Odlazak iz grada u selo – Život na selu
Kada se gradjanin sprema za odlazak iz grada u selo. Kako izgleda život na selu za njega
Sve češće od svojih prijatelja, posebno od urbanih neo šamanki čujem da se pripremaju za odlazak iz grada u selo i za život na selu. Mnogi ljudi iz grada zamišljaju da kupe neku kućicu, salaš, imanje, i da žive u pitomoj seoskoj sredini, okruženi voćnjacima, kokoškama, alpskim kozama, macom koja se greje pored ognjišta i velikim psom koji čuva njihovu ljupku kućicu u cveću, dok oni sede pored pucketavog kamina.
Dalja razmišljanja idu u pravcu stvaranja ekološkog domaćinstva, grejanje na solarnu energiju, uzgoj organskog povrća i mesa, druženje sa leptirima i slušanje ptica, jahanje konja i hladjenje leti nožica u potoku. To je život na selu, to je raj kojem umorni i prenadraženi gradski čovek teži. Tako se zamišlja odlazak iz grada u selo.
Činjenica je, znam nekoliko njih koji su to i učinili. Urbani ljudi žive na selu, pravom selu, ne u prigradskim naseljima, vikendicama i selima na par kilometara od gradova. Neki od nas su se uputili u životnu avanturu seoskog života u pasivnim krajevima, kako ih politika naziva.
Druga činjenica je da mnogo više njih sanja odlazak u selo, mašta i priča o tome, promišlja i razgovara ali malo šta učini. Njihov život na selu je samo san. Neko uspe da dodje do vikendice, kao prelaznog rešenja, iako su seoske kuće daleko jeftinije od vikendica. I vikendice su samo imitacija seoskog života.
S obzirom da sam malo živeo na selu i malo pisao o selu – kako razviti selo, skrenuo bih svima koji žele da iz grada odu u selo na nekoliko zanimljivih detalja, o kojima nisu baš možda detaljno razmišljali. Život na selu je ostvarena bajka za engleze a dnevna mora za srbe, o čemu je svojevrmeno u jednom sjajnom tekstu pisao Lazar Džamić. Pročitajte njegov lucidni tekst Čaj od Šljiva: O životu na selu – englesko i srpsko selo
Život na selu u Srbiji je skopčan sa nekoliko problema koje nekako treba savladati da bi ostvarili životni san i pobegli iz grada. Zato odlazak iz grada u selo treba pažljivo razmotriti i analizirati ključne stvari.
Najveća prepreka za većinu ljudi i porodica koje idu na selo su saobraćajnice i seoska infrastruktura, blizina škola i domova zdravlja, snabdevanje. Posebno je to izraženo u najlepšim planinskim predelima, posebno zimi kada padne sneg i kada je sve zavejano. Možete mesecima biti izolovani od sveta zbog nanosa snega i zavejanih puteva. Za mlade roditelje je to bitno, jer školovanje dece je ključna stvar o kojoj razmišljaju. A bitno je i za hronične bolesnike.
Zatim, ne mali problem su ljudi, odnosno nedostatak ljudi. Sela su opustela, i ako niste u nekom velikom selu, susrešćete se sa problemom da u blizini nema majstora a ni nadničara. Zapravo, gde god da ste po selima u Srbiji, biće vam problem da nadjete radnu snagu, posebno ako želite da imate stalno zaposlene na svom imanju, da brinu o stoci i usevima.
A život na selu traži svakodnevni rad. Svaki dan rano ujutru morate da ustanete rano da nahranite stoku, očistite balegu, operete i očistite štale, svinjce, kaveze, da pomuzete krave, ovce, koze, ako imate stoku. To je dnevna obaveza. Na vaše iznenadjenje, nema raspoloživih ljudi koji bi to radili za prosečnu platu.
Zatim, nema majstora, zanatlija, koji treba da vam poprave sitne stvari. Najbliži servis za neki tehnički uredjaj vam je desetinama kilometara daleko a priučeni majstori su lutrija šta i kako će da vam poprave. Za neke stvari, majstora jednostavno nema blizu. Ako to možete da prebolite, na dobrom ste putu.
Život na selu je zdrav ali ako vam je zdravlje ugroženo, ostavljeni ste sami sebi i prirodi. Lekari nisu baš tako blizu, za svaku ozbiljniju dijagnostiku i terapiju morate ići u veći grad, kao i za lekove. Zato ne mali broj penzionera koji bi se i vratio na selo, ipak ostaje u gradu, jer ih grad održava u životu, iako ih suštinski truje svojim zagadjenjima. Takodje trebate biti svesni da je selo mnogo više živ prostor od grada, pun insekata, bubica i paukova, miševa i drugih glodara, zmija. Po prirodi stvari selo nije sterilna sredina i higijenski standardi su niži nego u gradu, što ne bi trebalo da bude smetnja, jer se živ čovek navikne na sve, ali ima ljudi kojima to smeta, odrasli su u sterilisanim gradskim sredinama i naviknuti su na nedostatak života usred gradskog betona.
Kad ljudi odlaze iz grada u selo, ako nisu imali iskustvo seoskog života, moraju takodje da prodju kroz čistilište kulturnih razlika izmedju gradjanina i seljaka. Ljudi na selu su mahom grublji, žilaviji, pa čak i suroviji nego ljudi po gradovima. A svakako su neposredniji, što gradjane zna ne malo da iznenadi, jer su navikli na otudjenost grada i specifičnu intimu, izolovanost u gradskim kavezima i spavaonicama, koje nije prisutno na selu. Vaše komšije žele da znaju šta se dešava preko plota, kod vas u kući, i neće se libiti da to i bez nekih manira i saznaju. Maniri su drugačiji.
Selo u odnosu na grad pruža mnogo manje komfora. Omiljena hrana na koju ste navikli, odeća, gedžeti, knjige, časopisi, mnogo toga nema na selu. Verovatno zbog toga ne treba ni žaliti jer je život na selu jednostavniji i samim tim zdraviji, ali za nekoga odlazak iz grada u selo zna da bude mučan, jer se mnoge navike moraju promeniti. Osim ako niste dovoljno bogati da sve to kupujete novcem.
Na tu temu jedna moja draga prijateljica stalno ponavlja: Voli selo, drži se grada. Naravno, ona nije prirodnjakinja u duši, i ne zna koliko je divno seosko jutro, tišina prirode, bistrina potoka i prozračnost vazduha.
Takodje, još jedna bitna ekonomska stvar je što selo nije ekonomski isplativo. Mnogi koji nemaju novca a žele da odu u selo, smatraju da će na selu napraviti dobru rakiju, sir, ajvar, džem, i da će to prodavati uz voće i povrće i od toga živeti. Na žalost, to nije rešeno, otkupne stanice ne funkcionišu kako bi trebalo da bi podsticali seljaka da proizvodi, već ste prepušteni divljanju nakupaca koji od vas zabadava otkupljuju vaše proizvode, i to ako im treba i ako hoće. Pa kad vam plate. To je malo deprimirajuće.
No, ovaj tekst ne želi da bude deprimirajući i da život na selu predstavi u sivim tonovima. Naprotiv, samo želim da skrenem pažnju na neke detalje koje ljudi prenebegnu. Život na selu je lep, miran, spokojan. Idealan je za zdrave penzionere i za one koji imaju prihode koji im dozvoljavaju da budu opušteni, da ne zavise od ćudi prirode i domaće ekonomije. Život na selu je bez šumova grada, večitog nemira i užurbanosti, bez nervoze i zagadjenja. Ima ljudi koji to ne mogu da prihvate, navikli su se na akciju i tenziju gradske vreve i mir im smeta, ima takvih.
Stoga, ako se odlučite za odlazak iz grada u selo razmotrite sve detalje akcije. Provedite neko vreme u selu ili idite na poslušanje u neki manastir, jer tamo su slični uslovi života kao na selu i proverite sebe da li ste sposobni za život na selu.
Zlatko Šćepanović
Nije da povlađujem Zlatku, ali ima tu istine i kod nas. Sela propadaju zbog nebrige države. Uvozimo češnjak iz Kine? Seljak preživljava danas a puno radi. Država ne potiče seljaka nego ga uporopaštava. Radije ćemo uvoziti nego stvarati. Mnogi bi se odselili na selo da je politika bolja u tom smislu. Jer u grad stiže glad. U jednom naselju u Zagrebu stanari su dobili od grada komad zemlje za obrađivanje za vlasite potrebe, da vidite kako je planulo, svi su se bacili u sadnju, čitave obitelji sa djecom.
Mislim da je ovaj tekst dobar, realno govori kako jest. Ima argumenta za i protiv, iz kolegija retorike pripada u debatu. Život na selu jest težak, ali je kvalitetniji, daleko od birtija velegrada i otuđenja ali je čovjek sela definitivno zadovoljniji i sretniji nego čovjek betona, čak i u siromaštvu. Što je bolje, doživotno plaćati ratu kredita za mali stan čiji si rob i nemirno spavaš od toga ili biti na selu s onim koliko imaš ali je tvoje.
To ste u pravu za obe stvari, i za nove grofove i dobrostojeće seljake, kao i za kolone koje verovatno neće dočekati dobrodošlica.
U Americi je bilo primera da su pri pojavama epidemija u nekom gradu, u susednim gradovima pravljene barikade na ulazima u gradove sa naoružanim stražarima koji su zabranjivali bilo kome da udje u grad, braneći tako grad od moguće epidemije. I pucali su na sve što se kreće, nije bilo milosrdja prema kolonama onih koji su pokušavali još uvek zdravi da izbegnu od bolesti.
Meni je žao što nam sela nisu razvijena, bilo bi svima bolje, kao što je to na primer u Sloveniji koja čitav vek unazad razvija i neguje svoja sela, pa je kod njih potpuno promenjena paradigma stanovanja – svi koji drže do kvalitetnog života žive u selima i prigradskim naseljima. Slovenci se groze ideje da žive u gradu, ali njihova sela sve imaju, bukvalno sve, i supermarket, i dom zdravlja, dobar put, i dobru fabriku u kojo većina ljudi radi.
Meni je bilo iznenadjenje kada sam upoznao Sloveniju, kako su mudro i podjednako razvili celu zemlju. Svako selo ima sve, ima dobru ekonomiju, ima dobar turizam, i stvarno niko od njih nema razloga da živi u gradu. Samo decu kao studente šalju u grad. No, nama je nemoguće da dostignemo taj nivo podjednakog razvoja svih seoskih sredina.
Sviđa mi se ideja seoskog turizma inače. Moglo bi se tu ulagati.
Martina me podseti da sam bio začudjen kada sam u Sloveniji video da svaka seoska kuća, koja inače deluje veoma urbano i sredjeno za naše uslove, ima malu baštu, a svaka druga ili treća kuća ima mali plastenik u kojoj porodica zimi i tokom cele godine gaji povrće za sebe.
To je inače mala investicija i nikome nije problem da to napravi, ali toga nema mnogo da se vidi u Srbiji. Ne znam za Hrvatsku kako je tamo.
Zlatko, neću spomenuti ime sela u Vojvodini, ali ono je imalo sve to.
U Hrvatskoj, svatko tko živi u kući ima neki mali vrt za sebe, bilo to blizu grada ili u samom gradu, barem nešto. Ali niti jedno selo u Hrvatskoj ne može se porediti sa selom u Vojvodini, i baštom. Čak je i slavonsko selo siromašnije od vojvođanskog. Bila sam i u Slavoniji, najljepša sela su u Vojvodini u Srijemu. Toga se sjećam a kako je danas e ne znam.
Sve koje zanima seoski turizam toplo preporučujem sajt http://www.selo.rs
Tu imate da vidite kakve sve ideje se ostvaruju na selu u domenu turizma.
Vojsije,
ako danas postoji taj tračak svesti da nas je neko žestoko nasamario ponudivši nam život u betonu i bezukusnu hranu,onda je to siguran znak da se u kolektivnoj svesti spremaju krupne promene.
A koliko će nam vremena trebati da se opasuljimo,to već ne mogu da pogodim.
Selo bi moglo da se izgradi preko noći.Pa celu su bivšu zemlju nakon rata izgradili čime? Verom,i ničim drugim,omladinci na radnim akcijama.E,ali treba verovati.A pre toga,neophodna je svest o tome kako čovek živi danas,nemoćan da dobaci šezdesetu,na šarenim pilulama,zatvoren u svojih koliko kvadrata.U tome je suština.Zamazane su nam oči o nekom prividnom komforu koji postoji u gradovima-apoteke,bioskopi,prodavnice..
Gradovi nisu ništa drugo do novi konc logori,strujnih ograda nema,a ljudi se opet ne usuđuju da ih napuste.I sigurno je da će ih na to glad naterati jednoga dana,ali to će već biti jezivi prizori za posmatranje.
Da Zlatko,osvešćeni narodi odavno ne žive u gradovima,već nebodere toplo ustupljuju gastarbajterima koje potajno preziru.Kod nas je na sceni još uvek gastarbajterska svest,nadam se ne zadugo.Za decu je od vitalnog značaja da odrastaju na otvorenom,da jure i skaču dokle god za to imaju snage,jer se na taj način izgrađuje koštana srž i jača krv,pa ne moraju na inhalacije tokom zime :)
Kako je Lav Tolstoj govorio o vegeterijanstvu
Ovo je strašno! Ne patnja i smrt životinja, nego da čovek to potiskuje u sebi, nepotrebno, taj najveći duhovni kapacitet – saosećajnost i sažaljenje prema živim bićima poput njega samog – i kršeći sopstvena osećanja postaje okrutan. Duboko u ljudskom srcu sedi zapovest da se ne oduzima život!
Autor: Lav Tolstoj Veličina slova:aaa
Ne tako davno, razgovarao sam sa penzionisanim vojnikom, mesarom, koji je bio iznenađen mojom tvrdnjom da je šteta ubiti, i govorio uobičajene stvari o činu zamonašenja. Kasnije se ipak složio sa mnom:”Posebno kada su mirni, pitoma goveda. Priđu ti jadni, veruju ti. To je veoma žalosno”.
Ovo je strašno! Ne patnja i smrt životinja, nego da čovek to potiskuje u sebi, nepotrebno, taj najveći duhovni kapacitet – saosećajnost i sažaljenje prema živim bićima poput njega samog – i kršeći sopstvena osećanja postaje okrutan. Duboko u ljudskom srcu sedi zapovest da se ne oduzima život!
Jednom, odlazeći iz Moskve, ponuđen mi je prevoz kočijama koje su išle u Serpukov, u susednu šumu da donesu drva. Bio je to četvrtak pred Uskrs. Sedeo sam u prednjem delu kočije zajedno sa snažnim crvenokosim kočijašem, koji je očigledno popio. Ulazeći u selo, videli smo kako vuku na klanje dobro uhranjenu roze golu svinju. Skičala je užasnim glasom, glasom koji liči na krik čoveka. Baš u trenicuma kada smo prilazili, počeli su da je ubijaju. Čovek joj je rasporio grlo nožem. Svinja je zaskičala još prodornije i glasnije, otrgla se od čoveka i pobegla oblivena krvlju.
Kako sam kratkovid, nisam primetio sve detalje. Sve što sam video je svinja sa ljudskim likom i sve što sam čuo je njen očajnički krik, ali kočijaš je pažljivo posmatrao i video sve detalje. Uhvatili su je, oborili, i završili posao prerezivanjem njenog vrata. Kada je skičanje prestalo, kočijaš je duboko uzdahnuo. “Da li ljudi zaista nemaju odgovor na takve stvari?”, upitao je.
Toliko je jaka čovekova odbojnost prema ubijanju. Ali na primer, podsticanjem gramzivosti, tvrdnjama da je Bog to dopustio, i pre svega, da je to po navici, ljudi u potpunosti gube ovaj prirodni osećaj.
Sve što želim da kažem je da je za dobar život neophodan niz dobrih dela, da ako je čovek ozbiljan u namerama da živi ispravno, neminovno će pratiti jedan određeni niz, a među prvima, to će biti vrlina, za kojom idu samokontrola, samosprečavanje. U potrazi za samokontrolom čovek će neminovno pratiti i niz čija je glavna karika samokontrola ishrane. I ako zaista bude ozbiljno tražio dobar život, prva stvar od koje će se uzdržati će biti upotreba životinja u prehrani, jer, da ne govorimo o pobuđenju strasti koje takva hrana izaziva, hraniti se na taj način je jednostavno nemoralno, jer uključuje rađenje čina koji je u suprotnosti sa moralnim osećanjima – ubijanje.
“Ali zašto, ako je pogrešnost takve ishrane poznata čovečanstvu toliko dugo, zašto ljudi nisu priznali ovaj zakon?”, zapitaće se oni koji su navikli da ih vodi javno mnjenje, a ne razum. Odgovor na ovo pitanje je da je moralni napredak čovečanstva – što je temelj za svaki oblik progresa – uvek spor. Ali znak pravog, a ne prolaznog progresa, jedino je i isključivo njegova istrajnost koja omogućava konstantno ubrzanje.
Napredak vegetarijanstva je upravo ovakve vrste. Takav progres je izražen u pravom životu čovečanstva, koji iz mnogih razloga, nevoljno prelazi sve više i više iz mesožderskih navika u ishranu baziranu na povrću, a namerno prati istu putanju u pokretu koji pokazuje jasnu snagu i koji raste sve više i više, a to je vegetarijanstvo. Ovaj pokret je tokom prethodnih deset godina značajno napredovao. Sve više knjiga i časopisa na ovu temu pojavljuje se tokom svake godine, u inostranstvu srećemo sve više ljudi koji su odustali od mesa, pogotovo u Nemačkoj, Engleskoj i Americi, broj vegetarijanskih hotela i restorana raste iz godine u godinu.
Ovaj pokret bi trebalo da izaziva posebnu radost kod onih čiji život nastoji da dovede carstvo Božije na zemlju, ne zato što je vegetarijanstvo samo po sebi važan korak ka takvom carstvu (svi pravi koraci su i važni i nevažni), već zato što je to znak težnje čovečanstva ka ozbiljnom i istinitom moralnom savršenstvu. Time čovečanstvo preuzima onaj nepromenljivi poredak naslednog i prirodnog na sebe, počevši od prvog koraka.
Oni koji nastoje da dostignu viši sprat kuće pukim pokušavanjem da se uspentraju nasumično i sa različitih pozicija, po zidovima, trebalo bi da se okupe oko prvog stepenika i zajedno krenu ka gore uvereni da je jedini pravi put ka gore – ako se počne od prvog stepenika.
Tekst je iz Tolstojevog eseja “Prvi korak”
Možda će neki reći da ovo nema veze sa temom,ali neka bolje razmisle. Uzdravlje!
Pročitati neku detaljniju biografiju o Tolstoju, koliko je bio bezobziran prema svojoj supruzi, kako ju je varao ceo život, kinjio i besneo na nju, koliko je bio seksualno aktivan i opsednut suknjom, svadjalica, itd.
Poznato je da je Tolstoj isključen iz Crkve jer je bio krajnje uvredljiv. Oglušio se na više poziva čak i samog patrijarha da se pokaje za sablazan koju širi.
Tolstoj je verovao da on sam ima ispravno tumačenje vere i hrišćanstva. U svojoj djavolskoj gordosti je da za pravo da svima sudi i sve tumači. U svemu je bio prenaglašen, pa i u temi vegetarijanstva.
Veliki pisac i talenat, opsednut um, tužna sudbina, jer je sve koji su mu bili bliski upropastio svojim ponašanjem i histerijama. Nije bio ni malo blagočestiva osoba. U tom smislu su i njegove teze o životu, pa i vegetarijanstvu, sve je kod njega ekstremno.