Zaboravljeni junaci sa Dunavskog keja i odbrane Beograda

Heroji i junaci odbrane Beograda u Prvom Svetskom ratu koje je zemlja Srbija zaboravila: Milan Predić, Ignjat Kirhner, Djordje Roš, Sremački odred, Vuka Jovanović …

 

U prošlom broju revije Istorija pisali smo o sudbini velikog srpskog heroja majora Gavrilovića. U toj priči spomenuli smo još neke, nažalost danas zaboravljene heroje iz vremena odbrane Beograda 1915. godine. Ovom prilikom sećamo se nekih od njih. Podsetićemo čitaoce još jednom i na te potresne dane borbi za odbranu naše prestonice, rečima koje su za sobom ostavili učesnici i neposredni svedoci tih događaja. U ovom tekstu su korišćeni i zapisi Milana Predića (Na Adi 1915), Bogosava Vojnovića Pelikana (Agonija Beograda 1915. godine) i Svete Milovanovića (Poslednji branioci Beograda).

Milan Predić (1881‐1972) bio je srpski dramaturg, pozorišni i likovni kritičar i prevodilac. U Narodnom pozorištu u Beogradu radio je od 1909, a posle I svetskog rata u više navrata bio je njegov direktor i upravnik. Učesnik je oba Balkanska i I svetskog rata. Bogosav Vojnović Pelikan (1894‐1942) je bio samouki slikar, karikaturista i novinar. Najpoznatiji je po svojim slikama motiva starog Beograda, srpskih srednjovekovnih spomenika i ratnih tema. Bio je saradnik Muzeja grada Beograda. Učestvovao je u Balkanskim i I svetskom ratu. Sveta Milovanović, potonji učitelj, bio je dobrovoljac Sremskog dobrovoljačkog odreda 1915. godine.

.

Od Rigoleta do eksplozija

Milan Predić, koji je kao rezervni poručnik učestvovao u Odbrani Beograda 1914. i 1915. godine, kao čovek od pera, sledećim rečima zabeležio je poslednje dane relativnog primirja i početak borbi za Beograd 1915: „Stari fonograf, dovučen odnekuda, krivio je na grudobranu u poneke raspoložene večeri svoj olupani megafon, dok mu je iglica izvlačila kvartet iz Rigoleta, skačući duž zareza stare ploče i grumuljica blata… Beograd je izgledao kao da traje svoje stare dane, kao da se gore kod Moskve sedi u večernjem čarlijanju… Tako sve dok jednog jutra, rano, uz kafu uzetu pred šatorom, u svežini vlažne doline između Careve ćuprije i Čukarice, nije došao prvi vesnik, ogromni prljavi stub od zemlje i dima, koji se uz prasak, širok, potmuo, podigao iz dvorišta fabrike šećera. Od njega počinje ono što se svršilo nemim noćnim ukrcavanjem u Draču…“

.

Nesretna sudbina „srpskog Nemca“

Austrougarski poručnik Ignjat Kirhner rodio se u Rumi 1877. godine. Roditelji su mu bili Srbi, ali je on nosio prezime svog očuha koji ga je usvojio i odgajio. Završio je

Vojnu akademiju u Beču i 7 godina službovao u Vinkovcima gde je zapravo po prvi put i naučio svoj maternji srpski jezik. Kažu da ga je kasnije odlično govorio, mada se u njegovom izgovoru uvek simpatično osećao nemački akcenat.

Kirhner je dezertirao iz Carsko‐Kraljevske vojske 1914. i prebegao u Srbiju, gde je ukazom Kralja Petra I primljen u Srpsku vojsku. Prema neproverenim pričama nekih njegovih saboraca Kirhner je dezertirao pošto je prethodno ubio jednog svog pretpostavljenog oficira, koji je znajući ili ne za Kirhnerovo srpsko poreklo, krajnje uvredljivo i ponižavajuće govorio o Srbima. Po nekim još manje verovatnim pričama Kirhner je u Srbiju prebegao preplivavši Savu kod Beograda, u leto 1914. i srpskim vlastima prvi doneo vest o tome da se austrogarska vlada sprema da objavi rat Srbiji, bez obzira na to kakav će biti srpski odgovor na Ultimatum Crno‐žute monarhije.

U početku rata Kirhner je ratovao kao četnik‐dobrovoljac. Učestvovao je u zauzimanju austrijske karaule na levoj obali Save 1914. U ovoj akciji poručnik Kirhner biva ranjen u desnu nogu, ali nije otišao u bolnicu. U toku odbrane Beograda, u jesen 1915, Kirhner komanduje čuvenim Sremskim dobrovoljačkim odredom. Bio je omiljeni komandir svojim vojnicima, koji su ga smatrali za velikog srpskog patriotu. Učestvovao je u čuvenom jurišu 7. oktobra pod komandom majora Gavrilovića i pri tom bio teško ranjen u nogu. Sremski dobrovoljci izvukli su svog omiljenog komandira pod kišom kuršuma sa prve borbene linije i tako mu spasli život. Prethodno je poručnik Kirhner samo Božijim promislom izbegao sigurnu smrt, kada je jedna austrougarska granata udarila u baraku gde se nalazila njegova komanda.

Potom je poručnik Kirhner evakuisan iz Beograda. Lečen je u Nišu, a zatim je sa ostalim ranjenicima prebačen na Krf. Svo to vreme o njemu se brinula bolničarka Bosiljka Čajkanović, sestra rezervnog kapetana Veselina Čajkanovića, čuvenog srpskog etnologa i istoričara religije i potonjeg akademika. Bosa i Ignjat su se u toku povlačenja zaljubili. Sve vreme u toku iscrpljujućeg putovanja, na nosilima i na bolesničkoj postelji, Kirhner je čuvao, oko pojasa obmotanu zastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda.

Sa Krfa je Kirhner upućen na lečenje u Tuluz. Tamo su mu rane zalečene, ali je od posledica ranjavanja na Dunavskom keju, pošto je 1914. i 1915. dva puta ranjavan u istu nogu, ostao invalid sa nogom kraćom 6 cm. U Francuskoj je završio i Elektrotehnički fakiltet, pa je posle rata u Vojsci Kraljevine SHS i Jugoslavije obavljao visoke dužnosti u Vojnotehničkoj i inžinjerijskoj službi Ministarstva vojske i mornarice. Oženio se svojom negovateljicom iz ratnih dana Bosom Čajkanović (jedna od retkih sačuvanih fotografija I. Kirhnera u dnu nosi posvetu: Mojoj Bosiljki). Napredovao je u službi do čina brigadnog đenerala (1939). Jedno vreme bio je predsednik Društva branilaca Beograda 1914‐1915. godine.

Na sopstveni zahtev penzionisan je uoči II svetskog rata. Odbio je ponudu Nemaca da učestvuje u okupacionoj vladi 1941. Poginuo je na Vaskrs 1944. od savezničkog bombardovanja. Ignjat Kirhner do danas nije dobio ulicu u Beogradu sa svojim imenom.

.

Ulične borbe

Učitelj Sveta Milovanović, dobrovoljac Sremskog odreda u svojim memoarima, ovako se sećao poslednjih borbi za slobodni Beograd 1915. godine: „Druga četa Sremskog odreda, pod komandom Kirhnera, razvila se u strelce i potpomognuta malim brojem kadrovaca 10. pešadijskog puka lavovski se kolje, na nož, od kule Nebojše do kafane Šaran na Dunavskom keju. U Dubrovačkoj i Cara Uroša ulici kamare mrtvih; leže mrtvi i bledi mladići iz Sremskog odreda. Poubijaše ih u momnetu kada su hteli preći preko ulice. U Banatskoj ulici, na kuću broj 40 naši postavili mitraljez. Na krov iste kuće popeo se četnik Žika Jelić i baca bombe. Jedna granata udara u tu kuću i u minutu ubija na mestu 40 dobrovoljaca Sremskog odreda. Glava Žike Jelića pada na ulicu, kao kruška, dok mu trup ostaje pod ruševinama. Bolničara nema! Ranjenike, neprevijene, u opštinskim kolicima za đubre odvoze u bolnice. Ne znam otkuda se tu stvori i gospođa Jelena, supruga našeg poznatog umetnika Dobrice Milutinovića. Ona skinula sa svoje kuće vrata i na njih sa jednim vojnikom polaže teško ranjenog poručnika Roša.Tek oko pet sati ujutro, kada se malo razdanilo, videli smo da se ne bijemo sa Austrijancima, već sa Nemcima. Ima ih mnogo. Kao pobodeni kočići što brane obalu od poplave štče šiljci sa njihovih šlemova, tamo iza klanične pruge. Tada nam javiše da je i Ignjat Kirhner teško ranjen.“

.

Đorđe Roš ‐ Od Dunavskog keja do Hilandara

Đorđe Roš je rođen u Beogradu 1896. godine kao najmlađi sin naturalizovanog Nemca, stručnjaka za izgradnju železničkih pruga Sebastijana Roša i Slovenke Antonije. Ponegde se greškom navodi da su Rošovi norveško‐švajcarskog porekla. Kao đak šestog razreda Realne gimnazije bio je dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu. Dve godine kasnije postao je pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije. Kao komandir žandarmerijske čete istakao se u borbama za vreme herojske odbrane Beograda 1915. godine. Teško je ranjen u jurišu na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovića. Zarobljen je u Vojnoj bolnici i odveden u zarobljeništvo, ali je razmenjen 1917. godine.
Đorđe Roš se još pre rata živo interesovao za avijaciju i letenje. Krajem rata, na Solunskom frontu postaje vojni pilot. On je jedan od pionira srpskog civilnog, sportskog i vojnog vazduhoplovstva. Posle rata unapređen je u čin kapetana, ali napušta vojnu službu i sa bratom Dušanom odlazi na lečenje i studije u inostranstvo.

Između dva svetska rata braća Roš, Dušan i Đorđe, bili su vlasnici trgovačke firme Export‐import Roš i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Njihova firma snabdevala je Jugoslovensku Kraljevsku vojsku vojnom opremom iz Nemačke. Za njihovo ime vezano je niz afera navodnog podmićivanja vojnih vrhova. Najpoznatija je ona oko uvoza tenkova i aviona tipa Dornije 1935. godine, kada su
obojica dospela i u zatvor pod optužbom da su oštetili državnu kasu. Oslobođeni su na ličnu intervenciju kneza Pavla.

Rošovi su bili veoma imućni, pored velike porodične kuće u Katićevoj 8‐10 posedovali su i zgradu u Birčaninovoj 28 b sa 32 stana, vilu na Hvaru i niz drugih nepokretnosti. Pre i posle II svetskog rata u njihovoj zgradi u Birčaninovoj 28 b stanovali su mnoge poznate ličnosti: čuveni slikar Paja Jovanović i njegova supruga Muni (od 1939. do 1947. godine), fudbaler Rajko Mitić, akademik Dr Nikola Čobeljić, ambasador Vladimir Rolović, general Milutin Morača, novinarka Desa Pavlović‐Trevisan, dopisnica Tajmsa iz Beograda…
Đorđe Roš je u Beču upoznao Norvežanku Ostu (koja je kasnije promenila ime u Ljubica) i sa njom se venčao 1924. u manastiru Rakovica. Bio je i počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu.

Povodom petnaestogodišnjice odbrane Beograda, 1930. Đorđe Roš je štampao svoje memoare i u njima prvi put objavio tekst čuvenog govora svog komandanta, majora Dragutina Gavrilovića.

Kao suvlasnik velikog izvozno‐uvoznog preduzeća u Beogradu, organizovao je i finansirao obnovu manastira Gračanica, od 1935. do 1939. godine.

Poznanstvo Đorđa Roša i četničkog vojvode Koste Pećanca datira još sa Solunskog fronta, a u posleratnim godinama se pretvorilo u prijateljstvo i poslovnu saradnju. Postoje neke sumnje da je novac koji su Nemci navodno obećali Kosti Pećancu da se četnička organizacija ne protivi pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu isplaćivan preko firme braće Roš. Đorđe Roš je optuživan i da je za vreme II svetskog rata, osim sa Pećančevim četnicima, održavao kontakte i sa Dr Karlom Krausom, šefom Gestapoa za Srbiju i nekim famoznim višestrukim špijunkama poput mis Rut Mičel i „balkanskom Mata Hari“ Verom Pešić.

Djordje Roš emigrirao je sa porodicom iz Jugoslavije u Nemačku 1944. godine. Nalazio se na komunističkom spisku ljudi za likvidaciju po kratkom postupku. On i supruga su godinama živeli nedaleko od Štutgarta. Njihova kuća bila je Srbija u malom ‐ pravi muzej srpskih starina i dragocenosti: originalna zastava iz Prvog srpskog ustanka, uniforma i sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, desetak slika Paje Jovanovića, i na stotine drugih vrednih eksponata i knjiga. Đorđe i Ljubica su često bili domaćini brojnim srpskim emigrantima, finansirali ih i pomagali dok se ne snađu u „belom svetu“.

Od 1961. Đorđe Roš sve češće posećuje Svetu goru i manastir Hilandar. Zatekao je manastir u prilično tužnom stanju, zbog sticaja istorijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom preduzeo je korake za obnovu manastira. Godine 1965. Đorđe se nastanio u Nea Rodi, mestu na granici Svete gore.

Osnovao je Komitet za obnovu manastira u kome je bio aktivan do kraja života. Zajedno sa princom Tomislavom Karađorđevićem, takođe čestim posetiocem Svete gore i Hilandara sakupljao je po svetu novac za obnovu manastira. Novac su podjednako dobijali i od Srba ali i od stranaca, katolika, protestanata, od jednog Jevrejina, čak i od izvesnog bogatog nemačkog aristokrate koji je bio uveren „da će to bar malo doprineti da se pred Srbima opere nemački obraz”. Posle delimične obnove manastira, od novca koji su Đorđe Roš i princ Tomislav sakupili izgrađena je savremena Hilandarska biblioteka.

Đorđe Roš, jedan od heroja sa Dunavskog keja, umro je 1977, iznenada, na putu ka Hilandaru. Svojevremeno je to kao svoju želju i zapisao. Zahvalni hilandarski monasi sahranili su ga u manastirskoj porti i on je jedini mirjanin koji je sahranjen na tlu Hilandara.

Rošove kćeri Jelena, Inge i Tatjana darovale su Narodnom muzeju u Čačku 30 vrednih predmeta vezanih za njihovog oca i odbranu Beograda 1915. Otada počinje formiranje Zbirke Đorđa Roša u ovom muzeju koji se nalazi u rodnom gradu Pošovog ratnog komandanta majora Gavrilovića.

.

Otvoreni grobovi

Zbog velikog broja žrtava, Beograd se tih oktobarskih dana 1915. polako pretvarao u jednu veliku grobnicu. Bogosav Vojnović Pelikan zabeležio je svoja sećanja na jednu čudnu beogradsku sahranu iz tih dana: „Žrtava je bilo mnogo i onaj ko zamrkne nije bio siguran da će osvanuti. Svakoga jutra iz ruševina su izvlačeni leševi poubijanih građana, staraca, žena i dece… Sad je Beogradu bilo jasno šta mu se sprema! Posle teške artiljerije došli su i aeroplani da nas dotuku u teme… Tako se na uglu Njegoševe i Kralja Milutina ulice, tačno kod III muške gimnazije, odigrao jedan slučaj. Oko tri časa popodne naišao je jedan sprovod sa nešto sveta. Baš kada je sprovod naišao začulo se u vazduhu šištanje, kao da leti nekoliko aviona. Podigli smo glave, pogledali u nebo i izgubili smo se… Nekakav neodređen osećaj ščepa nas. Neodređen zato jer čovek ne biva često udaran granatom da bi se na to navikao. Tresak, zadah šedita i sumpora, osećaj da vas nešto podiže sa zemlje i opet vraća natrag. Kad je sve to prošlo, na ulici je bio strašan prizor: mrtvačka kola razlupana, bez krova; između točkova ležao je mrtvac, jedan stariji čovek, presečen napola. Konji, netaknuti, drhtali su u pokidanim kajišima, dok je njihov kočijaš, sav raskomadan, ležao po njima. Pratnja nije mogla produžiti dalje, a žandarmi su na rukama odneli mrtvace do starog groblja i na brzu ruku ukopali ih na početku ulice. Tih dana na starome groblju kod Markove crkve bilo je puno otvorenih grobova i izbačenih kostiju. Kad u groblje padne veća granata ona potpuno otvori grob i kosti izbaci napolje… Posle toga primera Beograđani su svoje umrle i poginule sahranjivali gde su stigli. Po avlijama, po poljima, na utrini.“(Bogosav Vojnović Pelikan, Agonija Beograda 1915.godine

.

Heroine iz Dušanove br. 6

U Dušanovoj ulici br. 4, u dometu i topovskih i puščanih zrna austrugarske vojske, stanovala je za vreme I svetskog rata gospođa Vuka Jovanović (kasnije Popadić) sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkicom Jelenom i sestrom Jelenom‐Lelom Milutinović, glumicom Narodnog pozorišta i suprugom čuvenog pozorišnog barda Dobrice Milutinovića. Sestre Vuka i Lela odbile su da napuste Beograd i u prvim godinama rata su u susednoj zgradi, u Dušanovoj br. 6, samostalno organizovale previjalište, tj. improvizovani trijažni centar. Njih dve su, uz pomoć malene Jelene, izvesne g‐đe Olge Jovanović i g‐đe Lenke, supruge jednog od komita koji su se borili na Dunavskom keju, ne samo negovale i lečile ranjene branioce grada, već su i same, pod kišom granata, u najtežim danima Beograda, sakupljale ranjenike širom prestonice i donosile ih na odvaljenim vratima, pošto nosila nije bilo, u previjalište u Dušanovoj 6.

Gospođa Vuka je svojom hrabrošću, još u prvim danima rata zadivila ne samo svoje sugrađane nego i same vojnike i oficire, koji su se nalazili na položajima na Dorćolu. Kada je, posle prve, jedanestodnevne okupacije Beograda, u novembru 1914. neprijatelj počeo da odstupa iz grada, g‐đa Vuka je sama zarobila i razoružala 15 austrougarskih vojnika. Našla ih je, zaostale u povlačenju, šćućurene, uplašene. Odsečnim, gotovo vojničkim glasom, nalik komandi, uspela je da ih nagovori da joj predaju oružje i povela ih kući. Spasla ih je od srpskih i austrijskih granata sklonivši ih u svoju zgradu. Poslužila ih je slatko i vodu, a po ulasku oslobodilaca u prestonicu, Vuka je svoje zarobljenike predala komandi grada. Srpski komandant joj je čestitao, a Austrijanci su joj bili zahvalni što im je spasla živote.
U svojoj kući gđa Vuka je čitavog rata okupljala žene i decu sa Dorćola, hrabrila ih i tešila, naročito onda kada bi se na ovaj kraj grada spuštala paklena kiša granata. Kasnije, kad je neprijatelj u dva maha zauzimao Beograd, Vuka je u svom domu okupljala izbeglice, siromašne i uboge iz Beograda i sa periferije, pa i iz cele Srbije.

Gđa Vuka Jovanović je preživela rat. Udala se za Živka Popadića, blagajnika Direkcije tramvaja i osvetljenja. Preživeli, koje je negovala i pomagala sećali su je se čitavog života i o njoj pričali sa najvećim poštovanjem. Ni jedna ulica u Beogradu još uvek ne nosi ime ove naše hrabre i plemenite sugrađanke.

.

„Ludačka“ pesma

U odsudnim trenucima života ljudi često čine neobjašnjive, iracionalne stvari. Jedan takav trenutak u poslednjim borbama za odbranu Beograda opisuje i poručnik Sveta Milovanović: „Kada je četni ćata, pored šatorskih krila delio vojnicima po dva zavoja za rane, četnik Žika Jelić podozrivo mahnu glavom i reče: Ovo nije dobar znak. I zbilja, istoga dana uveče otpoče strahovito bombardovanje varoši i Tvrđave. Granate su kao vatreni grad padale iz vedrog neba. Naša artiljerija je odgovarala onoliko koliko je imala sredstava za to. Devet je sati uveče. Jedna granata udara u četnu profijant‐komoru i sve, konje i kola, raznese u paramparčad. Neki ranjeni konji vrište u stenju… Mi u rovovima, ni sad ne znam kako je do toga došlo, svi u jedan glas zapevasmo: Dušmanska ruka pali i ruši / U ognju plamte sela i grad… Oficiri nas ućutkuju, al uzalud. Došlo nam nešto da pevamo i mi pevamo… Odjednom, svi nekako čudno menjamo pesmu, kao da smo znali da će nas zora mnoge zauvek rastaviti, i pevamo: Svjati bože, Svjati krepkij… Pevamo sami sebi posmrtnu pesmu. A pevamo je ne kao crkvenu pesmu, već, budi Bog s nama, nekako divljački, ludački, kao da smo svu pamet izgubili… Za nepun sat sve nam je bilo uništeno. I reflektori i topovi…“

.

Sremski dobrovoljački odred

U beogradskoj kafani Zlatni top, u ulici Kralja Aleksandra Savez dobrovoljaca je početkom I svetskog rata počeo je upis dobrovoljaca. Od dobrovoljaca, pretežno maloletnih dečaka iz Banata i Srema, koji su prebegli na teritoriju Kraljevine Srbije Savez je obrazovao dva odreda: Banatski i Sremski. Jedan deo ovih dobrovoljaca sa teritorije Austrougarske bili su mladići koji su bili došli na proslavu Kosovske bitke, 28. juna 1914. i ostali u Srbiji. Veću grupu dobrovoljaca činili su Srbi iz Srema, koji su se sa srpskom vojskom povukli u Srbiju u septembru 1914. godine.

U početku je Sremski odred bio brojno manji. Imao je svega 30 boraca i bio je upućen na Adu ciganliju, da pod komandom tadašnjeg majora Svetomira Đukića (osnivač Srpskog olimpijskog kluba, 1910, prim. aut.) učestvuje u odbrani Beograda.
Administrativna jedinica u sastavu Srpske vojske Odred je postao tek 1. juna 1915. godine. Tada je dobio i svoju zastavu, onu istu koju je njen komandant, poručnik Kirhner preneo na Krf i doneo natrag u Beograd.

Posle majora Đukića Odredom je komandovao četnički vojvoda Petković, koji ubrzo biva smenjen zbog nekih grešaka u komandovanju. Komandu potom preuzima četnik‐dobrovoljac poručnik Ignjat Kirhner, bivši austrougarski oficir i veliki srpski patriota. Otada počinje kratkotrajna, ali junačka karijera ovog malog odreda. U avgustu 1914. godine poručnik Kirhner sa 25 svojih četnika bez ičije pomoći zauzima karaulu na Savskom gvozdenom mostu sa leve obale Save. Ovo je bio prvi prelaz srpske vojske preko Save, na austrijsku teritoriju. Četnici su napustili ovu karaulu tek onda, kada su austrijski vojnici prvi put ušli u Beograd.

Od 19. septembra 1915. godine, na pet dana pred svoju junačku pogibiju Sremski odred dobiva sasvim drugu formu: biva popunjen mladićima koji su u Skoplju polagali ispit za prijem u podoficirsku školu, ali su kao prekobrojni odbijeni. Oko 250 mladića mlađih od 18 godina, iz srca Šumadije, stupaju kao dobrovoljci u Sremski odred da mladim životima brane svoju prestonicu. U Odred stupaju i novi dobrovoljci sa teritorije Austrougarske, većinom mladići iz Like i srpskih krajeva koji su nekada bili pod turskom vlašću. U odred se prijavljuju i mnogi beogradski đaci, studenti, šegrti, majstori, žandarmi i drugi Beograđani koji nisu imali svoj ratni raspored. Odred od tada broji 340‐360 boraca i dobija rang polubataljona.

Pod komandom Kirhnera Odred stupa u borbu na Dunavskom keju 24. septembra u 3 časa izjutra. Po borbenosti Sremski odred su kasnije poredili sa čuvenim 2. pešadijskim Gvozdenim pukom „Knjaza Mihaila“. U jurišu pod komandom majora Gavrilovića svi oficiri Sremskog dobrovoljačkog odreda, izuzev poručnika Kezića, koji posle preuzima komandu, bivaju teško ranjeni. Najveći broj boraca svoje kosti su uzidali u temelje srpske i nove jugoslovenske prestonice. Od boraca koji su učestvovali u odbrani Beograda poginulo je ili ranjeno 223 dobrovoljca Sremskog odreda. Oni koji su preživeli ovaj pakao 1915. godine, posle oporavka raspoređeni su u druge jedinice Srpske vojske. Rat je preživelo svega oko 50 četnika iz ovog odreda.

.

Izgubljena zastava

Za zastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda mnogi izvori neutemeljeno tvrde da je „jedna od najstarijih srpskih zastava“. Spominje se da je to navodno bila „jedna od Karađorđevih zastava iz I srpskog ustanka“ predata Odredu 1. juna 1915. I samo po priči, ovo zvuči krajnje neverovatno. Međutim, na jednoj od retkih, ako ne i jedinih grupnih fotografija oficira i vojnika Sremskog dobrovoljačkog odreda vidi se i njihova zastava: srpska trobojka na koju je prišiven komad tamnog platna sa izvezenim grbom Kraljevine Srbije iz 1882. godine. Pošto je poručnik Kirhner uspeo da je sačuva do kraja rata 1918, ta se zastava između dva svetska rata nalazila u Savezu dobrovoljaca. Nemci su po okupaciji 1941. zabranili rad Saveza i zapečatili njegove prostorije u zgradi Doma dobrovoljaca u Molerovoj ulici u Beogradu i one su ostale do kraja rata pod stražom nemačke vojske. Savez je posle oslobođenja Beograda 1944. dobio privremenu dozvolu za rad i vratio se u svoje prostorije, a dokumenti govore da je imovina Saveza bila u potpunosti sačuvana. Međutim, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković zabranio je 1947. godine rad Saveza dobrovoljaca sa lažnim obrazloženjem da je „Savez za vreme rata delovao kao dinastička, nacionalistička, velikosrpska i profašistička organizacija“. Imovina Saveza tada je konfiskovana, a kartoteka i arhiva su vandalski uništene. I zastavi Sremskog dobrovoljačkog odreda se od tada gubi svaki trag.

.

Povlačenje u suzama

„Odstupamo… Suze nam u očima. Grudi nam se nadimlju i srce steže. Obuzima nas neko čudno, bolno osećanje. I plakali bi i smejali bi se, urlali i cvilili, milovali i ujedali… Hteli bi da damo poslednji, najjači otpor, da golim grudima naletimo na gole
nemačke bajonete! Ali šta nam to vredi? Nas je jedva 40 a njih na hiljade… Na jednom brežuljku na Voždovcu zaustavljamo se, sa željom da bar još jednom vidimo naš dragi Beograd. Vidimo ga. Naš lepi Beograd sav je porušen, uplamenu. Od dima sa zgarišta nebo se ne vidi. A tamo na ruševinama i na zgarištu ostale su nam stare majke, sestrice, dečica… Ah!, kliknuh, Neka! Ovako, kao sad naš lepi Beograd u 1915. godini, morala je 1812. izgledati Moskva, kad ju je sa stena krimlovskih posmatrao veliki Napoleon kako u plamenu gori i dim se sa reke diže…“ Ovako je poručnik Vojnović opisao tugu i nemoć srpske vojske u trenucima povlačenja iz Beograda 1915.

.

Spomenici i vešala

„Dok smo vodili borbe oko Kosmaja, Nemci, da bi se pred svetom pokazali kako su se kao junaci borili, podigoše zajedničko groblje na Dunavskom keju i u zajednički spomenik od tvrdog kamena urezaše ove reči: Ovde počivaju sjedinjeni u smrti 260 nemačkih i 240 srpskih vojnika ‐ ratnika palih u borbama oko Beograda 1915. godine. Ali Nemcima, koji su bili tako plemeniti pa podigli spomenik na groblju, nije ništa smetalo da tako isto 27. septembra podignu i vešala na Terazijama, na skveru između Moskve i Balkana, i da o ista obese jednog nesrećnog mladića, dobrovoljca Sremskog odreda, te da ga ostave da na vešalima visi tri dana i plaši sirote građane, od kojih su Kajzer i Ćesar hteli da naprave svoje verne podanike… Ova vešala na Terazijama bila su samo predznak za mnoga druga, koja su podignuta po svim krajevima Beograda, a na kojima su prestali da dišu i govore mnogi viđeni Beograđani, koji su više voleli smrt nego da postanu izdajice svoje Otadžbine!“(Sreta Milovanović, Poslednji branioci Beograda)
.

Najmlađi branioci Beograda

U svojim uspomenama Bogosav Vojnović Pelikan, tada poručnik srpske vojske, zabeležio je i delić tužnih uspomena na decu koja su tih oktobarskih dana ginula u Beogradu. „Svoje ogorčenje što sa borbama još nije svršeno, izlivali su nad nejakom decom i nemoćnim starcima… Beograd je zaista pao, ali je ostao Podvis, ostalo je Petlovo i Bumbarevo brdo, Devojački grob, Dučine i puno novih Beograda gde su zavojevači imali da prospu još koju kap krvi. U herojskom koštacu na Bumbarevom brdu imali smo i zarobljenika. Tom prilikom kod zarobljenog feldvebela (narednika, prim. aut.) Oskara Bluma nađena je i jedna fotografija.“

Na fotografiji su bili austrougarski vojnici sa puškama uperenim u glave trojice dečaka, snimljeni samo momenat pre nego što će ih mučki ubiti. Dečija lica bila su izbezumljena od straha. Poručnik Vojnović je prepoznao mališane sa fotografije i prema sopstvenom kazivanju, jedva se suzdržao da na mestu ne ubije zarobljenog narednika. U tome ga je sprečila čast i zakletva srpskog oficira i saosećanje za bespomoćnost zarobljenog neprijatelja. Sve ono što neprijateljski vojnici sa fotografije nisu imali.

„Šta ste uradili s decom kada ste ih uhvatili? ‐ pitao je poručnik Vojnović austrijskog feldvebela. Kriegsgericht (Vojni sud, prim. aut.)! Znate utvrdilo se da su dodavali metke vojnicima.“ ‐ Odgovorio je narednik, bez trunke kajanja i griže savesti. Vojni sud u tim danima značilo je da su ta deca streljana u nekoj zabačenoj beogradskoj ulici ili nekom dvorištu, bez ikakvog suda, „po kratkom postupku“.

Reč je o dečacima Dušanu Vujiću (14 godina, sin opštinskog delovođe), Svetislavu Đorđeviću (14 godina, učiteljski sin) i Jovanu Staniću (12 godina, sin kapetana srpske vojske). Sva trojica su bila iz Beograda i sva trojica učenici I beogradske gimnazije. Bili su braća školskih i ratnih drugova Bogosava Vojnovića. On se u tom trenutku setio kako su zapravo ova trojica dečaka dospela do streljačkog stroja. U jednom trenutku borbi za odbranu Beograda pojavili su se na prvim linijama fronta da donesu preobuku svojoj braći. Kao članovi sokolskog gimnastičkog društva želeli su da i oni doprinesu odbrani svog rodnog grada. Poručnik zbog njihovih godina nije želeo da ih zadrži na borbenoj liniji, ali bilo je daleko rizičnije da ih po ubistvenoj artiljerijskoj vatri odatle vrati. Naredio im je da ostanu u rovu, pored sanduka sa municijom i čekaju da srpski vojnici krenu u proboj. Da ne mrdaju odatle dok naša vojska ne potisne neprijatelja. Vojnici sa tog položaja nikada nisu krenuli u proboj. Pobijeni su, gotovo svi, u borbi. Austrijanci su, po ulasku u srpski rov, dečake zatekli žive kraj sanduka sa municijom.

Danas nijedna beogradska škola ne nosi njihovo ime, ni jedna ulica, dečije pozorište, obdanište… Oni i mnoga druga deca pobijena u Beogradu tih dana, živela su još samo u uspomenama svojih bližnjih i savremenika, a onda su i te uspomene nestajale, kako su sa ovog sveta nestajali oni u čijim su srcima živele. Ostajale su samo one zapisane, u nečijim memoarima, istorijskim knjigama, na nadgrobnim spomenicima. „Vox audita perit, litera scripta manet“ („Izgovoreno nestaje, zapisano slovo traje“).

.

Počasni plotun nad grobom grada

Ovako je poručnik Bogosav Vojnović Pelikan, kasnije čuveni likovni umetnik, opisao rastanak srpske vojske sa Beogradom, te 1915. godine: „U ovoj noći čudno pada kiša, kao da nebo plače nad jednim uzvišenim mrtvacem, koji je pre nekoliko časova pustio svoj poslednji ropac. Tako je Beograd izgledao noćas gledan sa naših položaja; mrtav i miran. Nigde svetlosti. Kiša je pogasila požare koji su već dogorevali na Dunavskom keju. Iako smo dobili smenu, ipak nismo odlazili s položaja; hteli smo da se nagledamo našeg Beograda makar i u tami, jer možda je to poslednja naša noć sa dragimBeogradom, a prva od noći robovanja koja se spuštala nad njim. Zbogom Beograde! Počivaj mirno u svojoj tami, jer sutra, sutra i za tvoju decu nastaje jedna tama, neizvesnost, boj za bojem, izgnanstvo, a zatim potucanje po tuđini… Zbogom Beograde! Kad mine ova noć, sutra, mi ćemo ti s našeg položaja poslati nekoliko plotuna; to će biti naša počasna paljba nad tvojim grobom Beograde! To će biti plotun tuge, ali će se iz njega izviti i usklik vere da će Beograd vaskrsnuti, da on mora vaskrsnuti!“

 

 

Nikola Giljen
Jelena Mandić

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs