Volfenšisenovci – čudan narod ti Švajcarci

Anketa kako Švajcarci razmišljaju kada se pored njihovog sela gradi skladište nukleranog otpada. Stvarno čudan narod

Volfenšisenovci

U švajcarskim brdima postoji mesto u kome živi 2000 lјudi, po imenu Volfenšisen. U sasvim slobodnom prepevu – Vukojebina. Mesto neprimetno, bez neke velike privrede, samo nekoliko hotela za skijaše. Pre dvadesetak godina vlada u Bernu je procenila da je to najbolјa lokacija za izgradnju skladišta nuklearnog otpada. Pre lokalnog referenduma (metod odlučivanja o svemu u toj zemlјi) došli su anketari koji su pitali građane da li prihvataju tu odluku. Više od polovine, 51% meštana odgovorilo je da prihvata takvo rešenje, ako tako odluči parlament.

Da zastanemo. Ova većina pokazuje da je osećanje dužnosti prema svojoj zemlјi veće od straha i odbojnosti prema nepoželјnom skladištu. Ono što je još rečitije, takvim odgovorima slobodni lјudi potvrđuju svoje poverenje u odluke vlasti, veru da ta vlast neće uraditi nešto što bi im moglo škoditi. Prilika za prvo poređenje sa nama.

Sledeće pitanje anketara, koji očigledno nisu očekivali ovakav rezultat, bilo je: “Da li biste prihvatili odluku parlamenta ako bi svaki meštanin, svake godine dobio novčanu naknadu u visini prosečnog dohotka u vašoj opštini?“  Nuklearno skladište uz ovakvu šećerlemu umesto 51%, sada prihvata svega 24,8% građana. Anketari su imali i pitanje u kome su povećali naknadu za nekoliko hilјada franaka godišnje. Podrška je pala ispod 22%. Na pitanje o razlozima za ovakav stav, četiri petine od onih koji su odbili  zaslađene predloge je objasnilo: „To je pitanje građanske dužnosti. Ja nisam osoba koju možete potkupiti“.

Osećam skoro fizički bol od neizbežnog, instiktivnog poređenja sa nama.

Juče je bio 5. Oktobar. Zvali su me novinari da upitaju šta mislim o proteklom tucetu godina. Nudio sam im ovu priču, za njih previše dugu i apstraktnu. Oni bi da izlijem žuč na ovu ili onu vlast. A meni izgleda da nam ne vredi ni 5. ni 6. ni bilo koji oktobar, uklјučujući onaj ruski, dok nismo u stanju da budemo, makar malo, Volfenšisenovci.

Vrlo verovatno da su ovi rezultati drugačiji nego u bilo kojoj drugoj zemlјi, niko ne voli nuklearni otpad ispred kuće ali, mene brine naša muka. Naša nemoć da stavimo bilo koju drugu potrebu iznad svoje, da propustimo vozilo koje hoće da promeni traku, da odvojimo dinar za popravku lifta kad stanujemo u prizemlјu, da poklonimo svoj bubreg nekome kome treba, onda kada nama više ne treba, da sa gađenjem odbacimo mito, da se ne sudimo sa rodbinom čim nas roditelјi napuste; taj lјudski programski  „bag“ ostaviće nas dugo, dugo, u suterenu Evrope.

Čujem galamu: „Lako  je njima, oni su u bogatoj i uređenoj Švajcarskoj.“ Oni nisu takvi zato što žive u Švajcarskoj već je Švajcarska takva zato što su je tako napravili lјudi. Ta zemlјa nije im pala sa neba, stvorili su je svojim trudom, etikom, nacionalnom tolerancijom i disciplinom. Nisu to lјudi napravlјeni od nekog drugog humanog materijala, isti smo. Samo što je u nama (zbog istorije valјda) blokiran mentalni centar za zajednicu.

Aleksandar Mandić

Politikin kulturni dodatak

Subota 6. oktobar 2012.