l’Eglise. Saint-Laurent-en-Royans, 1995.
[2] Lot-Borodine M. La beatitude dans l’Orient chretien // Dieu Vivant, 15 (1950). p. 85.
[3] Ibid. p. 106-107.
[4] Drugi Vatikanski koncil sproveo je značajne liturgijske reforme.
[5] Prepodobni Makarije Egipatski. Duhovne besede, 12,13-14.
[6] Pri čemu «hiljadu godina» ne označava tačno određen, nego prosto veoma dug vremenski period, kao kada u svakodnevnom razgovoru nekome kažemo: «nismo se videli hiljadu godina».
[7] To jest, sveti Isak Sirijac.
[8] Επεκτεινομενος, odatle izraz επεκτασις.
[9] Daniélou J. Platonisme et théologie mystique. Paris, 1944. p. 305-307.
[10] To jest stremljenjem.
[11] Gregorius Magnus. Moralia in beatum Job, 18, 54, 91 // PL 76, 94AC.

 

Izvor: www.predanje.com