.

Vladimir Putin i KGB školovanje. Sve Putinove žene i ljubavi. Kako se oženio Ruski predsednik

Kako su započeli Vladimir Putin i KGB saradnju. Bitne žene u životu ruskog predsednika i kako se oženio

.

A Korobko: Upoznao sam se sa srpkinjom, Milkom Kresoja, „dušom“ srpske dijaspore u Moskvi. Poslovna žena, koja bi mogla da zatakne za pojas bilo kog „oligarha“, i pri tom elegantna žena, visoke kulture, koja gradi „most“ između Rusije i Srbije… Postali smo dobri prijatelji. Tako je kniga «Putin» izašla na srpskom jeziku.

Odlomci iz Knige K Hačinsa i A Korobko – Putin

 

Vladimir Putin i KGB škola. Žene, ljubavi i kako se oženio Ruski predsednikU LETO 1968. GODINE Vladimir Putin se zaputio po Litejnom prospektu u Lenjingradu, u pravcu zgrade KGB, s nadom da će dobiti posao. Njegova fizička forma se primetno popravila, a samouverenost porasla zahvaljujući uspesima u džudou i, kao i mnogi iz njegove generacije, tražio je posao, kako se tada govorilo – „u organima“, tj. u raznim ustanovama državne bezbednosti, čije je članstvo omogućavalo ozbiljan pravac napredovanja u karijeri. Putin je već tada sebe video kao lidera.

Hruščov je 1964. godine smenjen, a njegovo mesto u Kremlju zauzeo je stari namrgođeni Ukrajinac, Leonid Brežnjev. On je odbacio Hruščovljeve liberalne reforme, uložio velika sredstva u vojnu industriju i umešao se u Avganistan, nagovestivši period u Rusiji poznat kao zastojnoje vremja, ili – stagnacija.

Putin je od detinjstva voleo bioskop i, kako je kasnije priznao holivudskoj zvezdi Džeku Nikolsonu, maštao je da postane glumac. Sve se to promenilo kada je gledao „Mač i štit“, triler o ruskom špijunu koji se infiltrirao u štab SS u Berlinu i uzimao Hitlerove Tajne dokumente. Sledećeg dana rekao je svom drugu iz razreda Viktoru Borisenku: „Ja ću biti špijun – oni dobijaju ratove, ne vojske. Vojnici su samo sluge, oni su mišići, a ne mozak“. Oduševio se kada je saznao da su u Lenjinovo vreme KGB nazivali „mačem i štitom“ Revolucije.

Šetajući ( do zgrade KGB- prim red) tek treći put se osmelio da priđe oficiru i upita: „Kako da postanem agent KGB?“ Odgovor ga nije razočarao. Naviknut na čudake i mlade zanesenjake, oficir je strpljivo porazgovarao sa mršavim, bledunjavim šesnaestogodišnjakom i posavetovao mu da prvo dobije univerzitetsku diplomu.

Posle je Putin spominjao da mu je oficir rekao i ovo: „Mi ne primamo ljude koji nam dolaze samoinicijativno“. Bez obzira na to, on je rešio da se upiše na univerzitet, mada je konkurisalo oko četrdeset kandidata na jedno mesto, a njegovi roditelji su sumnjali da će njegov nivo znanja biti dovoljan. Međutim, prevazišavši sva očekivanja, Vladimir je 1970. godine primljen na Pravni fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta (LGU), odsek za međunarodno pravo.

„Bio je jedan od retkih učenika koji su vrlo dobro videli svoju budućnost“, priča Tamara Steljmašova, njegova profesorka društvene istorije. „Bio je usredsređen, odlučan, snažnog karaktera, ozbiljan, odgovoran i pravedan“.

Jednom, kada je bila kod njega u stanu, videla je na zidu portret Feliksa Đeržinskog, osnivača boljševičke obaveštajne službe Čeke, prethodnika KGB, danas FSB. (Iako treba reći, da je prvi osnivač obaveštajne službe Rusije bio Srbin Sava Raguzinski-što je Putino i rečeno, bio je iznenađen-prim red).

Volođa je vredno učio, a vikendom spremao završne školske ispite u trosobnoj vikendici svojih roditelja u Tosnu. U istoj ulici živela je i Vera Briljeva. Upoznala se sa Volođom 1968. godine, kada joj je bilo 14, a njemu 16 godina. Vera je bila čest gost u vikendici Putinovih, a potom i u Lenjingradu. U jednom intervjuu listu „Sagovornik“ opisala je budućeg predsednika kao mišićavog mladića, koji se nikoga nije bojao i privlačio je devojke kao magnet. (Interesantno je da je Putin veoma popularan među ženama u Rusiji-prim red).

Kada bi došao u Tosno, „devojke su se prosto bacale na njega“, priča Vera. „Imao je izvestan šarm. I danas pamtim njegove šake, s jakim, kratkim prstima“.

Jednom im se pridružila samouverena devojka Ljuda. Posle večere, mladići su je zamolili da opere suđe, ali je ona odbila, rekavši: „Kada se udam, za mene će suđe prati moj muž“. Vera je u tom trenutku shvatila da joj pridošlica nije suparnica u borbi za Volođinu ljubav. Ona je znala da on izbegava kućne poslove: „Osim toga, bila je brineta, a ja sam znala da on voli plavuše“.

Vera je takođe otkrila da njen kavaljer daje prednost učenju umesto romatičnim vezama. Odbijao je njene pozive u bioskop, govoreći da nema vremena za zabavu. „Bez obzira na njegove zanosne manire, uvek je imao sumoran izraz na licu“, priča ona. Svi bi prasnuli u smeh, a Volođa bi
mirno i bezizražajno sedeo.

Vera se priseća da je u komunalki na Baskovom prolazu Volođin pisaći sto stajao pored kauča u sobi Putinovih. Jednom, kada je došla u goste, on joj je jasno stavio do znanja da bi hteo da bude sam. Sedeo je za stolom i nešto pisao, a Vera je pokušala da pokrene razgovor: „Volođa, sećaš se kad…“ Putin ju je prekinuo: „Ja se sećam samo onih stvari kojih treba da se sećam“, rekao je gnevno. Veri se slomilo srce. Pošto je bila ponosna devojka, u tom trenutku je shvatila da njena osećanja iščezavaju. Izašla je iz sobe i nikada se više nije vratila. „Šta da radim s čovekom koji se tako ponaša prema meni?“ – rekla je drugovima.

Danas udata žena, i penzionerka, Vera kaže: „Meni i sada predlažu da mu napišem pismo, da zna da sam živa. Ali, ja sam prava Ruskinja, a on to odlično zna. Ne bih mu pisala i molila za pomoć čak kada bih gladovala i živela pod mostom. Zbog čega bi mislio o meni sada, ako nije mislio tada?

Putin je putovao na (sportska) takmičenja po celom Sovjetskom Savezu. Jednom je putovao u Moldaviju, na pripreme za Spartakijadu, na kojoj su mogli učestvovati svi zainteresovani iz Sovjetskog Saveza. Ostao je neutešan kada je 1973. godine njegov bliski drug, Volođa Čerjomuškin, koji je počeo da se bavi sportom na Putinovu inicijativu, slomio vrat pavši na glavu tokom borbe.

Bio je paralizovan i posle deset dana je umro u bolnici. Putin, za koga se tvrdi da ne ume da pokazuje osećanja, kontrolisao se za vreme sahrane, ali se posle slomio i jecao na grobu, s njegovom sestrom i majkom.

Raspuste je provodio sa studentima, kupajući se u crnomorskom letovalištu, ili je sekao šumu na severu Rusije, kada je zaradio vrlo pristojnu sumu od 1.000 rubalja za šest nedelja rada. Bilo je i drugih prednosti od studiranja. Da ne bi bio pozvan na dvogodišnje služenje vojnog roka u Sovjetskoj Armiji, učestvovao je u obuci koju je provodio Institut za vojnu obuku, dobivši na kraju čin poručnika. Iz nesigurnog, problematičnog dečka postaojao je mlad, perspektivan muškarac. Naučio je da uravnoteži prijateljstva i da istovremeno ostane usredsređen na svoj dugoročni plan, da postane nacionalni heroj.

Prošao je dvadest prvi rođendan, i bio je zabrinut jer od ljudi na koje je hteo da ostavi utisak, tj. od KGB, još nije bilo nikakvih vesti. Duh mu je živnuo kada je mama dobila na lutriji „Zaporožec–966“, pošto je umesto kusura od 30 kopejki u kafiću dobila tiket lutrije.

Mogla je da uzme dobitak u gotovini – 3.500 rubalja – čime bi porodica na izvesno vreme mogla da olakša siromaštvo. Umesto toga, dala je sinu automobil.

Kada je bio na četvrtoj godini studija, prišao mu je neki nepoznat čovek. „Treba da razgovaramo o tvom tajnom zadatku“, rekao je, „no, za sada ne bih hteo da kažem ništa konkretno“. Putin je shvatio da je to taj moment koji je čekao. Dogovoren je susret u holu fakulteta, no, neznanac je kasnio. Putin je čekao dvadeset minuta. Pomislivši da su se s njim našalili, Putin se spremao da pođe, kada se zadihani neznanac pojavio. „Sve je dogovoreno“, rekao je. „Volođa, šta misliš o predlogu da radiš u organima?“ Bez sekunda predomišljanja Putin se saglasio. Da je otišao s fakulteta par minuta ranije, istoriju savremene Rusije trebalo bi ponovo napisati. Kako su mu objasnili, predlog KGB je pretpostavljao stažiranje po završetku fakulteta, s mogućnošću daljeg napredovanja u karijeri.

Rekao je ocu da će raditi u KGB, čime je narušio tajnost za koju su mu rekli da se mora čuvati. Drugovima je rekao da je „dobio mesto u miliciji“, ali, pošto njegova želja da radi u tajnim službama nije bilaposebna tajna, retki se nisu dosetili šta je značilo to „mesto“.

Putin je diplomirao pravo 1974. godine, a sledeće godine išao je u „Školu br. 401“ nedaleko od reke Ohte, gde je obučavan u kontrašpijunaži. Njegovi drugovi pamte „ogromnu sreću“ kojom je tih dana zračilo njegovo lice. Ali, nisu svi verovali da radi u miliciji. Jedan od njegovih najbližih prijatelja, Sergej Roldugin, solista simfonijskog orkestra Marijinskog teatra, otvoreno mu je postavio pitanje: „Ja sam violončelist“, rekao je. „Ja znam da si ti špijun, ali ne znam šta to znači. Ko si ti? Šta radiš?“ Putin mu je mirno odgovorio: „Ja sam specijalista za odnose među ljudima“.

Takav opis nije mnogo odstupao od stvarnosti. Posao oficira KGB pretpostavlja zaboravljanje sopstvenog „Ja“ i uranjanje u drugog čoveka, da bi se dobili podaci. Da bi istražio ljudske slabosti, počeo je da izučava ljude iz okruženja. Jedan čovek je priznao da je postao prilično paranoičan kada je Putin počeo stalno da mu postavlja pitanja, gledajući ga pravo u oči. Izveštaj instruktora na kraju prvog semestra obuke glasi da Putinu treba više puta ponavljati kako njegovi načini ispitivanja treba da budu delikatniji ako želi rezultate.

Verovatno najvažniju lekciju o tome kako se KGB odnosi prema običnim ljudima dobio je kada je jedan od starijih kolega napravio hipotetički slučaj za početnike. Kada je jedan iskusni agent, obučavajući grupu u Školi br. 401, predložio šta treba uraditi, Putin ga je prekinuo: „Vi to ne možete da učinite“, rekao je. „To je protivzakonito“.

Kolege iz KGB su ga zapanjeno gledali. „Naše instrukcije jesu zakon“, strpljivo mu je objasnio jedan od njih. Sledeće godine Putin je počeo da radi u kontraobaveštajnom odelenju KGB u „Velikoj kući“ na Litejnom prospektu.

Za Putina alkohol nikada nije bio ozbiljan problemb dok Vera Briljeva kaže „Više mu se dopadalo mleko“. Anatolij Rahlin (trener) potvrđuje te reči govoreći kako je njegova želja za pobeđivanjem u džudou bila tako jaka da je uvek bio trezan.

Klaus Cuhold, istočnonemački špijun, koji se s njim poznavao skoro pet godina tokom osamdesetih godina, priča: „Uvek kada smo zajedno pili, on je pazio da stalno kasni tri čaše za ostalima“. Jednom je čak neko primetio da votku istresa u saksiju sa cvećem.

Jedan oficir obaveštajnog odelenja KGB uočio je njegov talenat, te je (Putin) upućen na godinu dana u Moskvu, na pripremu za rad u obaveštajnom radu sa inostranstvom. „Normalno da sam hteo da radim u spoljnim poslovima“, priča on. „To su svi želeli. Svi smo znali da to znači mogućnost putovanja u inostranstvo“. Kada se vratio u Lenjingrad, njegovi prijatelji su primetili da ne zrači dečačkim ushićenjem zbog toga što radi, šta god to bilo. Delovao je hladnije i udaljenije. Kretao se u drugom okruženju, razgovarajući sa naučnicima i inostranim poslovnim ljudima, tj. ljudima, koji su ga mogli snabdevati njemu neophodnim kiseonikom – informacijama. Pošto je tečno govorio nemački jezik, a pristojno francuski i engleski, koristili su ga da strancima pokazuje grad. Prvi put je otputovao u inostranstvo, kao pratilac grupe sovjetskih turista, sa zadatkom da ih štiti od inostranih špijuna.

U svojim memoarima Putin piše da je njegov rad podrazumevao „kontaktiranje s ljudima“, ali, nije poznato koliko je bio uspešan u vrbovanju vrednih doušnika. Takođe priznaje da mu se nije dopadalo kako KGB pritiska disidente i umetnike. Danas, kaže: „Saradnja sa običnim građanima bila je važan instrument očuvanja reda i zakona“. Drugim rečima, stanovnici Lenjingrada su bili ohrabrivani da uočavaju neobično ponašanje. Zanimljivo je primetiti da se danas građani SAD ohrabruju – mada iz potpuno drugačijih razloga da budu oprezni, u ime države. Trgovine „Volmart“ sprovode program unutrašnje bezbednosti pod parolom „Ako ste nešto videli, recite“, a nedavno puštena aplikacija za ajfon, „PatriotApp“, stimuliše građane da dojavljuju slične informacije FBI i drugim federalnim službama.

U LETO 1979. GODINE, u Putinov život se vratila Ljuda, devojka koja nije htela da opere posuđe u vikendici njegove porodice, a koja je sada bila studentkinja medicine. Putinovi roditelji bili su prijatno iznenađeni kada se ponovo počeo viđati sa Ljudom, i to redovno, a naročito kada ju je, konačno, doveo kući i predstavio.

Ljuda je vodila računa o njemu, kao i uvek, govorila mu šta treba da jede i oblači, sugerišući mu da je elegantan izgled veoma važan. Čak mu je čistila cipele, što je velika stvar za devojku koja ranije nije htela da opere tanjire posle večere. Čak ni danas, Putin ne može da kaže da li je bio zaljubljen u nju ili ne. Ona je volela malo da komanduje, ali je on smatrao da je to dobra osobina za suprugu. Bio je to njen način da se stvari obave, a supruga mora to da ume da bi bila podrška mužu.

On ju je zaprosio. Ljuda je prihvatila prosidbu i, praktična kakva je bila, počela pripreme za venčanje. Njeni roditelji su kupili venčanicu, a njegovi roditelji su Volođi dali novac za svadbeno odelo i burme. Mladoženja je otišao u Gradsku većnicu Lenjingrada, da zatraži dozvolu za venčanje.

Niko do kraja nije razumeo zašto se Volođa nije oženio Ljudom.

Svi su smatrali da su dobar par, i da bi imali prekrasnu decu. Njegova majka ju je obožavala, i godinama kasnije se usudila da kaže ženi kojom se oženio da joj se, kao snaha, više dopadala njegova prva ljubav.

Bilo da je odustao u poslednjem trenutku, zbog nervoze, ili nije mogao da prihvati činjenicu da će biti polovina neke celine, Putin je otkazao venčanje. Nesuđenoj nevesti je rekao da ga je sramota zbog toga što „nije o svemu dobro razmislio pre nego što su stvari otišle predaleko“.

„Bila je to jedna od najtežih odluka u mom životu. Bilo je izuzetno teško. Izgledao sam kao potpuni kreten. Ipak sam odlučio da je za oboje bolje prekinuti odmah, nego se mučiti dok smo živi. Naravno, nisam pobegao, nego sam joj rekao istinu, i smatrao sam da sam time učinio sve što je trebalo.“

Njegovi prijatelji su bili šokirani. Jedan od njih objašnjava: „Volođin problem je u tome što on nikada nije umeo da pokaže osećanja. Sudeći po onome što vidim na televiziji, ni sada to ne ume. On misli istinu, ali je umota u mit, i zbog toga je bio tako dobar za KGB“.

SLEDEĆA PUTINOVA LjUBAV bila je mlada plavuša s kosom do ramena i velikim plavim očima, što su po rečima Vere Briljeve, bili obavezni uslovi. On je bio mršav, nizak, i nije obraćao mnogo pažnje ni na stil, ni na kvalitet odeće. Kako je kasnije priznala Ljudmila Aleksandrovna Škrebnjeva, nije bio muškarac koga biste, videvši ga na ulici, pogledali još jednom. Ali, bilo je već kasno, pristala je da izađe s njim, na neviđeno. Glavni razlog je bio taj što je Vladimir Putin imao karte za predstavu Arkadija Rajkina, jednog od najboljih komičara tih vremena, u raskošnom teatru Lensovjet. Ničeg sličnog nije bilo u njenom rodnom Kalinjingradu, bivšem istočno-pruskom Kenigsbergu.

Ljudmila se rodila u tom dosadnom, militarizovanom kutku na Baltičkom moru, 6. januara 1958. godine. Napustivši tehnički fakultet na trećoj godini, počela je da radi kao stjuardesa u „Aeroflotu“, da bi pobegla iz tog grada. Za razliku od jedne druge stjuardese, Irine Malandine, koja se udala za nekadašnjeg Vladimirovog druga, Romana Abramoviča, ova dvadeset dvogodišnjakinja nije imala rođake sa vezama, koji bi joj mogli pomoći da dobije mesto na međunarodnim letovima, gde bi mogla da upozna budućeg mladoženju s boljom perspektivom.

Ljudmila je, zajedno sa jedom drugom stjuardesom, bila na trodnevnoj pauzi u Lenjingradu, kada je pristala da pođe na sastanak u četvoro.

Bio je 7. mart 1980. godine. Dve devojke i mladić ove druge našli su se na Nevskom prospektu, nedaleko od blagajne. Inače poznat po stalnom kašnjenju, Volođa je već stajao na stepenicama. Bio je jadno obučen , njegov najbolji kaput već je bio pohaban – i Ljudmila je ocenila kako se nije trudio da ostavi utisak. Zanimljivo je da je Putin, posle mnogo godina, tvrdio da su se upoznali kada ju je primetio pored sebe u teatru.

Nije želeo da prizna da je njegova žena ta devojka sa kojom ga je upoznao zajednički poznanik, i da im je svima obezbedio karte, pre nego što ju je uopšte video.

Predstava Arkadija Rajkina predstavljala je potpunu suprotnost mirnom, zatvorenom u sebe čoveku koji je sedeo pored nje. Ali, ipak je bilo nešto u mladom Volođi što je privuklo Ljudmilu da pristane na susret sledeće večeri, i ponovo sledeće posle nje.

Izgledalo je da može da obezbedi ulaznice za bilo koji događaj. Drugi susret bio je u Lenjingradskom mjuzik-holu, treći ponovo u teatru Lensovjet. Bio je to obećavajući početak, ali ni u najluđoj mašti nije mogla da pretpostavi da će je Volođa jednog dana učiniti prvom damom Rusije.

Na ovim prvim susretima Putin je novoj prijateljici rekao da radi u odseku za krivične istrage lenjingradske milicije. On priča:„Rekao sam joj da sam milicioner. Saradnici tajnih službi, posebno oficiri obaveštajne službe, uvek su bili službeno kamuflirani“. Ljudmila pominje da joj nije smetalo što se viđa sa milicionerom, i bila je sklona da nastave kontakt. Kada joj je Putin zatražio broj telefona, rekla je da nema kućni telefon, ali može da ga pozove, pa joj je on zapisao svoj telefon dok su se vozili u bučnom metrou. Zatim se Ljudmila vratila u Kalinjingrad, gde je ispričala prijateljima kako je srela zanimljivnog momka, mada „jednostavnog i ni po čemu izuzetnog“.

Rano je bilo govoriti o ljubavi, ali je ona bila veoma zaintrigirana. Rešena da očuva kontakt, gotovo svaki dan ga je zvala s posla ili iz telefonske govornice.

Na pitanja prijatelja od čega živi njen novi udvarač, Ljudmila je odgovorila to što joj je rekao Putin – da je to u nekoj vezi sa milicijom. Istinu je saznala kada je napustila posao i prešla u Lenjingrad, da bi bili zajedno. „Posle tri ili četiri meseca već sam odlučila da je on muškarac koji mi je potreban“. Kada su je upitali na osnovu čega se tako brzo odlučila za čoveka koga je sama opisala kao „jednostavnog i ni po čemu izuzetnog“, Ljudmila je odgovorila: „Moguće je da je ta unutrašnja snaga ono što i sada privlači sve ljude“.

POŠTO SU SVI U GRADU znali čime se bavi u „Velikoj kući“ na Litejnom prospektu, ona je dovoljno brzo utvrdila stvarnu profesiju voljenog muškarca. Međutim, do tada je već bila bezumno zaljubljena, a pošto nikada nije imala veze sa tajnim službama, nije na to obraćala posebnu pažnju.

Rekavši joj da „svi ljudi našeg uzrasta treba da rade na vlastitom razvoju i proširenju vidika“, Vladimir je ubedio svoju devojku da se upiše na Lenjingradski univerzitet. Pošto je on bio zainteresovan za jezike, ona je izabrala francuski i španski jezik.

Zatim joj je predložio, gotovo usput, da pođe i na daktilografski kurs, kako bi mogla da mu pomaže u radu, s čime se ona složila. Takođe ju je ohrabrivao da uči društvene veštine, kojima su vladale neke od žena njegovih kolega.

Jedna od njegovih odlika koja se Ljudmili nije dopadala bila je oštra promena raspoloženja kada mu je izgledalo da neko sa njom flertuje, ili kada mu se činilo da se ona isuviše koketno ponaša. Pošto je to smatrao ispravnim i moralnim, živeli su odvojeno, on u svom uglu roditeljske sobe u komunalnom stanu, a ona u studentskom domu. To bi se teško moglo nazvati strastvenim početkom romanse, ali Putin i nije bio poznat po strasti. Po rečima prijatelja, njihova fizička bliskost počela je tek kada ju je Vladimir odveo na odmor u crnomorsko letovalište Soči.

Ljudmila je tada već znala da je zaljubljena. Bila je nestrpljiva da se što pre venčaju, ali, što je više to nagoveštavala, činilo joj se da je on sve dalje od perspektive ženidbe. Kako je kasnije priznao, on je bio specijalista u planiranju svakog svog koraka, a to se ticalo ljubavnih odnosa koliko i posla. Prošlo je tri i po godine pre nego je on pokrenuo pitanje statusa njihovog odnosa. Putin kaže da su ga prijatelji već nagovarali na ženidbu, ali je zanimljivo da se ta odluka podudarila s vremenom značajnih promena u životu ruskog društva. Novembra 1982. godine umire Brežnjev, a u Kremlj dolazi Putinov idol, Jurij Andropov, šef KGB. Andropov je poveo energičnu borbu sa ekonomskim zaostajanjem i neobuzdanom korupcijom iz perioda Brežnjeva, ali je beskompromisno skršio svako neslaganje, što je moglo da izazove optimizam kod posvećenih, mladih oficira KGB, kakav je bio Putin.

Kako čovek kao što je Putin predlaže brak? Kako se kasnije pokazalo – nespretno. Ljudmila spominje taj momenat: „Jedne večeri smo bili kod njega kući i on je rekao: ‘Mila, ti sada znaš sve o meni. Uopšte, živeti sa mnom nije tako jednostavno’.“ Zatim je opisao sebe kao ćutljivog čoveka, ponekad veoma naglog, koji povremeno kaže nešto uvredljivo. Drugim rečima, kao rizičnog životnog saputnika. Zatim je upitao: „Verovatno si ti sama za sebe nešto rešila tokom ove tri i po godine koliko smo zajedno?“ Sve što sam mogla da pomislim posle tih reči bilo je da se priprema za raskid. „Uopšte uzev, da“, rekla sam. On me sumnjičavo upitao: „Stvarno?“ U tom trenutku sam smatrala da definitivno raskida. „Ako je tako, ja te volim i predlažem da se venčamo, tog i tog dana“, rekao je on. To je bilo kao grom iz vedra neba.

Pristala sam, i rešili smo da se venčamo za tri meseca. Brak za mene nije bio lak korak, kao ni za njega, završava ona, i potom zagonetno dodaje: „Zato što postoje ljudi koji se prema braku odnose odgovorno“.

Neki biografi tvrde da je njihovo venčanje bilo 28. jula 1983. godine, kada je mladoženja bio već u tridesetprvoj godini, mada ja nisam uspeo da nađem nikakve dokumente koji to potvrđuju. Uostalom, to su bila sovjetska vremena, kada su se službene ceremonije održavale u registracionom uredu, a ne u crkvi, i dokumenti se ne mogu uvek lako dobiti.

Kakva god da je bila ta zajednica, nema nikakve sumnje u pogledu slavlja. Dva puta se slavilo. Jednom s porodicom i bliskim prijateljima, na splavu-restoranu na Nevi, a sledećeg dana u hotelu „Moskva“, samo za Putinove kolege iz KGB, koji nisu hteli da se pojavljuju pred nepoznatim ljudima. Na medeni mesec su otputovali u Soči, gde su se prvi put zbližili. Kasnije je Ljudmila iznenadila zajedničke prijatelje priznavši da joj je muž priredio medeni mesec „toliko romantičan, koliko je to uopšte moguće“.

Mladenci su počeli da žive s njegovim roditeljima koji su se, srećom, preselili u dvosoban stan na prospektu Stačeka u Avtovu, rejonu novogradnje na jugu grada. Kuhinjski prozori su bili toliko visoki da su sedeći za kuhinjskim stolom mogli da vide samo „zid pred očima“. Soba mladenaca imala je površinu od 20 kvadratnih metara, nešto više od polovine one sobe u kojoj Putin odrastao, a zvučna izolacija zidova u novogradnji im nije dozvoljavala da se previše opuste. Po sovjetskim standardima tih vremena, oni su se smatrali relativno zbrinutim ljudima. Vladimir je još uvek imao «zaporožec» , i voleo je da se provoza po gradu sa svojom novom ženom. Uvek je voleo da vozi. Kada je već bio predsednik, jedan od njegovih vozača je pričao: „Priželjkivao je da sedne za volan limuzine, kad velikom brzinom jurimo u njegovu vikendicu ili na aerodrom, ali je znao da, za razliku od nas, nije obučen za preventivu terorističkih
pretnji. To ga je nerviralo“.

Ubrzo posle svadbe, Ljudmila je otkrila da njen muž ima i druge nedostatke, osim plahovitosti. Zaboravivši se na trenutak, ona je jedan put muža opisala kao „pravog muškog šovinistu“, žaleći se na njegova očekivanja da ona sama radi sve kućne poslove. Iako to može ozbiljno da začudi ljude iz drugih država, gde bi se takvo ponašanje smatralo „konzervativnim“, u Rusiji se to još uvek smatra normalnim i prihvatljivim. Osim toga, jednom je rekao svom prijatelju da ako muž hvali svoju ženu – time je kvari. „On me je postojano testirao sve vreme dok smo živeli zajedno“, priča ona Putinovom biografu, Olegu Blockom. „Stalno osećam kako me posmatra i proverava da li donosim ispravne odluke“. I nedvosmisleno potvrđujući ono što je kasnije u braku uzrokovalo mnogo teškoća, dodaje: „Za njega je vrlo teško kuvati, on neće da jede ako mu se ne sviđa i najmanji sastojak. On me nikada ne hvali, i zato sam potpuno prestala da kuvam“.

Ali sada je to bio njihov medeni mesec, a ona je čekala prvo dete, kada su Putina, septembra 1984. godine, poslali u Moskvu na dalju obuku, u Krasnoznamenski institut KGB Jurija Andropova. Ljudmila se preselila u jednosoban stan na severu Lenjingrada i nastavila studije.

U Institutu KGB studenti su dobili pseudonime, koji su počinjali slovom prezimena. Drug Putin je postao drug Platov. Kurs je uključivao testiranja fizičke izdržljivosti i snalaženja. Bilo je noćnih skokova padobranom, obuke kako izbeći gonioce, te kako prenositi šifrovane
informacije preko špijunskih javki.

Ljudmila ga je posećivala jednom mesečno, a i on je nekoliko puta dolazio kući. Na jednom od tih putovanja, uspeo je da slomi ruku. „Neki kreten ga je napao u metrou i on ga je odvalio“, priča Putinov bliski prijatelj, Sergej Roldugin. „Bio je silno zabrinut da mu njegovi instruktori to neće tolerisati“.

Prva kćerka Putinovih, Marija, nazvana u čast njegove majke i poznata kao Maša, rodila se 28. aprila 1985. godine, kada joj je otac bio na odmoru. Sergej Roldugin je pokupio majku sa kćerkom iz porodilišta i, zajedno sa Putinom i svojom ženom Irinom, otputovali su u vikendicu njegovog tasta u Viborg, gde su proslavili rođenje deteta.

Putin je Institut KGB završio jula 1985. godine. Mada su njegove „analitičke sposobnosti“ visoko ocenjene, dobio je negativnu ocenu karaktera, jer se ponašao zatvoreno i nekomunikativno, a i zbog toga što je imao „snižen osećaj za opasnost“. Ta poslednja ocena se smatrala ozbiljnim nedostatkom. Agenti moraju biti napregnuti u kritičnim situacijama, da bi dobro reagovali na dešavanje, a nedostatak osećaja za strah blokira snabdevanje krvi adrenalinom. „Morao sam dugo da radim na svom osećaju za opasnost“, kaže on.

Ušavši u četvrtu deceniju života, bio je obučeni agent obaveštajne službe za inostranstvo, i goreo je od želje da radi izvan SSSR, na zaštiti države od neprijatelja. Primao je informacije od svojih starijih kolega iz KGB, koji su se vratili iz inostranstva – ne od zagriženih staljinista, već od onih koji su imali drugačija životna iskustva. „Oni su bili“, kako primećuje, „generacija sa potpuno drugačijim stavovima, vrednostima i osećanjima“.
Jednom je zatrpao svog kolegu, koji je bio u Avganistanu, detaljnim pitanjima o sovjetskoj okupaciji, koja je mnoge zanimala. Putina je interesovalo da li je istina da je bio potreban njegov potpis za raketiranje avganistanskih ciljeva. Porazio ga je njegov odgovor: „Ja ocenjujem rezultate svog rada prema broju dokumenata koje nisam potpisao“.

To je bilo burno vreme. Jedanaestog marta 1985. godine, samo tri časa posle iznenadne smrti Konstantina Černjenka, na mesto generalnog sekretara KPSS izabran je Mihail Gorbačov. Gotovo odmah je najavio „perestrojku“ (kontroverzno restrukturisanje ekonomije) – proces koji je trebalo da pokrene zaostalu sovjetsku ekonomiju, a za svega nekoliko meseci perestrojki se pridružila i „glasnost“ (sloboda govora), demokratizacija i ubrzanje ekonomskog razvoja.

Putin je dobio priliku da sam proceni situaciju kada ga je KGB uputio na rad u Istočnu Nemačku. Od početka je bilo jasno da ga u Institutu KGB pripremaju za rad u Nemačkoj, na osnovu toga što je forsiran da nastavi izučavanje nemačkog jezika. Pitanje je samo bilo da li ide u Nemačku Demokratsku Republiku (NDR) ili Saveznu Republiku Nemačku (SRN). Da bi bio otpravljen u SRN, kandidat je morao raditi u moskovskom centru dve godine. Putin kaže kako je rešio da je bolje otići odmah, tako da je sada potpuno obučen pripadnik KGB, bez primedbi primio naređenje, spakovao se, poljubio Ljudmilu i otišao.

Copyright za teritoriju ex Jugoslavije –Milka Kresoja