Promenljiva Molitvoslovlja i bogosluženje – Akatist Presvetoj Bogorodici

Molitve, himne i akatist Presvetoj Bogorodici i svetiteljima.  Promenljiva molitvoslovlja za bogosluženja i liturgiju

Arhiepiskop Averikije (Taušev) u knjizi Liturgika objašnjava pojmove pravoslavnog bogosluženja. Šta je to liturgija i njeni delovi, kada se i kako obavlja, kao i molitve, pesme i himne koje se u njoj pojavljuju. Za ovaj tekst smo izabrali objašnjenje šta su to promenljiva molitvoslovlja, kao što su akatist, kanoni, tropari, stihire, ikos, veličanija, …

Na kraju teksta dajemo ceo tekst Akatist Presvetoj Bogorodici za vaše kućno molitvoslovlje.

 

Nazivi promenljivih molitvoslovlja

U zavisnosti od toga koji je praznik, ili dan spomena svetoga, na bogosluženju se čitaju ovi ili oni odlomci iz Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta. Oni nose naziv po knjizi iz koje su uzeti. Osim toga svakom datom prazniku i svetome koji se proslavlja pevaju se posebne pesme koje nose sledeće nazive:

Tropar (grč. τροπαριον, od τρόπος – narav, obrazac, ili τρόπαια – trofej, znak pobede, ili τρέπω – obraćam) pesma koja u kratkim, ali upečatljivim, crtama predstavlja događaj praznika ili život svetoga, na primer „Roždestvo Tvoje, Hriste Bože naš…“ ili „Pravilo vere i obraz krotosti…“

Kondak (od grčke reči κονδακιον – karakter, ili od κονδαξ – deminutiv od „koplje“, ali verovatnije od κονδος – štap na koji se namotava svitak pergamenta, ili od κονδακια – sam svitak pergamenta ispisan sa obe strane) – to je kratka pesma koja, poput tropara, predstavlja suštinu događaja koji se praznuje ili crte karaktera svetoga koji se proslavlja. Razlika između tropara i kondaka sastoji se uglavnom u mestu koje oni zauzimaju u bogosluženju. Tropari se pevaju na kraju večernja, na početku i na kraju jutrenja, a kondak uvek u sredini jutrenja, odmah posle šeste pesme kanona. Osim toga, tropar predstavlja događaj koji se proslavlja prvenstveno sa spoljašnje strane, dok kondak ukazuje na njegovu unutrašnju suštinu i značaj. Najpoznatiji kondaci su „Djeva dnjes Presuščestvenago raždajet…“ („Djeva danas Nadsuštastvenoga rađa…“) i „Vzbranoj Vojevodje pobjediteljnaja…“ („Tebi, Izabranoj Vojvotkinji…“).

Veličanije – pesma koja sadrži proslavljanje praznika ili svetog, koja se peva na svenoćnom bdenju ili prazničnom jutrenju pred ikonom praznika ili svetoga, najpre sveštenoslužitelji na sred hrama, a potom je nekoliko puta ponavljaju pojci u pevnicama.

Stihira (od grčkog στιχηρα – mnogostihovna) pesma koja se sastoji od mnogih stihova napisanih u jednom pesničkom metru (na grčkom, jer se u slovenskom prevodu taj metar izgubio), i pred sobom uglavnom ima stihove iz Svetog Pisma, i to iz psalama. U svakoj stihiri sadržana je jedna ista glavna misao, koja se na različite načine i veoma poetično, kroz žive slike i poređenja, otkriva u svim stihovima. Na svakom bogosluženju peva se mnogo stihira, ali one nose različite nazive. Ako se stihire pevaju posle stihova psalma „Gospodi vozvah“, onda se nazivaju „stihirama na Gospodi vozvah“; ako se pevaju posle stihova psalma „Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda“, onda se nazivaju „stihirama na hvalite“. Na kraju večernja i na kraju svakodnevnog jutrenja postoje još i stihire koje se nazivaju „stihirama na stihovnje“. Osim toga postoje još i litijske stihire, koje se pevaju prilikom izlaska sveštenoslužitelja u pripratu na litiju.

Bogorodičan (Θεοτοκιον) – to su pesme posvećene Majci Božijoj. Tako se naziva zaključna stihira svake od pomenutih grupa stihira, koja se uvek peva posle „Slava… i ninje…“ i sadrži proslavljanje Majke Božije. Samo u dane velikih praznika umesto bogorodična na „Slava… i ninje…“ peva se stihira praznika. Bogorodičan zajedno sa proslavljanjem Bogomajke sadrži i izlaganje dogmata o vaploćenju od Nje Sina Božijeg, ili pak govori o neslivenom i nerazdeljivom sjedinjenju dve prirode u Isusu Hristu, Božanske i ljudske, ili saopštava nešto drugo o Bogočoveštvu Hristovom naziva se Dogmatik, grčki δογματικον i označava odredbu, učenje, dogmat. Takav naziv nosi obično bogorodičan kojim se završavaju stihire na „Gospodi vozvah“ na malom i na velikom nedeljnom večernju koje se služi u subotu uveče. Za autora „Dogmatika“ smatra se prepodobii Jovan Damaskin. Ukupno ih je osam, prema broju glasova. Broj stihira je različit, u zavisnosti od stepena svečanosti praznika: deset, osam, šest i četiri. Ovo se u bogoslužbenim knjigama označava specijalnim izrazom „stihire na 10, stihire na 8“ itd. Ukazivanje na ove brojeve ima važan praktični značaj za pravilno uređenje bogosluženja, jer određuje broj stihova psalama koji treba da se pevaju sa stihirama, prethodeći svakoj od njih. Najpre se peva odgovarajući stih psalma, a za njim sama stihira. Pri tome, ako stihira nema dovoljno, one mogu da se ponavljaju svaka po dva ili čak po tri puta, što je ponekad direktno označeno u bogoslužbenim knjigama rečima „dva puta“ ili „tri puta“ koje stoje posle stihire.

Akatist, grčki ακάθιστος – „nesjedalen“, bogosluženje za vreme koga se ne sedi. To je naročito pohvalno pojanje u čast Gospoda, Majke Božije ili svetog koje se sastoji od dvanaest kondaka i dvanaest ikosa. U bogoslužbenom Tipiku je propisano da se Akatist Majci Božijoj čita u petu subotu Velikog posta na jutrenju. Za autora ovog akatista smatra se Konstantinopoljski patrijarh Sagije (610-638), ali neki ukazuju na autorstvo Georgija Pisidijskog, dok drugi pretpostavljaju da ga je sastavio patrijarh Fotije. Akatisti se danas upotrebljavaju za domaće i kelijno pravilo, a takođe ih čitaju sveštenoslužitelji kada se pripremaju za obavljanje bogosluženja.

Ikos od grčkog οίκος, što znači: dom, zdanje, odeljenje, spremište. Istorijski smatra se da su kondaci sirijskog porekla, a na sirijskom „deth“ dom, može da znači i „strofa“; baš kao što i na italijanskom „stanza“ znači i strofa i soba. Ikos sledi obično nakon šeste pesme kanona na jutrenju neposredno za kondakom i kao da predstavlja potpunije razvijanje misli kondaka, a završava se uvek istim rečima kao i kondak.

Sjedalen (κάθισμα) – kao što pokazuje sam naziv, tako se naziva pesma za vreme čijeg pevanja je onima koji se mole dozvoljeno da sede. Ovo stoga što je neposredno nakon pevanja sjedalna Tipikom propisano čitanje poučnih dela svetih Otaca, koja se slušaju sedeći. Sjedalnih ima na jutrenju, po jedan posle svake katizme, to jest svega sva ili tri sjedalna, pošto se na jutrenju obično čitaju dve ili tri katizme, a takođe i posle treće pesme kanona.

Ipakion [ipakoj], od grčkog υπακουειν, što znači odgovarati, pratiti pevajući – pesma koju je u starini za čtecom ili pojcem pevao narod; ili od druge grčke reči υπακοή, koja označava poslušanje, pažnju, jer je pre čitanja Jevanđelja koje priča o Vaskrsenju Hristovom od verujućih zahtevano da posebno paze na sebe. U današnje vreme ovaj čisto uslovni naziv određuje samo mesto te pesme u bogosluženju. Ona je smeštena obično na nedeljnom jutrenju, posle vaskrsnih tropara „Angelskij sobor“ i male jektenije koja sledi nakon tih tropara. Taj ipakion određen je i za nedeljnu polunoćnicu.

Antifoni (od grčke reči φωνή – glas) – „protivglasje“, naizmenično pevanje dve pevnice. Takvi su „Jutarnji antifoni“, koji se pevaju na nedeljnom jutrenju uoči čitanja Jevanđelja. Antifoni drugačijeg sadržaja pevaju se na početku Liturgije radnim danima i na Gospodnje praznike.

Prokimen – (od προκείμενος καννα – onaj koji leži napred) – stih koji izgovara čtec, a ponavljaju pojci uoči čitanja parimeja, Apostola i Jevanđelja. Prokimen služi kao predgovor za čitanje Svetog Pisma i izražava suštinu događaja koji se praznuje ili karakteristiku svetoga koji se slavi.

Kanon, grčki κανών (može biti u srodstvu sa καννα – treka, odnosno prav štap koji je služio za merenje); za crkvene pisce to znači „pravilo“, po čijem se obrascu, planu, sastavljaju kanoni. Kanon se sastoji od niza sveštenih pesama u čast praznika ili svetog, koje čine centralni deo svakog jutrenja. Dakle, kanon to je vrsta crkvene pesme sa najdoslednije određenom literarnom formom. Kanon se sastoji od devet delova koji se nazivaju „pesme“. Svaka pesma sastoji se od takozvanih irmosa i tropara. Irmosi se pevaju, a tropari se sada obično čitaju. Irmos (grčki ειρμός – „veza“) služi kao veza za tropare. Svaki kanon ima svoj određeni predmet i jednu određenu temu koja se razvija u svim pesmama. Na primer, u jednom kanonu proslavlja se Vaskrsenje Hristovo, i zato se takav kanon naziva vaskrenim, u drugom Vaskrsenje Hristovo u vezi sa kretom Hristovim, takav se naziva kretovaskrenim, dok se u trećem proslavlja Presveta Bogorodica, pa se naziva Bogorodičinim. Shodno glavnom predmetu pre svakog tropara kanona proiznosi se naročit pripev: „Slava, Gospode, Vaskrsenju Tvome“ ili „Slava, Gospode, Krstu Tvome časnom i Vaskrsenju“, ili „Presveta Bogorodice, spasi nas“. Ako je kanon, na primer, svetom Nikolaju, onda „Svetitelju oče Nikolaje, moli Boga za nas“ itd. Broj tropara može da bude različit. Zato se i kaže: Kanon na deset, na osam, na šest, na četiri.

Kao obrazac za kanon služi devet pesama Svetog Pisma, koje se štampaju u Poretku Psaltira i Irmologionu, a takođe i u običnom malom Psaltiru.[1] Ove pesme, kao „himne“ – grčki ωδαι, od davnina su upotrebljavane na bogosluženju. Obrazac za prvu pesmu predstavlja pesma Mojsijeva prilikom prolaska Jevreja kroz Crveno more (Izl. 15,1-9), usled čega se u svim kanonima, u ovoj ili onoj varijaciji, uvek podseća na taj događaj. Druga pesma Mojsijeva (Zak. pon. 32,1-43) upotrebljava se samo tokom Velikom postu. Treća je pesma svete proročice Ane (1.Car,2,1-10). Četvrta je pesma proroka Avakuma (z, 1-19). Peta je pesma proroka Isaije (26,9-19). Šesta je pesma proroka Jone (2,2-10). Kao obrazac kako za sedmu (Dan. z, 26-56), tako u za osmu pesmu (Dan. 3,67-88) služi pesma trojice mladića u vavilonskoj peći, pa se u irmosima sedme i osme pesme uvek na ovaj ili onaj način spominju ta trojica mladića ili se navode reči njihove pesme. Između osme i devete pesme gotovo čitave godine (osim na dvanaest praznika) peva se pesma Presvetoj Bogorodici „Čestnjejšuju“ (Lk. 1,46-55), koja sadrži proslavljanje Majke Božije. Deveta je pesma svetog pravednog Zaharije, oca svetog proroka Tovana Preteče, koju navodi sveti jevanđelist Luka (1,68-79). Prema Tipiku tropari kanona treba da budu praćeni čitanjem stihova ovih pesama, pri čemu je ukazano na poredak tog sjedinjavanja za radne dane, za praznike i za Veliki post. Ipak, danas je takvo sjedinjavanje gotovo napušteno i upotrebljava se samo u onim crkvama koje se najstrože drže Tipika i to samo tokom Velikog posta. Gore pomenuti pripevi za tropare (koji se danas upotrebljavaju) istisnuli su starozavetne stihove ovih pesama.

Nakon čitanja svih tropara svake pesme, irmos svake pesme pevaju obe pevnice tako što pojci zajedno siđu u sredinu hrama i to zajedničko pevanje zaključnih irmosa naziva se „katavasija“ (καταβασια, od grčkog „καταβαίνω“ – spuštati se, silaziti), to jest „silaženje“, kada dva hora silaze na sredinu hrama gde pevaju „pokrivajući“, ili zaključni irmos. Koja se katavasija peva u kom periodu godine, detaljno je ukazano u Tipiku. Tokom većeg dela godina kao katavasija služe irmosi Bogorodičinog kanona „Otverzu usta moja…“ Kako slovenski, tako i drugi prevodi kanona, na žalost, ne omogućuju da se uvidi velika umetnička lepota tih kanona, koji bi se po obilju materijala i veštini njegovog izlaganja mogli nazvati duhovnim poemama. Pokad su kanoni nepotpuni: sastoje se iz dve, tri ili četiri pesme, i tada se nazivaju dvopjesneci, tropjesneci, četvoropjesneci. Takvih je naročito mnogo u Poenom i Cvetnom triodu.

Liturgičari smatraju da je temelj kanonu kao novoj formi crkvene poezije položio svetitelj Andrej Kritski (650-726) koji je sastavio „Veliki kanon“ koji se čita u četvrtak pete sedmice Velikog posta. Do sedmog veka nema nikakvih podataka o crkvenim kanonima. Kao prvo svedočanstvo može da posluži opis Sinajskog jutrenja iz tog vremena. U njemu se spominju „tropari“ koji se pripevaju na osmu biblijsku pesmu. Profesor M. N. Skabalanovič pretpostavlja da je prvobitna forma kanona bio jednopjesnec, a da je potom postepeno rastao do dvopjesneca, kroz prisajedinjenje devete pesme osmoj. Kasnije su počeli da tropare pridodaju i običnoj pesmi dana, pa se tako pojavio tripjesnec. Tako se ovo razvilo u čitav kanon. Ovaj novi oblik crkvene poezije veoma brzo je našao podražavaoce. Posle prepodobnog Andrije Kritskog na tom poprištu počeli su da se podvizavaju prepodobii Jovan Damaskin, Kosma Majumski, Stefan Savait, Teodor Studit, Josif Pesmopisac i mnogi drugi.[2]

Svetilan ili Eksapostipar – tako se naziva pesma koja najutrenju sledi neposredno nakon kanona (i male jektenije koja se proiznosi odmah posle njegove devete pesme). Svetilni se tako zovu zato što se u njima obično govori o prosvećenju duše sviše, nebeskom blagodaću.[3] Svetilni se pevaju na običnim službama, dok se na vaskrenim (nedeljnim) pevaju vaskrsni svetilni, to jest eksapostilari. Eksapostilar (grčki εξαποστειλαριον od εξαποστελλω – šaljem) – ovaj naziv možda potiče odatle što se u vaskrenim eksapostilarima govori o slanju Duha Svetoga apostolima i o njihovom slanju na propoved Jevanđelja; ili pak odatle što se radi njihovog pevanja pojac (kanonarh ili „psalt“) „šalje“ na sredinu hrama, kako to i danas biva u manastirima, kada, na primer, kanonarh na Strasnoj sedmici peva „Čertog Tvoj viždu, Spase…“ ili „Razbojnika blagorazumnago…“. Eksapostilari se pevaju na vaskršnjem jutrenju i na Gospodnje praznike.

Pričasni stih, ili kinonik (κοινονικον) peva se na Liturgiji za vreme pričešćivanja sveštenoslužitelja u oltaru.

.

Akatist Presvetoj Bogorodici u pdf formatu za download – Akatist Presvetoj Bogorodici

httpv://www.youtube.com/watch?v=9Q840yFhm0Q