Optimist, kliše, rađa, plače, teškoće, škola, test(iranje), optimizam, žalba, demokratsko društvo, zakon, gospodo, stečaj, devize, inostranstvo, Srbin, Evropa
OPTIMIST
Velibor Mihić
Ako ćemo najintimnije, volim, brate, da osetim kako se u meni rađa optimist! Baš tako: kako se RAĐA, pa, makar, nekom, to, izgledalo kao kliše…
I, čim se u meni rodi optimist, osetim ga: zakmeči!
A ja se, tad, užasnem, precepim: zar optimist, pa da plače?!..
Uzmem ga i tetošim. Kažem mu: glavu, gore, optimisto, prevazići ćemo mi teškoće, ti si, bre, optimist! Ne daj se! Itd.
On kmeči i dalje, ne razume me, još je mali…
Sačekam da moj optimist poraste. I, bogami, poraste on do optimizma…
Odvedem ga u školu, raspitam se kod nadležnog šta treba za upis… Kaže mi: prvo treba da ga testiramo…
Lecnem se: zar optimista da testiraju?! Kako, to, nadležni odmah ne vidi?! Ja žalbu, jesmo li demokratsko društvo, ili nismo…
Ne vredi, zakon važi za sve. Istestiraju ga. Rezultat – zar ste sumnjali?! – optimist! Pa, svakako, kad se takav i rodio! Jesam li vam rekao, dru… pardon!.. gospodo?!
A oni meni: rekli ste, ali naša dužnost je da sve redom testiramo, pa i vaše optimističko čedo…
U redu…
Završi moj optimist sve škole… Pa podnese prvu molbu…
Kad je slao 2.226, izgubi, jadan, samopouzdanje…
Optimist, pa malodušan?!..
Nađem vezu, i smesta zaposlim svog optimista…
Ne prođe mnogo vremena, opet mi se žali:
– Tata – veli – ja… ja…
Ma, ne mogu ni da ponovim! Samo što nisam iskočio iz kože! Sramotu i ne računam! Vidim, i on cepti kao prut.
– Ništa ne valja. – kaže. – Mnogo se radi, a plata nikakva… Hoće optimista obrnuto.
– Kaže se obratno…
-Tata, mani se forme, gledaj suštinu! Rastrči se, obnovi stare veze, pa i one pre 5. oktobra, aman, pomagaj! Nećeš, valjda, dozvoliti da ti sin, optimist…
Nađem drugu vezu i smesta premestim svog optimista. Zaposlim ga kako se, samo, poželeti može: malo rada, a bogata nagrada. Ukratko, plata k’o vrata! Sinuo moj optimist, prosto, leti, ponekad i bukvalno, u inostranstvo; dnevnice, devize… garderoba, inostrana… a, bogami, nešto i prošvercuje preko grane!.. Kad, ne lezi vraže, moj optimist opet meni na… na… srce: kuc-kuc, tata, pomagaj!
Šta je sad, opet?!
Zlo, kaže sasvim pesimistički, stečaj!
– Kako stečaj, pa niste ništa ni radili?!
– Ne znam, svi se čude, ali je tako…
E, tu mi je prekipelo.
Dokle ta kuknjava?! Ako je i od optimista, mnogo je! Šta on misli, ko je on?! Hm, i ko sam, onda, ja?!
Smesta ga opozovem!
– Vraćaj se, tamo, odakle si i došao! – dreknem mu u uvo. – Sme-staaaaaa!…
o o o
Sad je moj optimist ponovo u meni.
Velik je, ne kmeči, prošao je sito i rešeto, stekao iskustvo, promenio dve-tri stranke, dobro mu je u meni, tu se ni za šta ne sekira…
Ja hodam za njega, jedem, varim, glasam, primam ordenje (poneki i podelim!… istorija nije voda)…
Oblačim i obuvam samo sebe (jedne cipele nosimo, dobro su razgažene!)… Ponekad ga odvedem u bioskop, voli domaće filmove, najviše kome(n)dije. Gleda, iznutra, sve razume, iako ne vidi (a i šta ima da gleda, SVE GO SRBIN!)…
Sad je moj optimist zadovoljan…
Nema šta mu se ne sviđa!
Ništa ne mrzi!
Sve voli!
Niko mu ne smeta!
Nikom nije na putu!
Sve mu ravno do… do… do Evrope!
Ninašta mu nije krivo!.. Jedino…
Jedino što, ponekad, zažali što… hm! … shvatićete… on je unutra, a ja sam napolju…
Što se mene tiče, zadovoljan sam.
Divno je živeti s optimistom!
oOOo