Presveta Bogorodica Vladimirska i policijski general

Iz knjige Nesveti a sveti i druge priče, sećanje na to kako je čudotvorna ikona Presveta Bogorodica Vladimirska došla u Sretenjski manastir i kako ju je susreo policijski general

 

Propoved u Nedelju 23. po Duhovima 6/19. novembra 1995. godine, Sretenjski Manastir, Moskva, Rusija

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Na današnjoj svetoj Liturgiji Crkva nas podseća na priču jevanđeliste Luke o jednom događaju čiji je svedok i sam bio u malom ribarskom gradiću. Apostol nam pripoveda o tome kako je Gospod Isus Hristos iscelio ženu koja je dvanaest godina patila od neizlečive bolesti. To isceljenje dogodilo se na veoma čudan način. Naime, mnoštvo naroda tiskalo se oko Isusa Hrista jer su svi nešto hteli od Njega, jedni da ih izleči, drugi su tražili neko drugo čudo,a neki ni sami nisu znali šta im treba. Usred tog neverovatnog meteža Gospod se iznenada okrenuo i Svojim učenicima postavio neobično pitanje: „Ko je to što me se dotače?“

Učenici se začudiše: “Narod Te je sa svih strana opkolio, gura Te i svi se trude da bar na trenutak skrenu na sebe pažnju, a Ti govoriš: Ko je to što me se dotače?”

Hristos im reče da je sve to tako, ali da je u toj gužvi i tiskanju osetio silu koja je iz Njega izašla i izlila se na određenu osobu.

Tada je jedna žena, koja je stajala u neposrednoj blizini, sa stidom priznala da se dotakla skuta Učiteljeve haljine, a sa stidom zato što je po judejskom zakonu smatrana nečistom zbog svoje ženske bolesti, zbog koje nije smela da se dotiče ljudi kako ih ne bi oskrnavila. Žena je to priznala zato što je istog trenutka osetila da je njena bolest nestala, i bila je potpuno sigurna u to. Kao odgovor iia sve to Hristos joj je uputio reči koje su dovoljne da i učenicima, i toj ženi i svima nama objasne čudo koje se dogodilo: “Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je; idi u miru.”

Sam Gospod Isus Hristos joj je rekao da je velika njena vera!

Tako se u svakom vremenu prepliću smirena i svesilna vera u Boga i prolazni ljudski zakoni, koji ne vrede ni prebijenog groša, lažni stid i strah od ljudske osude.

Braćo i sestre, svi se, naravno, sećamo kako smo pre dva meseca slavili 600 godina od dogadjaja u čiju je čast i osnovam naš manastir – Sretenja Vladimirske ikone Majke Božje, spasenja Moskve od najezde kana Tamerlana. Eh, kakav je to bio praznik! Iz Tretjakovske galerije u naš manastir je na jedan dan bila donesena drevna čudotvorna Vladimirska ikona Majke Božje, najveća svetinja Rusije.

Litija je krenula iz Kremlja i završila se ovde, u Sretenjskom manastiru. U njoj je učestvovalo više od trideset hiljada ljudi. Padala je septembarska kiša. Njegova Svetost naš patrijarh i mnogobrojno sveštenstvo u mokrim odeždama lagano su išli odmah iza ikone, a ljudi su stajali duž ulica i kad bi veliku svetinju pronosili pored njih, padali na kolena. Niko nije obraćao pažnju na to da li će kleknuti u neku baru ili na mokri asfalt.

Već je bilo prošlo dva sata posle ponoći kad je napokon i poslednji čovek iz ogromnog reda, dugog nekoliko kilometara, ušao u našu crkvu i poklonio se svetinji. U praznoj crkvi ispred čudotvorne ikone na postamentu ostali su samo oni koji su obezbedjivali njeno donošenje i oni koji su bili zaduženi da je čuvaju: istoričari umetnosti iz Tretjakovske galerije, službena lica iz gradske administracije i policijski službenici visokog ranga. Svi su stajali i ćutali. Slika vere našeg naroda, koju su tokom tih nekoliko sati videli, istinski ih je šokirala.

Bratija i ja smo još jednom napravili metaniju pred ikonom, zatim smo celivali našu svetinju, a onda sam činovnicima rekao:

“Sad imate jedinstvenu priliku u svom životu da na ovaj dan i na ovom mestu priđete ovoj izuzetnoj ikoni i pomolite se Carici Nebeskoj. Za nekoliko minuta ikonu će odvesti u muzej. Jasno mi je da ste svi vi na visokim položajima, ali ipak nemojte propustiti priliku koja vam se pruža.”

Činovnici su se zagledali, premeštali s noge na nogu, zbunjeno se smeškali, ali se s mesta nisu pomerali. Mislim da bi se svako od njih rado poklonio toj drevnoj svetinji i da bi Presvetu Bogorodicu zamolio za nešto što je bilo duboko skriveno u njemu samo da je bio sam u crkvi. Ali u tom trenutku su zbog straha od Judeja, kako se kaže u Jevanđelju, svi nepomično stajali.

A onda je jedan policajac s visokim činom, čije je lice u tren oka postalo crveno poput sovjetske zastave, neočekivano istupio. Ljutito kašljucajući tutnuo je svoju šapku u ruke nekom majoru, popeo se stepenicama do ikone, triput se nevešto pred njom poklonio, glasno cmoknuo zaštitno staklo i počeo nešto s ljubavlju da šapuće Majci Božjoj. Još jednom se nezgrapno do zemlje poklonio i idući natraške sišao niz stepenice. Istrgnuo je svoju šapku iz ruke policajca, koji ga je zabezeknuto gledao, zatim namrgođeno preleteo pogledom preko prisutnih činovnika i stao po strani.

“Bravo, druže generale! – rekoh mu. – Zbog ovoga vas Majka Božja nikad neće napustiti.”

Okrenuo sam se prema radnicima muzeja i rekao im:

“A sad možete odneti ikonu.”

Nakon sedam dana za prazničnom trpezom okupili smo one koji su učestvovali u pripremi našeg praznika: bratiju, mnogobrojne saradnike našeg manastira, istoričare umetnosti iz Tretjakovske galerije, gradske činovnike i članove našeg hora. Želeli smo svima da zahvalimo. Došao je i onaj general. Uz zdravicu nam je rekao:

“Samo da znate, onog dana dogodilo se čudo!”

I ispričao nam je šta mu se dogodilo.

Kad je one noći u crkvi čuo moj predlog da priđu čudotvornoj ikoni, prvo se, kao i svi ostali, uplašio. Pored njega su stajali ne samo ljudi njegovog ranga, nego čak i oni od kojih je zavisio. No upravo tih dana generala je zadesila nesreća. Naime, njegova starija sestra, koja je živela u Vladimiru, doživela je saobraćajnu nesreću i obe noge su joj bile potpuno smrskane. U Vladimiru su joj operisali jednu nogu i na nju stavili gips. Operacija je trajala nekoliko sati. Trebalo je da joj operišu i drugu nogu, naravno pod dugotrajnom narkozom. Ali generalova sestra je već bila starija žena pa su se lekari plašili da njeno bolesno srce neće izdržati. Zato je general te noći i odlučio da priđe ikoni Presvete Bogorodice i da joj šapatom kaže:

“Majko Božja, meni ništa ne treba. Imam sve što mi treba. Ali eto, moja sestra… Ona sutra mora na operaciju. Plašim se da neće izdržati… Pomozi joj!”

Sledećeg jutra general je telefonirao u Vladimirsku bolnicu da se raspita kako protiče operacija. Međutim, rekli su mu da nikakve operacije nije bilo. Bio je zbunjen. Lekari su mu objasnili da su njegovoj sestri pre odlaska u operacionu salu uradili rendgenski snimak noge koji je pokazao da su polomljene kosti raspoređene upravo onako kako treba da bi pravilno srasle. Po svemu sudeći, bolesnica je te noći imala sreće da se okrene tako da se kosti same od sebe pravilno rasporede pa je lekarima jedino preostalo da joj tu nogu odmah stave u gips.

Ono što smo danas iz Jevanđelja čuli o isceljenoj ženi dogodilo se pre dve hiljade godina na periferiji Rimske imperije, u zabačenom galilejskom gradiću Kapernaumu, a slučaj s policijskim generalom i njegovom sestrom dogodio se pre dva meseca kod nas u Rusiji.

Mnogima se jevanađeljski događaji čine poput nekakve čudesne, ali neostvarive bajke. Ona je uzvišena, lepa i čini boljim ne samo pojedinca, nego celo čovečanstvo, ali je ipak samo bajka…

No to ipak nije tako! Jednom davno apostol Pavle došao je do velikog otkrića, tako velikog i značajnog da ga svako od nas treba dobro zapamtiti. Nama se samo čini da se otkrića događaju jedino u fizici ili u medicini. Elem, apostol Pavle otkrio je najvažniji, fundamentalni zakon ovog našeg sveta i ovako ga formulisao: Isus Hristos je isti juče i danas i u vekove.

Tome se može dodati samo jedno drevno i radosno: amin!

 

Izvor: Priča iz knjige Nesveti a sveti i druge priče – Arhimandrit Tihon Ševkunov