Ideolozi i tvorci novog čoveka i svetskog poretka – čovekobog

 

VEROVANJE U ČOVEKA KAO U BOGA

Ko su ideolozi i tvorci novog čoveka i svetskog poretka verovanja u čoveka Boga. Novi svetski poredak se stvara na ideji da je čovek Apsolut i čovekobog koji kontroliše prirodu i prirodne zakone. Sve je dozvoljeno

 

Sveti Justin Popović u svojo knjizi i studiji Dostojevski o Evropi i Slovenstvu piše o tome kako tvorci i ideolozi novog svetskog poretka prave novog čoveka kroz ideologiju bogočoveka. Novi čovek je ateista ili pagan, ne veruje u Boga, već sebe postavlja za merilo svih stvari. Čovek – to je mera svih stvari. Pišući o velikom Dostojevskom i njegovim delima, uzima primer kako ta ideologija živi u liku Ivana Karamazova iz dela Dostojevskog, koji iskazuje parole Novog Svetskog Poretka koji dolazi.

Veliki je zaista prorok bio Dostojevski.

 

IDEOLOZI I TVORCI NOVOG ČOVEKA

Nema Boga, nema besmrtnosti, nema đavola, ali ima prokletih prirodnih zakona, ima svirepih stradanja, ima jezivih užasa. Šta da radi sa njima bedan evklidovski um ljudski? Ne postoji Bog, ali postoji bol, postoji bolno, nesrećno, ismejano biće što se čovek zove, biće obdareno atomski malim umom. Sva se priroda njegovog uma iscrpljuje saznanjem da je ovaj svet neizdržljiva besmislica, koja na apsurdima počiva.

Čoveku kao da je namerno dat um koji ne može ni svet da primi, ni Boga da shvati. On ne nalazi u sebi sile koje bi ga prilagodila ovakvom svetu i pomirila sa Bogom nad ovakvim svetom. U njemu tako majušnom i slabačkom samo je nešto beskrajno i bezmerno. To je: stradanje od ljudožderskog čudovišta što se svet zove. Njegova je dilema očigledna i kobna: on ili mora pobediti svet ili biti pobeđen od sveta, trećega nema.

Avetinjska užasnost ovako stvorenog sveta dovodi jadan um ljudski do očajanja, koje postupno prelazi u ludilo. Čovek se mora ili potpuno izmeniti fizički i duhovno, ili primiti svet ovakav kakav je. A sve dotle, njegova je sudbina tužna i tragična: neprestano podnositi nepodnošljivu tiraniju svemoćnog čudovišta i svesno robovati odvratnom nasilniku. Da bi ovladao fizisom sveta, čovek mora izmeniti svoj sopstveni fizis. A da bi ovladao idejom i planom sveta, čovek mora izmeniti svoj evklidosvski um.

Ovakav kakav je, čovek je rob besmislene tragike i drske komike. Neki ćudljivi užas mrvi sve što je ljudsko. I kukavni čovek ima toliko saznanja da se u ovom svetu neprekidno oseća kao bespomoćni čovekorob. Ali, u takvom slučaju, saznanje je najprokletiji dar. Jer našto mi saznanje koje se sastoji u tome da me učini svesnim kobne činjenice, činjenice: da sam rob nekakvog odvratnog, ali svemoćnog, čudovišta? Da bi se spasao gnusnog ropstva, čovek mora ili prestati da bude čovekorob i da postane čovekobog, ili — drugog izlaza nema.

Između čovekoroba i čovekoboga postoji ogromno rastojanje.

Da bi postao čovekobog, jadni čovekorob mora najpre de idea i de facto da uništi sve druge bogove. No ne samo to. On mora da obogotvori sebe, da bi sobom zamenio sve bogove i njihove zakone. Samo na groblju svih prethodnih bogova čovek može da proglasi sebe čovekobogom. U novom panteonu čovek ima da bude jedino božanstvo, jedini idol, kome će se sva tvar klanjati i njemu jedinome služiti.

Ljudski um ne može drugačije da misli nego: ako Bog postoji, mora biti Apsolut. Ali i kada čovek želi da postane bog, on ustvari želi da postane drugi Apsolut. Dva Apsoluta ne mogu da opstanu jedan pored drugog u ovom svetu, jer se medjusobno isključuju. Da bi postao apsolutni gospodar ovoga sveta, čovekobog mora da uništi svaki drugi Apsolut. Pošto je Bog, ako postoji, jedini Apsolut, to je glavna dužnost čovekoboga da uništi Boga i da ideju o Bogu iskoreni u ljudskoj duši. Sa uništenjem ideje o Bogu ujedno se uništava i ideja o besmrtnosti čovečije duše. Pred kandidatom za čovekoboga stoji dvostruki zadatak: uništenje ideje o Bogu i besmrtnosti, i upravljanje svetom po svojoj samodržavnoj volji i svemoći.

IVAN KARAMAZOV

Po mome shvatanju, rezonuje Ivan Karamazov, nema šta da se ruši, treba samo uništiti u čovečanstvu ideju o Bogu, eto s čim treba početi! Čim se celo čovečanstvo odreče Boga, (a ja verujem da će se taj period, paralela geološkim periodima, ispuniti), onda će sami od sebe, bez ljudožderstva, pasti i svi pređašnji pogledi na svet, i, što je glavno, sav pređašnji moral, i nastaće sve novo. Ljudi će se udružiti da uzmu od života sve što im on može dati, ali neizostavno za sreću i za radost jedino u ovom ovdašnjem svetu. Čovek će se uveličati duhom božanske, titanske gordosti, i pojaviće se kao čovekobog.

Svakog časa bezgranično pobeđujući prirodu svojom voljom i naukom, čovek će samim tim svakog trenutka osećati uživanje toliko visoko, da će mu ono zameniti sve pređašnje nade na uživanja nebeska. Svaki će doznati da je on ceo smrtan, bez vaskrsenja, i primiće smrt gordo i spokojno, kao bog. On će iz same gordosti pojmiti da ne treba da ropće na to što je život trenutak, i zavoleće brata svoga bez ikakve nagrade. ljubav će zadovoljavati samo trenutak života, ali baš ta svesnost o trenutnosti njenoj pojačaće njen oganj za onoliko koliko se pre rasipao i topio u nadama na ljubav s onu stranu groba i beskonačnu.

U čovekovoj gordosti ima neke tamne beskonačnosti. Ponesen njome, čovek smatra da sve može, jer kontrola savesti prestaje čim bogovanje gordosti nastane. Na nedoličan način gordost potisne iz duše čovečije sva zdravija merila istine i nametne sebe za vrhovno merilo. Ivanova filosofija čovekoboštva pretstavljala bi samo teorisku vrednost, ako čovek i čovečanstvo ne raspolažu stvaralačkom silom, koja je u stanju da osnovnu zamisao ove filosofije ostvari. Ali, ako čovek i čovečanstvo raspolažu in nuce tom silom, pitanje je, da li može ikada nastupiti period, u kome će ideja čovekoboštva ovladati celim čovečanstvom i ovaplotiti se u njemu potpuno i apsolutno.

Može li čovek, može li čovečanstvo ikada uspeti da u svojoj duši potpuno uništi ideju o Bogu? Može li ikada nastati takav period?

Ako nastane, onda je sve rešeno, misli Ivan, i čovečanstvo će konačno udesiti svoj život. Ali pošto se to, zbog ukorenjene gluposti čovečanske, jamačno još ni za hiljadu godina neće udesiti, to je svakome onome koji već sad saznaje istinu, dozvoljeno da svoj život udesi potpuno onako kako se njemu sviđa, na novim načelima. U tom smislu njemu je >>sve dozvoljeno<<. Pa ne samo to: ako taj period i nikad ne nastane, to, pošto Boga i besmrtnosti nema, novom je čoveku slobodno da postane čovekobog, makar jedan u celom svetu, a tada, naravno, u novom činu, on će laka srca preskočiti svaku raniju moralnu pregradu pređašnjeg roba – čoveka, ako zatreba.

Za Boga zakon ne postoji! Gde stane Bog — tamo je već mesto Božje! Gde stanem ja — tu će odmah biti prvo mesto. . . >>sve je dozvoljeno<<, i svršena stvar!

Ateizam se neminovno izvija u anarhizam. Mortalizam je blizanac ateizma. Bez-božje je po samoj svojoj prirodi bez-zakonje.

Ivan je nesumnjivo u pravu kada po svim logičkim zakonima anarhizam izvodi iz ateizma i mortalizma. Ali anarhizam je samo jedan vid amoralizma. Ivan zahvata u svetu čovečanskih vrednosti dublje i šire. njegova smela misao virtuozno analizira ateizam i mortalizam i očigledno pokazuje da je amoralizam njihovo rođeno čedo. Ako nema Boga i besmrtnosti, onda nema ni dobra ni zla.

Čovek je vrhovna vrednost i jedini tvorac svih zakona i merila. Uništi li se u čovečanstvu vera u Boga i besmrtnost duše, čovek će se obresti s one strane dobra i zla, i za njega ništa neće biti nemoralno. Šta više, njemu će biti sve dozvoljeno, pa i ljudožderstvo. Ali, Ivan je čovek koji voli završene i dovršene misli. I u ovom slučaju on svoju misao dovodi do kraja. On tvrdi: za svakog čoveka, koji ne veruje ni u Boga ni u svoju besmrtnost, mora se moralni prirodni zakon odmah izmeniti u potpunu protivnost pređašnjem religioznom zakonu; i takvome čoveku, ne samo da se mora dozvoliti sebičnost koja ide do zločina, nego se ona čak mora priznati kao neophodan, najplemenitiji i najblagorodniji izlaz iz njegovog položaja. >>Zločin ne samo da se mora dozvoliti, nego se čak mora priznati kao najneophodniji i najpametniji izlaz iz položaja svakoga bezbožnika<<.

Čovekobogu i kandidatu za čovekoboga >>sve je dozvoljeno<<. Ali, protiv takvog shvatanja protestuje ljudska savest.

>>Savest! Šta je savest? Pita Ivan. Ja je sam pravim. Što se ja mučim? Iz navike. Po opštoj čovečanskoj navici, za sedam hiljada godina. Pa kad je tako — odviknimo se od savesti i bićemo bogovi! <<

 

Izvor: Dostojevski o Evropi i Slovenstvu – Sveti Justin Popović