Odlazak iz grada u selo – Život na selu
Kada se gradjanin sprema za odlazak iz grada u selo. Kako izgleda život na selu za njega
Sve češće od svojih prijatelja, posebno od urbanih neo šamanki čujem da se pripremaju za odlazak iz grada u selo i za život na selu. Mnogi ljudi iz grada zamišljaju da kupe neku kućicu, salaš, imanje, i da žive u pitomoj seoskoj sredini, okruženi voćnjacima, kokoškama, alpskim kozama, macom koja se greje pored ognjišta i velikim psom koji čuva njihovu ljupku kućicu u cveću, dok oni sede pored pucketavog kamina.
Dalja razmišljanja idu u pravcu stvaranja ekološkog domaćinstva, grejanje na solarnu energiju, uzgoj organskog povrća i mesa, druženje sa leptirima i slušanje ptica, jahanje konja i hladjenje leti nožica u potoku. To je život na selu, to je raj kojem umorni i prenadraženi gradski čovek teži. Tako se zamišlja odlazak iz grada u selo.
Činjenica je, znam nekoliko njih koji su to i učinili. Urbani ljudi žive na selu, pravom selu, ne u prigradskim naseljima, vikendicama i selima na par kilometara od gradova. Neki od nas su se uputili u životnu avanturu seoskog života u pasivnim krajevima, kako ih politika naziva.
Druga činjenica je da mnogo više njih sanja odlazak u selo, mašta i priča o tome, promišlja i razgovara ali malo šta učini. Njihov život na selu je samo san. Neko uspe da dodje do vikendice, kao prelaznog rešenja, iako su seoske kuće daleko jeftinije od vikendica. I vikendice su samo imitacija seoskog života.
S obzirom da sam malo živeo na selu i malo pisao o selu – kako razviti selo, skrenuo bih svima koji žele da iz grada odu u selo na nekoliko zanimljivih detalja, o kojima nisu baš možda detaljno razmišljali. Život na selu je ostvarena bajka za engleze a dnevna mora za srbe, o čemu je svojevrmeno u jednom sjajnom tekstu pisao Lazar Džamić. Pročitajte njegov lucidni tekst Čaj od Šljiva: O životu na selu – englesko i srpsko selo
Život na selu u Srbiji je skopčan sa nekoliko problema koje nekako treba savladati da bi ostvarili životni san i pobegli iz grada. Zato odlazak iz grada u selo treba pažljivo razmotriti i analizirati ključne stvari.
Najveća prepreka za većinu ljudi i porodica koje idu na selo su saobraćajnice i seoska infrastruktura, blizina škola i domova zdravlja, snabdevanje. Posebno je to izraženo u najlepšim planinskim predelima, posebno zimi kada padne sneg i kada je sve zavejano. Možete mesecima biti izolovani od sveta zbog nanosa snega i zavejanih puteva. Za mlade roditelje je to bitno, jer školovanje dece je ključna stvar o kojoj razmišljaju. A bitno je i za hronične bolesnike.
Zatim, ne mali problem su ljudi, odnosno nedostatak ljudi. Sela su opustela, i ako niste u nekom velikom selu, susrešćete se sa problemom da u blizini nema majstora a ni nadničara. Zapravo, gde god da ste po selima u Srbiji, biće vam problem da nadjete radnu snagu, posebno ako želite da imate stalno zaposlene na svom imanju, da brinu o stoci i usevima.
A život na selu traži svakodnevni rad. Svaki dan rano ujutru morate da ustanete rano da nahranite stoku, očistite balegu, operete i očistite štale, svinjce, kaveze, da pomuzete krave, ovce, koze, ako imate stoku. To je dnevna obaveza. Na vaše iznenadjenje, nema raspoloživih ljudi koji bi to radili za prosečnu platu.
Zatim, nema majstora, zanatlija, koji treba da vam poprave sitne stvari. Najbliži servis za neki tehnički uredjaj vam je desetinama kilometara daleko a priučeni majstori su lutrija šta i kako će da vam poprave. Za neke stvari, majstora jednostavno nema blizu. Ako to možete da prebolite, na dobrom ste putu.
Život na selu je zdrav ali ako vam je zdravlje ugroženo, ostavljeni ste sami sebi i prirodi. Lekari nisu baš tako blizu, za svaku ozbiljniju dijagnostiku i terapiju morate ići u veći grad, kao i za lekove. Zato ne mali broj penzionera koji bi se i vratio na selo, ipak ostaje u gradu, jer ih grad održava u životu, iako ih suštinski truje svojim zagadjenjima. Takodje trebate biti svesni da je selo mnogo više živ prostor od grada, pun insekata, bubica i paukova, miševa i drugih glodara, zmija. Po prirodi stvari selo nije sterilna sredina i higijenski standardi su niži nego u gradu, što ne bi trebalo da bude smetnja, jer se živ čovek navikne na sve, ali ima ljudi kojima to smeta, odrasli su u sterilisanim gradskim sredinama i naviknuti su na nedostatak života usred gradskog betona.
Kad ljudi odlaze iz grada u selo, ako nisu imali iskustvo seoskog života, moraju takodje da prodju kroz čistilište kulturnih razlika izmedju gradjanina i seljaka. Ljudi na selu su mahom grublji, žilaviji, pa čak i suroviji nego ljudi po gradovima. A svakako su neposredniji, što gradjane zna ne malo da iznenadi, jer su navikli na otudjenost grada i specifičnu intimu, izolovanost u gradskim kavezima i spavaonicama, koje nije prisutno na selu. Vaše komšije žele da znaju šta se dešava preko plota, kod vas u kući, i neće se libiti da to i bez nekih manira i saznaju. Maniri su drugačiji.
Selo u odnosu na grad pruža mnogo manje komfora. Omiljena hrana na koju ste navikli, odeća, gedžeti, knjige, časopisi, mnogo toga nema na selu. Verovatno zbog toga ne treba ni žaliti jer je život na selu jednostavniji i samim tim zdraviji, ali za nekoga odlazak iz grada u selo zna da bude mučan, jer se mnoge navike moraju promeniti. Osim ako niste dovoljno bogati da sve to kupujete novcem.
Na tu temu jedna moja draga prijateljica stalno ponavlja: Voli selo, drži se grada. Naravno, ona nije prirodnjakinja u duši, i ne zna koliko je divno seosko jutro, tišina prirode, bistrina potoka i prozračnost vazduha.
Takodje, još jedna bitna ekonomska stvar je što selo nije ekonomski isplativo. Mnogi koji nemaju novca a žele da odu u selo, smatraju da će na selu napraviti dobru rakiju, sir, ajvar, džem, i da će to prodavati uz voće i povrće i od toga živeti. Na žalost, to nije rešeno, otkupne stanice ne funkcionišu kako bi trebalo da bi podsticali seljaka da proizvodi, već ste prepušteni divljanju nakupaca koji od vas zabadava otkupljuju vaše proizvode, i to ako im treba i ako hoće. Pa kad vam plate. To je malo deprimirajuće.
No, ovaj tekst ne želi da bude deprimirajući i da život na selu predstavi u sivim tonovima. Naprotiv, samo želim da skrenem pažnju na neke detalje koje ljudi prenebegnu. Život na selu je lep, miran, spokojan. Idealan je za zdrave penzionere i za one koji imaju prihode koji im dozvoljavaju da budu opušteni, da ne zavise od ćudi prirode i domaće ekonomije. Život na selu je bez šumova grada, večitog nemira i užurbanosti, bez nervoze i zagadjenja. Ima ljudi koji to ne mogu da prihvate, navikli su se na akciju i tenziju gradske vreve i mir im smeta, ima takvih.
Stoga, ako se odlučite za odlazak iz grada u selo razmotrite sve detalje akcije. Provedite neko vreme u selu ili idite na poslušanje u neki manastir, jer tamo su slični uslovi života kao na selu i proverite sebe da li ste sposobni za život na selu.
Zlatko Šćepanović
Ispada da sam ja večiti protivnik vaših tekstova.. Za Boga miloga Zlatko..otiđite da živite na selo pa onda pišite o tome.
Nama se sreća osmehnula prošle godine,i uspeli smo da kupimo jedno seosko imanje,u okviru Specijalnog rezervata prirode u Deliblatskoj peščari.Sreći nema kraja…
A o svemu napisanom ću vam reći samo jedno: Ne ide se na selo iz hira ili zbog lepih tekstova pročitanih na netu.Ovo o čemu vi pišete zaista može da se odnosi samo na razmažene (Beo)građane,koji za života nisu ostvarili kontakt sa Prirodom,već su im beton i armatura prirodno okruženje. A baš zbog navedenih materijala i ne mogu da imaju svest o tome šta je to Priroda.
Ti bolesni penzioneri o kojima pišete,više ne bi bili bolesni(ili bar ne u tolikoj meri) da se malo mrdnu iz tog smoga i prljavštine.Skupe lekove bi zamenili lekovitim biljem,koje raste u izobilju,svuda..Otac moga prijatelja je posle tri operacije na srcu rešio da ode iz grada,i gle preporodio se sadeći jagode i provodeći dane bosonog na suncu! Nema više lekova..
A bubuce,pčelice,leptirići,žabe,zmije i ostala Božija stvorenja vam život mogu samo obogatiti,ako ste svesni toga,naravno.
Mnogo je porodica u našem selu koja imaju decu,a žive samo od poljoprivrede,dakle nijedan supružnik ne radi!I žive,i zdravi su,a najvažnije od svega,njihova deca su vedra i nasmejana i srdačna…Ne sede ispred računara čitavog dana i ne gledaju crtane filmove u beskraj,dok im oba roditelja život žive na poslu…
I mogu ja sad na ovu temu koliko hoćete,no nema smisla,jer već znam kako ćete mi odgovoriti.
Pokaojni monah Gavrilo,koji je bio jasnovidac nam reče da će ljudi u kolonama napuštati gradove.A za kraj omiljeni filmić moje dece o jednom vrlo bezobraznom čiki:
http://www.youtube.com/watch?v=WfGMYdalClU
Primjer mladih u poljoprivredi
http://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/martina-petrovic-najbolja-mlada-poljoprivrednica—318826.html
@ Petkana
U prvoj rečenici teksta je napisano na koga se članak odnosi. Tekst nije pisan za one koji žive na selu, nego za one koji žele da se vrate na selo. Inače, ima više njih koji hoće da odu iz sela u grad, nego onih koji hoće iz grada u selo. I svako ima svoje razloge za to i opravdanja.
Imam jednu dragu stariju osobu koja je došla sa sela u grad i kad joj pomeneš selo, ona samo frkće i govori kako mi nemamo pojma šta je stvarni život na selu, pošto većina urbanih ljudi seoski život zamišlja kao vikend na vikendici. Ima i drugih primera, ljudi koji su otišli na selo i tamo našli zdravlje, mir i radost.
Tako da moj tekst nije ZA ili PROTIV, već je povod za razmišljanje. U tom smislu ne vidim da bi trebalo da se oko toga sa nekim svadjam, tim pre što sam upravo sada na selu :-)
@ Martina
Slavonska crna svinja, to je verovatno isto što i mangulica, domaća svinja koja podivlja, pocrni i dobije čekinje kada se pusti u prirodu.
Ma u vašem je tekstu vrlo jasno šta vi mislite o povratku na selo.Ali zbog takvih razmišljanja srpska sela propadaju i ostaju pusta,a čitava nam je omladina kilava i nejaka,u drugom srednje imaju pritisak 180!
Pustite vi to,nisu to samo prazna slova na papiru.
A i jasno je zbog čega država ne preduzima ništa da sela ožive. Pa zar nam treba zdrava omladina i zdravo potomstvo? Ili svesrdno krčimo put uvođenju genetski modifikovane hrane,da nam se rađaju sterilne generacije i budući pacijenti?
Tema je mnogo ozbiljnija od puke borbe u mišljenjima.Čovekovo prirodno stanište nikada nije smelo da postane armatura i beton,siporex blokovi i čelične konstrukcije.Udaljavanjem od Prirode udaljili smo se od Boga,a ostalo je istorija.
Kad god se nekim čudom nađem u Beogradu,našem jedinom velegradu,dođe mi da dušu isplačem zbog sve dece koja odrastaju u tako nehumanim uslovima.Ali šta vredi pričati,kad im roditelji ne vide dalje od svog nosa.Bože spasi,želim samo da se što više mladih ljudi osvesti pre nogo što i oni postanu deo one iste kolone koja će neminovno napustiti grad,samo što tada neće biti pitanje izbora.
Ne bih rekao da znate šta ja mislim Petkana čim pogrešno tumačite i sam tekst. Voleo bih da komentari na ovakve tekstove budu konstruktivni, da se doprinese temi nekim životnim iskustvom sa sela, pojašnjenjima, uputstvima a ne pamfletskim razmišljanjima tipa jedno valja, drugo ne valja.
Zemlje koje su vodile računa o selu isto su i sačuvale. Kod nas je bilo obrnuto, industrijalizacija i urbanizacija u doba SFRJ je bio državni projekat. I stvorio je ljudima pogodnost da žive u gradu. Nisu seljaci bili ni glupi ni maloumni što su napuštali selo i odlazili u grad, nego ih je potreba terala.
Na žalost, ni danas nije bolja državna politika. To je stvar o kojoj treba misliti a ne zabijati glavu u pesak.
Nema konstruktivizma kad kažete da bolesni treba da ostanu u gradu zbog blizine bolnica,a mladi zbog nekakvih bioskopa i čega već.
Stvar je vrlo jasna: Kada bi se nekim čudom ljudi osvestili i napunili napuštene kuće i imanja,zemlja bi nam procvetala za kratko vreme.Ne zbog toga što bi se strašno obogatili od proizvodnje zdrave hrane(mada ni to nije isključeno),već zbog shvatanja da nam je za život toliko malo potrebno! Na selu se može živeti udobnije i bolje nego u nekakvih 60 kvadrata na Dedinju,samo kad se spoznaju potrebe,kada se zaista shvati da nam većina stvari za kojima toliko žudimo (besni automobili,luksuzni nameštaj,markirana garderoba…)uopšte nisu potrebni.
Decu treba naučiti da mobilni telefoni jesu korisna stvar,i ništa više.Kakvi tableti,tač skrinovi i slično. Čemu sve to?
Mogu ja na ovu temu do zore..
Baštovani,što mi izbrisaste zadnji komentar…
@ Zlatko
„Neki od nas su se uputili u životnu avanturu seoskog života u pasivnim krajevima, kako ih politika naziva.„
Da li to znaci da ste vi jedan od tih ?
@ Petkana
Kada bi samo dobra volja bila dovoljna za odlazak na selo. Na žalost nije, jer život sela je skopčan sa nekim sistemskim stvarima. Na primer, voda, struja, putevi, posao, škola, dom zdravlja, apoteke.
U mom selu je na primer bunarska voda štetna za zdravlje, vodovoda nema a opština je siromašna i neće za mog života izgraditi vodovod. Voda se koristi za stoku i zalivanje, ali zbog nitrita, trujemo i stoku a i povrće. U susednom selu je slaba struja, stalno nestaje i nije dovoljna za razvoj iole zahtevnije male industrije ili čak i zanata.
Upoznao sam advokata koji se vratio na selo, ali je sa 83 godine morao ponovo da se vrati u grad, jer nije mogao sam da se leči u selu. Kaže, nema ko aspirin da mu donese kada ga zaboli glava a ne neki ozbiljniji lek. Raznih tu ima primera, koji mogu ići u jednom ili drugom pravcu.
Država na vrhu se ne brine za seljaka, seljak to zna pa beži u grad. Kada država omogući pristojne uslove za život na selu, mnogi će se stvarno i vratiti. To će ići sporo i svodiće se na poneko selo i na pojedinačne porodice i pumo pionirskog rada i osvajanja Divlje Šumadije :-)
@ Vojsije
Delimično sam u pasivnim krajevima, mada ću morati da promenim selo da bih u njemu duže mogao da boravim i da radim nešto smišljenije, jer imam gore navedeni problem sa vodom, a i zemlja je loša, nije dobra za povrće.
To sto drzava nije zaineresovana za selo ima i svoje prednosti.Kad bi ,nekim cudom,i ucinila nseto u cilju naseljavanja sela vec bi se skupilo jato onih koji bi nasli nacina da zloupotebe sredstva i stvar upropaste . Ovako se stvara `ceta mala ali odabrana` ljudi iz grada koji znaju sta hoce,a imaju i cime i to da ostvare.Pomalo sve lici na srednji vek sa retkim,bogatim i obrazovanim (sada uglavnom dodjosima iz gradova ) i lokalnim stanovnistvom dovedenom do ivice siromastva .To je uzasno spor put oporavka sela ali obecavajuci.
Petkana ceso pominje kolone koje ce iz grada krenuti ka selu. Desi li se da takve
kolone krenu zbog gladi i nemastine , nece krenuti ka selo da rade …