Karoši je smrt od preteranog rada na poslu – japanski radoholizam

Japanski radnici su zbog korporativne kulture toliko posvećeni poslu da im se dogadja radoholizam sindrom Karoši – iznenadna smrt od preteranog rada nastala od stresa i iscrpljenost

 

Karoši je prepoznat kao simbol antidemokratske korporativne prakse i autoritativnog menadžmenta

Uspeh bez obzira na cenu

Ekonomski oporovak i uspon u Japanu u periodu od 1945. do 1975. godine nije prošao bez ljudskih žrtava. Rad od 10 do 12 časova dnevno, 6-7 dana u nedelji i tako godinama, za posledicu je imao pored ekonomskog uspeha i epidemičnu pojavu fizičkih i psihičkih smetnji zaposlenih.

Epidemija smrti od previše rada

Te prve tri dekade posleratnog perioda niko nije obraćao pažnju na značajan procenat zaposlenih izmedu 40 i 50 godina koji su umirali od srčanih i moždanih udara. Tek osamdesetih godina prošlog veka japanska javnost se suočila sa više slučajeva naprasnih smrti visoko kotiranih biznis promotera, bez prethodno izraženih zdravstvenih problema. Mediji su shvatili da imaju priču. Pojava je brzo dobila ime: karoši (karoshi), ili u prevodu – smrt zbog predoziranja poslom.

Bavljenje ovim fenomenom je razotkrilo da je Japan na putu da postane prepoznatljiv po pojavi koja liči na epidemiju. Prema statistici japanskog ministarstva za rad utvrđeno je da je da se karoši svake godine povećava, jer je u 1987. godini registrovan 21 slučaj, 1987. godine 29 slučajeva, a 1988. 30 slučajeva. Međutim, 1990. godina daje poražavajuće podatke – približno 10.000 ljudi umire godišnje zbog bolesti nazvane karoši. Zaključak se nameće sam po sebi – menadžment unapređuje usluge prema korisnicima, žrtvujući promotere usluga.

Koji virus izaziva karoši?

Kod najvećeg broja umrlih zbog predoziranja poslom, zabeležen je enormno visok broj prekovremenih sati. Prekovremeni rad po pravilu nije posebno vrednovan. Ti ljudi su potrošili sami sebe, bez ostatka, do smrti. Japanski radnik se penjao na korporativnu vrtešku sa željom da se dokaže, da može bolje i da može sve više da pruži i da na taj način izgradi iluziju da će kolektiv da oformi svest o tome da je on kao takav nezamenljiv. Kompanijski presing se kombinuje sa ego-presingom, jer japanski čovek ima genetsku i kulturnu predispoziciju radoholizma. Prekovremeni rad je uobičajcna pojava u Japanu, zbog čega japanski radnici pre imaju status korporacijskog sluge, a ne zaposlenog.

Izradite sebe do smrti

U 1990. godini japanski radnik je ostvario godišnje više od 2.120 radnih sati, što je 500 sati više od radnika u Nemačkoj ili Francuskoj. Intervencijom ministarstva zdravlja ta brojka se prošle godine spustila na 1.843 radna sata, još uvek iznad proseka u drugim razvijenim zemljama. Tipični japanski radnik koji živi u Tokiju često provodi skoro 3 sata u putu do posla i nazad do kuće. Radni dan otpočinje pakujući se u vagon podzemne železnice. Na poslu ostaje do 7-8 sati uveče. Nije redak slučaj da u kancelariji ostaju i preko noći, jer su im kancelarije bolje opremljene od stana u kojem bi trebalo da žive ali tamo samo povremeno svraćaju.

Detinitivno su Japanci i dalje u ratu, samo što su u ovom slučaju neprijatelji sadržani u ekonomiji i osvajanju tržišta. Ratnici-samuraji rade teško, ne govore o tome, ne žale se, a stres je zabranjcna reč. I bez obzira na takvu vrstu radnog napora, izražavaju visok stepen odanosti prema kompaniji u kojoj su zaposleni.

Smrt zbog predoziranja poslorn dolazi usled kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih kriza. Kombinacija bezbrojnih radnih sati i visok nivo stresa na radu su uvod u proces čiji je ishod tragičan. Treći uzrok smrti je suicid. Od kasnih devedesetih godina prošlog veka zabeleženo je više samoubistava radnika. Kontinuirani stres zbog predoziranja poslom, koji prerasta u teške oblike depresije, traži izlaz u samoubistvu.

Da li je karoši samo japanski izum?

Karoši je reč koja ne postoji u engleskom jeziku, iako prema amcričkim radnim statistikama 20% Amerikanaca radi više od 49 sati nedeljno, a 8% više od 60 sati. U Koreji, koja je pravila poslovne etike pronašla u Konfučijevim delima, ogroman procenat radno angažovane populacije oba pola pribegava šestodnevnoj radnoj nedelji, sa prekovremenim radom.

Rezultati su gotovo isti kao u Japanu, samo što za ovaj fenomen Koreja ima „svoje“ ime – gvarosa. U Kini je pojava ista, razlikuje se samo njen naziv – gualosi. Srećom, Srbija je imuna na ovaj virus.

Sta radi javno mnenje?

Prvi slučaj karošija je obelodanjen 1969. godine, kada je 29 godina star radnik zaposlen u najvećem japanskom izdavačkom listu umro na poslu. Značajnija pažnja javnosti je dobijena tek 1980. godine, po dobijanju rezultata istraživanja koje je uradila osiguravajuća kompanija u Tokiju. Ispitivanje uzorka od 500 ispitanika je pokazalo da je 46% u opasnosti da njihova predoziranost poslom dovode do smrti.

Japansko javno mnenje traži akciju. Javnost se oglasila i krenulo se sa presingom na Vladu i korporacije da se pokrene akcija za promenu ovakvog stanja. Grupa pravnika, lekara i supruga žrtava izdaje knjigu: „Karoši – kada korporativni ratnici umiru“. Knjiga sadrži priče čiji su akteri različiti ljudi, ali identične po zastrašujućim sadržajima. Priznanje da karoši postoji je neminovno usledilo, ali je definisan samo jedan fragment ove pojave. Ministarstvo rada je prekovremeni rad kao uzrok smrti identifikovalo samo u slučaju da je žrtva radila neprekidno 24 sata u momentu nastupanja smrti.

 

Autor je predsednik UO Udruženja
ekonomskih propagandista Srbije

Izvor: ekapija