Čestitke za svaku priliku

Kod engleza postoje čestitke za svaku priliku, zamislivu i nezamislivu zgodu, za razliku od nas

Jedan od bizarnijih engleskih rituala, bar za nas Balkance, su čestitke za svaku priliku. Ni u Americi, a posebno ostatku kontinentalne Evrope, tendencija ka korišćenju ovog sredstva za izražavanje emocija nije ni približno tako utkana u tkivo svakodnevnice kao u Britaniji.

Englezi obožavaju svoje čestitke. Prilike i situacije za koje se dizajniraju – kao i poruke na njima – svakoga dana postaju sve brojnije i bizarnije, ako je bar suditi po izboru i prominentnosti aspekata tog izbora u toj drugoj instituciji britanskog života: maloj lokalnoj radnji (the corner shop).

Postoje čestitke za ispite, zaposlenja, penzionisanja, rodjenja, rodjendane, smrti, venčanja, razvode, brzi oporavak od bolesti, opraštanja, ‘čisto da ti kažem(o) da te volim(o)’, za najbolju mamu, tatu, dedu, baku, brata, sestru, učitelja, za poziv na žurku, za Božić, Uskrs, Dan zaljubljenih, Halloween – i sve izmedju. Ne postoji nijedan terminal životnog putovanja koji nije požrtvovano obeležen odgovarajućim epistolarnim manifestom.

Sve je to u velikoj suprotnosti sa nama, gde su jedine principijelno prihvaćene prilike za čestitke Nova godina, rodjendan i razglednica sa putovanja. Za ostalo, mi preferiramo razmenu lice u lice. Poslati nekakvu kartu bila bi uvreda. Srbi su ‘navučeni’ na dramu, to je naša droga: sve u našim životima – dobro i loše – mora da se odvrne do ‘jedanaest’, u suprotnom nešto nam, nekako, nedostaje. Zato smo mi u isto vreme i bliže i dalje od realnog života: mi ne možemo da razmišljamo od osećanja. A to se ne prenosi čestitkom…

Tako mi, tu, sedimo na suprotnom kraju životne klupe od Engleza. Njima su čestitke ‘zgodne’. Daju im prefabrikovanu emociju koja zgodno eliminiše potrebu za sentimentalnom turbulencijom stvarnije vrste, za direktnim kontaktom. Ima neke koristi u tome, ponekad, ali ne uvek. Čak, i ne uglavnom. Biti ‘smanjen na četiri’ je podjednako lišavajuće životnog balansa kao i biti ‘odvrnut do jedanaest’. Zato su mi čestitke, često, i dalje previše nalik na procesovanu mikrotalasnu večeru afekcije, na falš Monopol monetu savesti – komercijalizovane i trivijalizovane tipičnom kapitalističkom iluzijom da se sve u životu može kupiti.

Možda je to ostatak mog srpskog odgajanja, ali negde i dalje preferiram teško kopanje, prašinu i čadj sirove emocije, preplavljujuću energiju lične prisutnosti. Čestitke za svaku priliku su za engleski concept emocionalne blizine ono što je bombardovanje sa velike visine za njihov concept ratovanja: sanitizovana zamena za suočavanje sa drugom stranom oči u oči; pomalo uplašeno traženje emocionalne sigurnosti. Dobro delo, bez lične nelagodnosti.

Ako je dom svakog Engleza, kao što izreka kaže, njegov zamak, onda su njegove zidine oivičene čestitkama za svaku priliku.

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.