Gluvo doba – puste i zatvorene seoske crkve u Evropi. Kome zvone zvona crkvena

 

ZATVORENE CRKVE

Zašto su puste i zatvorene male seoske crkve i crkvice po Zapadnoj Evropi. Kome zvone zvona crkvena ako ih niko ne čuje

 

Za kim zvona zvone crkvena? Sveti Nikolaj Mirlikijski Čudotvorac je, u to duboko verujem, generacijama povezan sa mojom porodicom. On nas štiti na putovanjima po svetu, a generacijama unazad su moji pretci bili putnici, i to prekookeanski. Zato ga duboko poštujem i svaki put kada se spremim na put u svet, pomolim mu se za blagoslov i zaštitu na mom putovanju.

Još nisam imao prilike da otputujem u Bari, gde se nalaze mošti Svetog Nikole, daće Bog pa će se i to desiti, ali svakom prilikom kada naidjem na hram ili crkvu Svetog Nikole, odem do nje, da svetitelju uputim molitvu i zamolim za blagoslov.

Tako sam jednom prilikom na putovanju po zapadnoj Evropi bio u jednom lepom predelu, dolini izmedju velikih brda, kroz koju protiče mala rečica. Praveći plan za treking po kraju proučavao sam mapu doline. Zapazio sam da na nekih 6 km od mene postoji seoska crkva Svetog Nikole. Odlučio sam da je posetim i da se zahvalim svom svecu zaštitniku, iako je to bila rimokatolička crkva. Taj kraj Evrope je inače bogat malim seoskim crkvicama, koje se nalaze na svakih 10-20 kilometara, stacionirane na uzvišenjima, seoske crkve oko kojih su mala groblja i gde dominira visok toranj crkve koji se uzdiže u nebo.

Moj odnos prema rimokatolicima je složen. Smatrajući da smo proistekli iz iste vere, imao sam naklonosti ka rimokatoličkoj crkvi sve dok nisam otišao u Vatikan. Posle posete Vatikanu i katedrali u Kelnu, moj odnos prema Rimokatoličkoj crkvi se promenio, mada ne i prema običnim ljudima rimokatolicima. Vatikan sa svojim monumentalnim kipovima i sarkofazima nekadašnjih papa, otvorio mi je oči da je ta Crkva podlegla uticaju idolopoklonstva, želje za slavom i moći. Zamislite da pravoslavni tako slavoljubivo veličaju svoje patrijarhe, posebno oni patrijarsi koji su bili sveti ljudi, sigurno bi se prevrtali u grobu, jer su svetost i Hristov oreol zadobili poniznošću, trpljenjem i skromnošću a ne sjajem i zlatom iz osvojenih kolonija. Sa tom Rimskom crkvom, Pravoslavna crkva ne može da ide zajedno, osim ako se Rimska kurija nekim čudom ne popravi i preumni ili Pravoslavna crkva ne pokvari. Daj Bože da bude ovo prvo, sačuvaj nas Bože od ovog drugog.

Takodje, veličanstvene gotske katedrale, pune demonskih simbola i figura, iscrtane tajnim simbolima i proporcijama okultnih društava i puni pseudo hrišćanskih misterija, samo me odbijaju svojim duhom. Da ne govorim o savremenim protestantskim crkvama koje modernom arihtekturom pokušavaju da budu u trendu a ne u duhu Hristovom. Dakle, bez obzira na monumentalnu arhitekturu katedrala, veštinu majstora zidara i umetničke ukrase, gotske katedrale i crkve su jedini pojam, uz inkviziciju naravno, koje odgovaraju terminu koji su jakobinci i ateisti skovali za nazovi Mračni srednji vek. Gotske katedrale i uopšte gotika sa svojim estetskim izrazom su mračno stanje duha i nemaju veze sa hrišćanstvom. Više imaju veze sa horor filmovima i hard rock-om nego bilo sa čim drugim.

To je sve odaljavanje nastalo još u vreme katoličkih sholastika, koji su raskinuli kontakt vernika sa Svetim Duhom u crkvi, već su sve bacili na um i nazovi spoznaju, izučavali koliko angela stane na vrh igle, pa je nastavljeno sa svim onimpseudo hrišćanskim filosofima koji su se dohvatili jevrejske kabale i tajnih misterija, od čega su tokom srednjeg veka nicali mnogi jeretički spisi i ideje, koje svoju kulminaciju doživljavaju u renesansi i nešto kasnije, gde novu ideologiju vere ispovedaju  pali duhom umetnici kao Dante, Da Vinči, Piko de la Mirandola, Tomas Mor, Erazmo Roterdamski, Kampanela …

Ali, zato je moj odnos sa rimokatolicima blag, poštujem njihovu ličnu veru i njihove male seoske crkve, u kojima su generacije vernika provodile svoje živote, polagali strahove i nade u volju Božiju i pomoć Bogorodice Marije. Zato se i ne ustručavam da posetim malu rimokatoličku crkvicu i pomolim se u njoj. U njoj nema one blagodati i sile Svetoga Duha koji može da se oseti u pravoslavnoj svetinji, ali gde god hrišćanin veruje, tu je i On.

Tako sam se i uputio prema toj maloj seoskoj crkvici Svetog Nikole, podignutoj na obronku brda, preko puta doline u kojoj sam bio. Dan je bio lep, sunčan, bilo je sveta napolju, svako je nešto radio ispred svoje kuće ili u polju. Hodao sam bezbrižno i veselo gledajući okolna brda i lep krajolik. Brzo sam stigao do crkve Svetog Nikole, nešto pre 12 časova u podne, ali je bila zatvorena. I uopšte, sve te seoske crkve su zatvorene preko celog dana, retko se otvaraju, samo kada seoski paroh koji mahom dolazi iz drugog kraja, dodje da održi misu nekim bitnim praznikom. Tako nije kod nas u Srbiji, naše crkve su više otvorene, ljudi imaju priliku da udju, da se pomole, zapale sveću, da uznesu Bogu blagodarnost ili molbu. Zapadni hrišćani to ne mogu, osim u velikim katedralama po velikim gradovima, ili velikim manastirima gde živi bratstvo dominikanaca, franjevaca, jezuita.

Šta da se radi, pomolio sam se ispred same crkve, ispred zatvorenih vrata. Krenuo sam nazad. Šetajući kroz dolinu obasjanu suncem i prekrivenu divnim plavim nebom, u podne je počela zvonjava crkvenih zvona. Sa svih strana su se čula zvona. Divan osećaj, budi neko plemenito osećanje. Zvona dugo zvone. Stao sam, okrenuo se prema crkvi Svetog Nikole koja mi je bila u daljini i prekrstio se. Ja poštujem svog svetitelja ma gde on bio, i kad je njegova pojava prisutna u Zapadnoj Evropi.

Posmatrao sam okolne ljude koje sam susretao. Nisam video da se iko okrenuo prema crkvi, prekrstio, oslušnuo za kim zvona zvone. To me je rastužilo i dodirnulo. Jer i oni se hrišćanima nazivaju.

Zapadni svet, tako sredjen, uredjen, fin, pošten, zaboravlja na Boga. Zaboravlja da mu je sve to Bog dao, i da mu to sve Bog lako može uzeti. Zapadni čovek se zaneo idejom da je to sve samo delo i zasluga njegova, a ne Božija, i zaboravio je da otvori crkve, zaboravio je da zablagodari Bogu, da ga se seti.

Nastavio sam setno da se šetam duž divne doline ispunjene seoskim crkvicama. Pitao sam se da li je ta zaboravnost na Boga i službu delo komfora koji je obuzeo Zapadni svet ili zaborava da On uopšte postoji. Sudeći po mnogim masovnim nastupima hrišćana, posebno kada se papa pojavljuje, rimokatolici nisu zaboravili na Boga, ali su zaboravili da je Bog uvek sa njima, da kroz njega dišu, da su Crkve sazidane Njemu u čast, a za njih i njihovo spasenje, da zvona zvone da podsete na poklonjenje Caru Nebeskom, da se ne pogordimo.  

Više crkvi ima u toj dolini nego u celom jednom srpskom regionu. Ali te katoličke crkve su zatvorene, srpske su mahom otvorene. Isti broj vernika i tamo i ovde odlazi u crkve, i čini mi se po nekoj statistici, u zapadnoj Evropi ima više verujućih nego kod nas, ali je nama Bog malo bliži, jer nismo zatvorili vrata crkve koja vode do Njega.

Mi još uvek čujemo crkveno zvono koje zvoni. I prekrstimo se kada ga čujemo. Zablagodarimo Gospodu.

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.