Milić od Mačve i autohtona romantičarska srpska istorija – Sorabi i pupak sveta, Srbi narod najstariji

Poznati slikar Milić od Mačve i autohtonistička i romantičarska srpska istorije u kojoj su Srbi narod najstariji i najsjajniji na svetu. Kletva Americi, pupak sveta i Sorabi

 

Slikar kome je sve jasno

„Za Milića od Mačve sam oduvek bio siguran da je lud, ali genijalno lud, i stoga mogu uvek izdati uverenje da je čisti genije”.

Ovako je zapisao lekar-psihijatar Veselin Savić u predgovoru autobiografije slikara Milića Stankovića, poznatijeg kao Milić od Mačve, a tu ocenu preneo je i dnevni list “Politika”. Što se mene, pak, tiče, moram priznati da sam genija sasvim drugačije zamišljao.

Upravo je ovaj slikar Milić od Mačve, tokom nesrećne desete decenije 20. veka, bezbroj puta istupao kao neka vrsta glasnogovornika takozvane Srpske autohtonističke škole. Eksponiran na mnogim medijima, grmeo je kako su Srbi najstariji narod na svetu, besomučno napadao germansku berlinsko-bečku školu i najgore govorio o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Išao je čak dotle da je predlagao da se srpskim akademicima – među kojima ima naučnika svetskog ugleda – oduzmu doktorati i daju novi koje bi trebalo da napišu tobož nepristrasno.

Dati sebi za pravo da se na tako površan i uvredljiv način vrednuje naučni doprinos učenjaka Srpske akademije nauka i umetnosti, i to iz oblasti o kojima ugledni slikar nema pojma, samo po sebi govori o pomanjkanju dobrog ukusa. Jer, ne treba posebno ni naglašavati, Stankovićeva upućenost, u istoriju u najboljem slučaju nije mogla da odmakne dalje od skamenjenog znanja jednog gimnazijalca ili, verovatnije, pod teretom godina, umnogome ishlapelog znanja davnašnjeg srednjoškolca. Istovremeno, Milić Stanković je nerealnim i sasvim nebuloznim pričama nastojao da podigne poljuljani moral svekolikom srpstvu. U određenim krugovima slovio je za jednog od najvećih rodoljuba i sinova “nebeskog naroda”.

.

Gospodari sveta

Milić od Mačve najčešće se pojavljivao u neobičnom ruhu koje bismo mogli označiti kao nekakvu mešavinu odežde sveštenika, odeće žovijalnog paža i garderobe decentnog kicoša. Evo kako ga opisuje sastavljač jednog novijeg memoarskog spisa, govoreći o izložbi Stankovićevih slika na samom početku devedesetih godina prošlog stoleća: “Autor (Milić od Mačve) se pojavio sa zakašnjenjem, ušao na sporedni ulaz i kroz špalir gostiju prekoračio polako, bez jedne reči, odeven u crnu mantiju, s neobičnom beretkom i visoko podignutim štapom. Dva dana ranije, dok su pokušavali da spakuju slike u kombi, video sam ga, u farmericama i majici, kako iznerviran sočno psuje sestru sopstvenoj slici, spreman da je izgazi… Ali, sada je započela predstava i on više nije bio običan smrtnik. Smestio se u pletenu fotelju, zabacio pogled negde u neodređenom pravcu, u daljinu, preko ljudi kojima je stajao dah… Umetnik uze štap i na isti način, teatralno, napusti vilu u pravcu vozača i automobila.“

Upadljivo je da je Milić Stanković ranih devedesetih godina prošlog veka bahato pretio celom svetu. Evo jednog primera takvog njegovog istupanja: “Uskoro će Srbi biti gospodari sveta. Već sada Srbi raspolažu tajnim oružjem iz takozvanog Teslinog paketa, predatog 1943. godine ambasadoru Fotiću. Ako samo jedna bomba padne na Beograd – Vatikan, Beč, Bon i Zagreb biće protreseni iznutra silinom formule V na treći = nula. Kada se to desi Atlantiđani će se pojaviti i proglasiti Srbe imperijalnim narodom, koji će od tog časa u ime njih zavesti red na Zemlji i zagospodariti svetom… Zato nas iz ljubomore svi i mrze, osećaju da smo starešine sviju naroda od Himalaja do Pirineja. Pa samo zavijaju oko nas kao pregladneli vuci. Gladni su primata. Šta im možemo kad su se pretvorili u guzno crevo. Materijalisti jedni.“

.

Vampirske večeri

To famozno Teslino smrtonosno oružje veoma je često pominjao, a nije bio ni tako mali broj naših sunarodnika koji je poverovao u takve priče. Štaviše, Milić Stanković je i na takozvanim vampirskim večerima prizivao srpskog vampira da pomogne Srbima u borbi protiv svetskih moćnika. Na pitanje jednog novinara o tome kakve su šanse srpskog vampira u borbi protiv Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država, istaknuti slikar dao je sledeći odgovor: “Srpski vampir će nadživeti i pobediti svetski vampirizam. Jer, mi na ovim balkanskim terenima još nismo potrošili našu mitsku snagu. Glavna snaga srpskog vampira je u mirisu koji uništava neprijatelje. Pored toga, njegovo tajno i smrtonosno oružje je Teslina bežična energija. Formula se nalazi u takozvanom Teslinom paketu koji je pesnik Jovan Dučić dobio od Tesle 1942. godine.”

Da bi pomenutom smrtonosnom oružju dao dodatnu snagu, Milić od Mačve je ispevao i kletvu kojom je zapretio Americi i iz koje prenosimo samo nekoliko delova:

Usta ti se zavrat okrenula,
Guba ti se na dom raspratila,
Obadva ti oka iscurila,
Te vranama živa hrana bila,
…
Uskrsovo jaje ne šarala,
Svoja oba u mengele met’la,
što Bejkera i Buša donela.
…
Ameriko, Broz te usrećio,
Nek i tebe ropac krvav snađe,
što granice Brozove priznaješ!
Indijana postala država,
Ne slušala Vašington kilavi!
Na jugu te spopalo besnilo,
Te crnački gnevi umorili!
Kletva moja sa nebeskih soha,
Neka bude Božja promisao,
NJenog dejstva nikad ne otrgla,
Dokle Srbe nabeđenjem držiš.

Kako tugaljivo ove reči – Srbi gospodari sveta, Teslin paket, srpski vampir, bežična energija – zvuče danas, posle samo desetak godina i posle svega onog što smo u međuvremenu morali da preživimo. Premda će neko reći da je posredi misticizam genijalnog slikara, više sam sklon da njegova naklapanja spustim u prozaičnu ravan i da ih nazovem pravim imenom. Bez mnogo uvijanja i okolišanja, mislim da je ovde prevashodno reč o preispoljnim budalaštinama.

.

Ceo svet pod šljivom

Evo šta je Milić od Mačve, samozvani prorok i vizionar, savetovao Srbima iz Republike Srpske na skupštini u Bijeljini 25. aprila 1993. godine: “Bosanski i krajiški Srbi, i kad bi potpisali noćas kapitulantski vensovenovski (i orvelovski) plan, po Srbe nepovoljnih granica deset kantona, zapadni Sotona tamne strane atlantijskog lica ne bi se na tome zaustavio… Što se tiče posledica sankcija, duplo uvođenih protiv Srbije, proročki sagledavam da će one blagotvorno delovati u bliskoj budućnosti, s obzirom na to da se sa njima srpski narod uvodi u nužno predvorje priprema za opstanak pred najavljenu apokalipsu, koja će se odigrati najdalje za jednu deceniju. Naime zapadnu hemisferu zahvatiće neslućena lančana tektonska kataklizma u trajanju od 15 minuta, tako da će ostati živih ljudi samo koliko se može skloniti pod krošnju jedne šljive”. Ova krošnja je metafora za Srbiju”.

“Naravno da ne mogu ostati svi Srbi u životu, ali ipak ostaje jezgro nacije. Ostaće živi Srbi kao poslednji izdanak SORABA, svepredaka sviju Evropljana. Ostaće i srpski jezik kao planetarni, jedini jezik koji se može smatrati pramajka jezikom indoevropskih naroda, i sa kojim se jedino može sporazumevati sa civilizacijama drugih planeta. Jer, Srbi vode poreklo preko one svetle, vasionske strane atlantidskog lica. Srbi će biti u stanju posle ove tektonske kataklizme jedini da obnove novu evropsku civilizaciju, pošto se Srbi nalaze u večnom elektrolitskom kupanju izazvanom moćnom spregom dveju geoloških ploča – bakarne pod Homoljima, i olovne ispod Kopaonika.”

.

Pupak planete

“Taj naboj prirode pomoći će Srbima iznova da se održe kao entogenetski pupak planete, i potvrditi tako dosadašnje arheološke nalaze da smo najstarija Evropa, samo dance Božje kace rajskog pričesta. Ko udari na tu našu zajedničku evropsku praroditeljsku stopu, besnilo mu dušu zahvatilo, obrnuo noge naopačke, usta mu se za vrat okrenula… A pravi, treći svetski rat, odigraće se u evropskim zemljama od 1996. do 1999. kako ga lepo najavljuje Nostradamus u svom Testamentu.

Tarabići koji vele: ’Nad Srbijom će padati pečeni ljudi, a Srbiji ništa biti neće’. Sasvim je izvesno da Evropa prisustvuje poslednjim mesecima svoje sreće u miru ako nastave ovako sitničarski sa nama. Oni su nas odista gurnuli u krvavi rat, a to će im se još krvavije osvetiti – snaći će ih potpuna kataklizma, pa će bežeći ispred nje naići na naše ispaćeno tlo i narod tog tla. Dočekaćemo ih sa korom hleba, kao što je to uvek bivalo. Voleo bih što pre da se sastanu svi naši geolozi, geografi, sociolozi, demografi i stručnjaci za razaranja zemljišta, kako bismo mogli svi zajedno da razradimo PAKET SPASENJA za ovaj narod, koji je već stupio u fazu mesijanske uloge spasioca ljudskog roda. Narod TLA i PUPKA PLANETE, Srbi, raspolažu vasionskom snagom poput Tesline, i takav narod ne može nikad biti uništen.

Uz primedbu da se nijedno od Stankovićevih sumanutih proročanstava – naravno – nije ostvarilo, jedino mogu dodati da su jadni narodi koji imaju ovakve savetnike, dušebrižnike i predvodnike.

Prekori Borislava Pekića

Za Milića od Mačve ne bi se moglo reći da je u pogledu procene o starini srpskog naroda bio pomodar i skorojević. Naprotiv, on je mnogo ranije, pre bučnog dolaska “novoromantičara”, istupao s tezama da su Srbi najstariji narod na planeti Zemlji. Na ovakve “naučne” teorije osvrnuo se u svojim komentarima iz dnevnika i Borislav Pekić (1930-1992).

On je najpre naglasio kako mu je u ruke dospeo separat pod nazivom “Sorabi” Milića od Mačve koji je objavljen u decembru 1982. godine, a zatim je doneo čitave pasuse iz tog teksta. Za ovu priliku izdvajamo samo neke od njih: “Sarab ili Sorab, skraćeno kasnije u Srb, etimološki se objašnjava sa sabrat, najbliži rođak, rob Božiji na zemlji, sapatnik. I danas Srb Srbinu sasvim nepoznatom kaže brate Srbine’ ili ’ej moj rođače’… Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč – Srbija… Takav pravi pristup objašnjenju toponima samo potvrđuje onu staru, ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli otkad postoji sveta. To su oni tajanstveni Tračani bez naknadno ubačenog ’T’ u stvari Račani, tj. Rasjani, rasijani ljudi, Račani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom. Zatim Iliri i Pelazgi. Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, to jest beli ljudi, tj. Sloveni, Srbi… što se tiče Etruraca, srednje Italije, i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena ili današnja Ravena… Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad i to na daleko širi prostor, na istok do Indije i Veda, a na zapad do Pirineja i Baska. To je prostor jednog samoniklog, jezičkog, etničkog jezgra koji je dao pramajku jezika indoevropljanima, koji je dao veličanstvene spise ’RG Vede’. da se podsetimo ’Rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto, na jednom mestu, rgnem ti ga majci, to je seljački izraz za vede, znači mudrosti proviđenje, videnije, sve videti umom. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: “Odoh časkom da vednem’, da vidim, da osmotrim…”

Tako je govorio Milić od Mačve! U nastavku sledi deo komentara Borislava Pekića: “Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenata, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičkih rasnih… Međutim, najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim ’Rgnem ti ga majci’: kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.”

.

Srbin na koncertu duhovne muzike

Milić od Mačve svojatao je i Lepenski vir kao deo drevne srpske civilizacije, pa je čak samog sebe proglasio „generalom Lepenskim”

Na stranicama „Politike”, negde u zimu 1999/2000. godine, izašao je intervju Milića od Mačve – zapravo solilokvijum nabijen prizemnim misticizmom i neobavezujućim sanjarijama koji ipak nisu mogli da pokriju veliko neznanje – iz kojeg donosimo nekoliko glavnih akcenata.
”Na našem terenu, u osvitu evropske civilizacije, to su bile kulture Lepenskog vira, najstarije umetnosti sveta – i Vinčanska, sa prvim linearnim pismom sveta, nastalim čak pre 7200 godina, taman nešto ispred crte vizantijskog računanja vremena. Pa sad vidite, kakva smo mi kultura bili!”

Nije slučajno slikar Milić od Mačve svojatao Lepenski vir kao deo drevne srpske civilizacije. To isto smatrala je i gospođa Luković-Pjanović koja je bila čak spremna i da se ljutne na profesora Dragoslava Srejovića, naučnika koji je otkrio Lepenski vir. Akademik Srejović je u više navrata sa ironijom govorio protiv onih koji su Lepenski vir smatrali lokalitetom i spomenikom srpske civilizacije. Ona kaže: „No Srejović, umesto da se tome raduje i da pruži prijateljsku ruku svakom ko se bori za istinu, on ironijom pokušava da obezvredi rad drugih osoba, kojima sudbina nije bila tako sklona kao njemu. Njegova izjava, da nikada nije tvrdio, da su u Lepenskom viru živeli Srbi, liči na oportunizam, neprihvatljiv, kada se radi o jednom velikom naučniku”.

.

General Lepenski

I sam Milić od Mačve je u jednom pisanom tekstu oštro napao akademika Srejovića zbog istih razloga: „Ni većeg naučnika, kakav je arheolog Srejović, ni veće sramote oko njegovog razjašnjavanja značaja Vinčanske i Lepenske kulture… Srejović kao tipični đak Germanske škole sa krajnjom indignacijom govori o Vinčanskom pismu… ”Štaviše, Milić od Mačve to jest Milić Stanković je došao na suludu ideju i sebe proglasio „generalom Lepenskim”. Da li ovo uopšte treba komentarisati?

No vratimo se započetom intervjuu u kojem nas „lažni” prorok uverava da će kroz desetak godina za nas nastupiti povoljno vreme: „Sada već nije tajna da prvotno pleme Dan naslućuje u skoro vreme razrešenje milenijumskog događaja – pojavu čiste energije svetlosti u trenutku kada se 23. decembra 2012. godine budu postavili u jednu liniju centar naše galaksije, Mlečni put (’Kumova slama’), zvezde Sirijus (Severnjača) i Sunce i naša planeta Zemlja. To određenje stoji po najstarijem kalendaru drevnih Maja. Nemam razloga da im ne verujem.”
Dakle, dragi sunarodnici, treba da izdržimo još samo devet godina i najzad će, po Miliću Stankoviću, i nama svanuti.

.

Razmišljanja „malog Đokice”

U nastavku čitamo: „Često sam tužan kad pomislim kako je prosečan Srbin srednjeg veka bio likovno i duhovno obrazovaniji od današnjeg. Uredno je slušao liturgijske koncerte duhovne muzike po veličanstvenim svojim hramovima i za to vreme razgledao najbolja umetnička dela svog vremena.” Ovo je tipičan specimen „zaslađivanja” istorije, primer kako „mali Đokica” zamišlja davnu prošlost. Nije bilo baš tako! Evo šta o svojoj pastvi, o tim „prosečnim” žiteljima srednjeg veka, na primer, kazuje Teofilakt, ohridski arhiepiskop krajem 11. i u prvim godinama 12. veka: „Nečisti varvari koji smrde po zadahu svojih kožuha i koji su još siromašniji sredstvima za život nego što su bogati zlupudnošću”. Dakle, nimalo romantična slika, izašla iz pera jednog savremenika, ali uprkos izvesnim literarnim preterivanjima – surovo realna.

Milić od Mačve to ne mora da zna – u stvari, on to i ne može znati – ali zato i ne treba da govori tako ubeđeno o nečemu što uopšte ne zna. On je to pričao da bi mu se verovalo, da bi prosvet(l)io narod, a deo Srba mu je, kao poznatom slikaru i promovisanoj ličnosti našeg javnog života, zaista i verovao! Očigledno je da Milić Stanković nije imao tu vrstu odgovornosti prema javno izgovorenoj ili napisanoj reči.

 

 

Izvor: Srbi pre Adama i posle njega – Prof. Dr Radivoj Radić