TAMNA KVADRATURA
Čujem bat prljavih i krupnih čuvarovih koraka. Nešto grebe mermer pod njegovim nogama kao topuz da mu se vuče. Stao je naspram mog kreveta. Slabo osvetljenje bacilo je senku na njegovo lice, čiji se nepravilni i oštri obrisi samo naziru. Ima nešto u ustima što žvaće na neki kabadahijski način. U ovoj strašnoj tišini, zvuk iz njegovih usta ima jaku primesu gadosti i prezira. Napokon je zamakao. Moram oteti još koji momenat svetlosti.
Čudno je to kako sa ove strane sve izgleda drugačije. Dosta toga može bolje da se sagleda i objasni, jer ovde vreme tako sporo prolazi, a tako se neprirodno mnogo nagomilava prošlost; valjda usled konstantnog razmišljanja. Tako sam i shvatio da od mnogih individualnih ideja i planova često ostane samo neki umirući potencijal koji tinja.
Onda ljudi jadikuju da je moglo ovako ili onako, a i ja sa njima; ali vreme bira pažljivo samo jedan put kojim se kreću i prožimaju sve implikacije ljudskih sudbina. Od silnih mogućnosti, želja, nadanja i strahovanja, ono uzima tek onoliko koliko je dovoljno da se izgradi jedinstvena ruta kojom se svi krećemo i kojoj se prilagođavamo; promenada koja se naziva – život!
Svetla su se ugasila. Došao je kraj jednom danu čijeg se početka ni ne sećam. Kao i bezbroj prethodnih noći, i noćas ću zaspati na vlažnom jastuku misleći na nju…
Avdović Senad
Izvor: Hilandar – Najlepša ostvarenja sa XII konkursa za najkraću kratku priču (priredio Djordje Otašević)