Aleksandar Puškin i Srbija

Veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin i zemlja Srbija su imali puno zajedničkog. Amalija Riznić velika Puškinova ljubav

U vreme Puškinovog boravka u Kišinjovu i Odesi, u ovim gradovima nalazili su se mnogi Srbi. Dok su u Kišinjovu, posle propasti Prvog srpskog ustanka, živeli u izbeglištvu sa porodicama mnogi ustanici, dotle su u Odesi, u srpskoj trgovačkoj koloniji, živeli i stvarali brojni Srbi, zaslužni za kulturu svoje dijaspore i nove domovine, kao i naroda iz koga su potekli.

Kod Puškina, koji je u Kišinjovu živeo u kući grčkog trgovca Liprandija, dolazili su mnogi viđeni Srbi. Sa Puškinom su se susretali Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu, vojvoda Jakov Nenadović, popečitelj unutrašnjih dela u Karađorđevoj Srbiji, sa sinom Jevremom, husarskim carskim oficirom, kao i Stefan Živković, književnik koji je Puškina upoznao sa delima Vuka Karadžića.

U Kišinjovu je u to vreme boravio i književnik Lazar Arsenijević Batalaka koji je učio decu bogatijih srpskih izbeglica. Ovde se Puškin upoznao sa Karađorđevim sinom Aleksom Petrovićem, ruskim carskim oficirom i njegovim sestrama i majkom. Najmlađoj Karađorđevoj kćeri, Stamenki, spevao je jednu od svojih „srpskih“ pesama. U svoje pesništvo uneo je legendarni i mitski lik vođe srpske revolucije, vožda Karađorđa.U vreme boravka u Besarabiji, Puškin je išao i u Izmail, gde je bio u domu Srbina Nikole Slavića. Ovde je upoznao Irinu, rođaku Slavićevu, koja mu je pevala srpske narodne pesme, prevodeći ih na ruski.

U brojnim susretima sa Srbima, Puškin se upoznao sa njihovom istorijom, narodnim stvaralaštvom i akterima ustanka. Godine 1823. Puškin je bio premešten u Odesu. U Odesi u to vreme živi Srbin Jovan Riznić, direktor odeske opere, jedna od najuglednijih odeskih ličnosti, inače učenik Dositeja Obradovića.

Odesa je oslobođena od Turaka tek krajem 18. veka, ali je vrlo brzo pod upravom carske Rusije postala njen treći grad po značaju, posle Moskve i Sankt Peterburga. Svoj kosmopolitizam je zadržala i danas, kada pripada Ukrajini, a duguje ga francuskom vojvodi Rišeljeu.

Rišelje je za vreme svog uspešnog mandata guvernera privukao italijanske i francuske aristokrate, a pošto je grad 1815. postao slobodna luka, slivalo se sve više Grka, Turaka, Jermena, Jevreja, Ukrajinaca… Oni su utabali puteve više od 100 nacija koje tu žive. Još od 19. veka, među njih se ubrajaju i Srbi.

Kada je veliki ruski pesnik Aleksandar Puškin prognan najpre u Kišnjov, potom 1823. u Odesu, zabeležio je i ovo: „Trgovci, generali, plemići, nacionalni radnici, univerzitetski profesori, književnici, istoričari, donatori i dobrotvori, državni savetnici, glumci…

Prvi Srbin koji je stekao veliki ugled među trgovcima bio je Filip Lučić. Ovaj bogataš je podigao „jedno prekrasno zdanje“, navodi Joakim Vujić, i pominje čitav niz drugih srpskih trgovaca u Odesi, koju su potom nastanili i srpski naučnici, profesori, umetnici, bankari. Svi su se istakli i kao dobrotvori. Možda je samo tršćanska kolonija Srba, po značaju mogla da se poredi sa kolonijom u Odesi.“

Joakim Vujić, otac srpskog teatra i veliki putnik, objavio je 1845. u Beogradu knjigu „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu“. Tada je opisao Odesu i istaknute Srbe u ovom gradu. Za pola veka, koliko je postojala pre dolaska Vujića, ova crnomorska luka je doživela procvat, zahvaljujući privilegijama dobijenim od cara, koje su privukle trgovce sa svih strana.

U vreme kada je oslobođena od Turaka, bila je „samo jedan mali otrcani gradić s nekoliko hudi’ i siromašni’ kolibica, senom i slamom pokrivenih“. Vujić je zapisao da se Odesa posle leta 1794. „počela spraviti kako varoš, tako ravno i pristanište i prvejši njen osnovatelj bio je general Suvorov, koji je ovoj novoj varoši osnovatelni kamen položio, a posle njega dođe herceg francuski imenom Rišelje, koji nju po novom planu raspoloži, razdeli i usoveršenstvuje, zatim leta 1795. ova varoš preimenovana bude ot Hadžibeja na Odesu“. Otac srpskog teatara zabeležio je da je u Odesi bilo oko 8.000 domova i 50.000 žitelja, od kojih su najbrojniji bili Rusi, pa Srbi, Nemci, Italijani, Francuzi, Španci, a pominje i Tatare i Jevreje.

Najbogatiji odeski trgovac postao je Jovan Riznić, koji je jedno vreme bio i direktor gradske opere. Poreklom iz Hercegovine, završio je Dositejevu školu u rodnom Trstu, a prava u Padovi i Beču. Došao je u Odesu početkom treće decenije 19. veka i ubrzo se obogatio trgujući.

U vreme rata Rusije protiv Turske 1829, za usluge koje je učinio ruskoj vojsci, car Nikolaj Prvi Romanov dodelio mu je Orden svetog Vladimira i čin dvorskog savetnika. Sledeće godine Riznić je stupio u državnu službu. Prešao je u Kijev, gde je postao direktor Državne banke. Ubrzo je unapređen u državnog savetnika. Iz službe se povukao 1853. na svoje imanje Gopčicu kraj Kijeva, gde je umro 1861. Svoju bogatu biblioteku poklonio je Narodnoj biblioteci u Beogradu.

U domu Riznića u Odesi dvadesetih godina 19. veka postojao je nadaleko poznati književni salon. Tu su se okupljale najznamenitije ličnosti iz političkog, privrednog i kulturnog života grada. Posebno mesto u salonu pripadalo je Aleksandru Sergejeviču Puškinu. Mladog pesnika je u izgnanstvo odveo antireligiozni bunt, i zalaganje za borbu ruskog naroda protiv ugnjetavanja koje je vodila vlada cara Aleksandra Prvog. Kaznu u Odesi je provodio među Srbima, i to najviše kod Riznićevih. Tu je postao i vatreni pobornik jezičkih reformi Vuka Karadžića, sa kojima se upoznao još dok je pre Odese boravio u Kišnjovu, gde se posle Prvog srpskog ustanka sklonilo dosta ustaničkih vođa sa porodicama. Duša ovog književnog salona bila je Riznićeva supruga Amalija, koja je pripadala čuvenoj srpskoj grofovskoj porodici Nako iz Banata. Amalija Riznić je bila visoka, mlada i stasita lepotica sa plamenim očima, izuzetno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Neprestano okružena rojem obožavalaca, volela je provod, ples, kartaške igre, ali su savremenici svedočili da je u isto vreme iz nje izbijala tuga, kao da je slutila skori kraj. Puškinova naklonost prema ženama bila je legendarna već kada je 1823. došao u Odesu gde se silno zaljubio u Amaliju čim ju je video.

Sudeći prema pesmama koje joj je ispevao, između njih je buknula omamljujuća strast. Tri godine kasnije, Amalija je umrla od tuberkuloze u jednom italijanskom sanatorijumu. Na vest o njenoj smrti, Puškin je spevao još jednu, toplu i setnu pesmu. Nacrtao je i njene portrete koji se nalaze u rukopisu „Evgenija Onjegina“.

Sabrala iz izvora Ruskog Doma
Milka Kresoja