Razlika izmedju Pravoslavne i Katoličke vere i Crkve – istorija raskola
Istorija raskola izmedju Pravoslavne i Katoličke vere i crkve. Najznačajnije razlike izmedju pravoslavaca i rimokatolika
Raskol hrišćanskog Istoka i Zapada – suštinske razlike ili razlike dva hrišćanska mentaliteta
Veliki Raskol između hrišćanskog Istoka i Zapada, čiji je početak formalno obeležen međusobnim izopštenjima rimskog kardinala Humberta i carigradskog patrijarha Mihaila Kerularija 15. jula 1054. godine, viševekovni je proces postepenog otuđenja Zapadne, Rimske crkve od Istočne Pravoslavne Crkve i njenog predanja. Iako su nastanku raskola pogodovale burne istorijske okolnosti i sve veće razlike u jeziku i kulturi, posebno posle germanskih najezdi na Zapadu u 5. veku i muslimanske ekspanzije na Istoku od 7. veka nadalje, u bogoslovskoj i liturgijskoj svesti Istoka i Zapada nastao je do sada neprevaziđen jaz.
Od vremena Justinijana Romejsko carstvo sa sedištem u Konstantinopolju imalo je sve manje snage da očuva privremeno vaspostavljeni orbis romanus ponovno uspostavljen u 6. veku. U zapadnim provincijama carstva, koje su preplavile horde germanskih varvara, jedina luča svetilja ostala je Rimska crkva koja je ujedno bila i jedina spona zapadnih Rimljana sa svojom istočnom braćom i rimskim kulturnim nasleđem jelinskog Istoka.
Međutim, već od kraja 8. do početka 11. veka germanska struja u Rimskoj Crkvi postepeno je potisnula romejsku (vizantijsku). Podrškom dinastiji Karolinga pape su zadobile ne samo duhovnu vlast nad nekad uticajnim zapadnim crkvama, već i posede koji su postali osnova buduće papske državne moći tzv. Patrimonium Sancti Petri. Duh franačkog feudalizma sve se više odražava i na organizaciju Rimske crkve, u kojoj papa igra ulogu monarha, a biskupi ulogu njemu potčinjenih feudalnih plemića. Sekularizacija Rimske crkve kulminirala je naročito u periodu između 15. i 16. veka, u vreme neobuzdanih renesansnih papa, što je dovelo do Reformacije i novih raskola, koji se nastavljaju do danas u vidu mnogobrojnih sekti i ateističkih ideologija.
S druge strane, Crkva na Istoku je bila više okrenuta bogatom hrišćanskom bogoslovskom i kulturnom nasleđu jelinskog Istoka, koje je svoj najveći doprinos dalo u periodu sedam Vaseljenskih sabora od 4. do 8. veka kroz dela brojnih istočnih svetih otaca. Kao crkva carskog grada, patrijaršija Novog Rima je prirodnim tokom stvari uzvedena na ravnočastan nivo sa crkvom stare prestonice carstva, što je izazvalo dodatna podozrenja. Padom istočnih provincija pod vlast muslimana u 7. veku Carigrad je konačno postao najuticajniji duhovni centar istočne ikumene i aktivno se posvetio hristijanizaciji Slovena. Zapadni i Istočni Rimljani sve su sve teže mogli da razumeju jedni druge, jer su se već oformila dva potpuno različita crkvena i kulturna mentaliteta.
Posebno dubok razdor među crkvama stvorilo je jednostrano unošenje dodatka Filioque u tradicionalni Simvol vere na saboru u Toledu 589. godine. Glavni nosioci filiokvizma bili su germanski teolozi koji su svoje učenje doneli u na dvor Karolinga gde je ono prihvaćeno kao zvanično crkveno učenje. Krunisanje Karla Velikog 800. godine u Rimu za „rimskog imperatora“ bio je ne samo neposredan izazov vizantijskom shvatanju jedinstvene hrišćanske ikumene na čijem je čelu car Novog Rima, nego i otvaranje vrata za postepeni trijumf filiokvizma i pored protivljenja nekih italijanskih papa.
Od druge polovine 9. veka odnosi između Starog i Novog Rima ušli su u fazu dramatične konfrontacije. Patrijarh Novog Rima sveti Fotije (820-886) bio je prvi pravoslavni bogoslov koji je argumentovano obrazložio zablude franačkih bogoslova i upozorio Rimsku crkvu na opasnosti koje proizilaze iz njihovih novotarija. Za vreme Fotijevo održan je IV Sabor u Konstantinopolju (870/880) kao poslednji zajednički sabor istočnih i zapadnih otaca koji su potvrdili jedinstvo pravoslavnog verovanja i osudili promenu simvola vere, i samim tim učenje o Filioque.
Godine 1009. svrgunut je papa Jovan Osamnaesti (poslednji pravoslavni papa, koga su zvanično priznavali svi istočni patrijarsi). Na rimsku katedru dolazi niz papa koji su pod jakim germanskim uticajem, da bi već 1014. papa Benedikt Osmi pod pritiskom cara Henrika Drugog uveo Filioque u rimsku liturgiju.
Sukobi između Starog i Novog Rima krajem 9. i početkom 10. veka oko jurisdikcije na jugu Italije, neslaganja oko misije među Slovenima i drugi nesporazumi, sve su više produbljivali jaz između dve sestrinske crkve. U nameri da politikom diktata razreši ove sporove papa Lav Deveti šalje kardinala Humberta u Konstantinopolj na pregovore sa carigradskim patrijarhom Mihailom Kerularijem. Pregovori ne samo da nisu urodili plodom, već su na videlo izašle mnogobrojne stare nesuglasice povodom filiokvističke jeresi, papskog primata i drugih liturgijsko-pravnih pitanja.
Sukob arogantnog kardinala i nepopustljivog patrijarha završio se međusobnim izopštenjima. Iako ovom događaju u to vreme nije pridavao preterano veliki značaj, njega su istoričari kasnije označili kao početak tzv. Velikog raskola, koji je, kao što vidimo, još od ranije bio uzeo maha. Premda su 1965. godine Vaseljenski Patrijarh Atinagora i papa Pavle Šesti ukinuli anateme iz 1054. ovaj simvolični akt ostale Pravoslavne crkve nisu zvanično priznale, niti se od tada do danas odnos Pravoslavne Crkve prema latinskim učenjima suštinski promenio. Činjenica da interkomunio nije uspostavljen i pored napretka u međusobnom razumevanju pokazatelj je da ozbiljne bogoslovske prepreke još postoje.
Iako do 13. veka postoje povremeni primeri mestimično neprekinutog ili vaspostavljenog opštenja u tajnama i uverenja da teološke razlike nisu nepremostive, konačan pečat raskolu dao je Četvrti krstaški pohod koji se pretvorio u najveću pljačku u istoriji hrišćanstva i stravičan pokolj stanovništva Carigrada od strane franačkih hordi.
Aprila meseca 1204. krstaši su zajedno sa franačkim biskupima i opatima u ratnim oklopima varvarski opustošili prestonicu Romejskog carstva i ubrzo pokorenom pravoslavnom stanovništvu jednog dela Imperije nametnuli paralelnu latinsku jerarhiju sa nezakonitim latinskim patrijarhom. Pape su Latinski patrijarhat svesrdno podržale, kao što će kasnije podržati i prisilno unijaćenje u Istočnoj Evropi i na Bliskom istoku. Unijatska politika i prozelitizam ostali su do naših dana karakteristični za politiku Rima na tradicionalno pravoslavnim teritorijama. Bez obzira na besuspešne pokušaje vaspostavljanja crkvene unije po rimskom diktatu, u Lionu (1274) i Ferari-Firenci (1431-1445), za pravoslavni Istok Rimska Crkva ostala je u raskolu, a za mnoge pravoslavne i u otvorenoj jeresi.
Iako je u raznim periodima bilo više ili manje kompromisnih stavova, Pravoslavna crkva do danas ne dozvoljava rimokatoličko pričešće svojim vernicima, iako je sa rimokatoličke strane nakon Drugog Vatikanskog Sabora (1962-1965) prihvaćena validnost pravoslavnih Svetih tajni. Ovo opšteprihvaćeno liturgijsko predanje ponajbolje ukazuje na predanjski pravoslavni odnos prema validnosti ostalih rimokatoličkih svetih tajni.
„Veliki raskol“, dakle, u pravoslavnoj tradiciji nije samo nesrećna koincidencija istorijskih zbivanja, kulturnog udaljavanja germanizovanog Zapada od pravoslavnog Istoka, ili pak lingvističkih nesporazuma, nego i vidljiva projava mnogobrojnih suštinskih teoloških razlika između učenja Pravoslavne i Rimokatoličke Crkve.
Na Zapadu je papa od episkopa Rima i prvog po časti među ostalim patrijarsima proglašen za Hristovog zamenika na zemlji i „glavu celog sveta“(caput totius orbis). Po učenju Prvog vatikanskog sabora (1870) papa je takođe ex cathedra, kao univerzalni učitelj i pastir, nezabludiv „sam po sebi, a ne po saglasnosti Crkve“ (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Papski primat, koji je istorijska institucija, pošto je Rim bio prestonica carstva, na Zapadu se tumači isključivo kao božanska institucija. Ona počiva na proizvoljnom učenju da su Pape ekskluzivni naslednici Petrovi, kao da Gospod nije obećao da će sazidati Crkvu na steni (gr. petra) vere Petrove, tj. vere u Hrista kao Sina Božijeg (Mat 16, 18). I pored pokušaja da se naglasi ideja „primata u ljubavi“ o kome govori i Sv. Irinej Lionski, zvanična zapadna eklisiologija po ovom pitanju ostaje i dalje sasvim rigidna.
Pravoslavna Crkva je sačuvala autentičnu sabornost episkopa čijim pomesnim crkvama predsedavaju prvojerarsi, koji su samo po časti viši od ostale sabraće. Takozvana kolegijalnost episkopa o kojoj je bilo posebno govora na Drugom Vatikanskom Saboru ostala je i dalje u senci suverenog autoriteta pape. Istok je sačuvao Hrista kao glavu Crkve, dok je na Zapadu glava de fakto postao sam papa kao glavni kohezivni element jedinstva Crkve.
Filiokvistička jeres u osnovi potiče od nerazlikovanja odnosa između tri Božanska lica u večnosti i u ikonomiji spasenja. Pravoslavni Istok trijadološko jedinstvo prevashodno vidi u ličnosti Boga Oca iz koga se večno rađa jednosušni Sin i iz koga večno ishodi (=ἐκπορεύεται) jednosušni Duh, koji je po suštini jednako svojstven Sinu i njime se u ikonomiji spasenja šalje u svet. Srednjovekovni Zapad jedinstvo lica Božijih pre vidi u metafizičkoj božanskoj suštini, a u nameri da potvrdi jedinstvo suštine Oca i Sina, proglašava da Duh Sveti „ishodi iz obojice večno kao iz jednog principa“ (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Lion 1274). Filioque, dakle, nije samo nekanonski dodatak pravoslavnom Simvolu vere, već takođe dovodi u pitanje ipostasnu razliku između Oca i Sina i Duha Svetog svodi svezu njihove uzajamne ljubavi (nexus amoris).
Ozbiljne razlike postoje u shvatanju čovekovog spasenja od greha i smrti posebno od vremena Britanca Anselma Kenterberijskog (11. vek) koji sotiriologiju svodi sa ontološke ravni na psihološki moralizam. Anselmo je greh protumačio kao „uvredu Božijeg dostojanstva“, koja se iskupljuje odgovarajućom pravno-regulisanom „zadovoljštinom“ (satisfactio), a spasenje od egzistencijalne smrti se svelo na moralističko učenje o opravdanju moralnim zaslugama. Ove i slične bogoslovske devijacije su širom otvorile vrata drugim novotarijama: učenju o čistilištu (Purgatorio) i novčanim „oprosnicama grehova“ (Indulgentiae). Pape ne samo da proglašavaju ova učenja i običaje kao zvanično crkveno učenje, već u 13. veku uvode i Inkviziciju, koja je svirepo mučila i spalila hiljade ljudi „u veliku slavu Božiju“ (ad majorem gloriam dei), i koja nikada nije eksplicitno osuđena, već i danas postoji pod svojim zvaničnim imenom Sanctum Officium.
Podvižničko bogoslovsko predanje Pravoslavne crkve, zasnovano na apofatičkoj metodi i aktivnom molitvenom i svetotajinskom životu, na Zapadu se svodi u uske racionalne okvire sholasticizma. Dok je Zapad sve više hitao u zagrljaj racionalizma, svetovnih univerziteta, pravnih regula i egzaktne nauke, pravoslavni Istok je do 14. veka izvršio kreativnu sintezu bogoslovskog predanja koje se do danas neprestano dinamički razvija u liturgijskom i bogoslovsko-asketskom životu Crkve. Pravoslavlju je bio i ostao stran duh zapadnih bogoslovskih reformi i tzv. evolucije dogme.
Zapad se neprestano muči kako da protumači tvorevinu Božiju i analitički definiše društvene odnose i pojave, dok se Pravoslavni Istok više bavi ličnim poznanjem Tvorca i vaspostavljenjem blagodatnog odnosa sa Njim (oboženja) u Crkvi kao radionici spasenja.
Imajući u vidu čitav niz pomenutih i drugih ozbiljnih bogoslovskih razlika koje su se projavile u periodu od kraja prvog milenijuma do danas tzv. „Veliki raskol“ 1054. godine predstavlja samo jedan od događaja koji simvolički obeležavaju viševekovni proces postepenog otuđenja rimokatoličkog Zapada od Pravoslavlja. Pravoslavne crkve ne traže dominaciju nad Zapadom, već samo očekuju od se u njihovu blagodatnu zajednicu zapadni hrišćani vrate obnovom sopstvene drevne tradicije Rimske crkve prvih vekova i odbacivanjem novotarija. Taj proces zahteva smireno urastanje u pravoslavno predanje i ne može se ostvariti reformom ili dekretom, već vascelim preumljenjem svakog pojedinca. Danas smo svedoci pokušaja da se raskol jednostavno prevaziđe kompromisom da Zapad zadrži svoje tradicije koje neće biti opšte-obavezne za Istok, a Istok da zadrži svoje tradicije i predanje. Problem u ovom pristupu i teoriji tzv. dva plućna krila jeste što bi se ostvarila mirna koegzistencija dva potpuno autonomna sistema, a ne organsko jedinstvo. Pokušaji da se suštinske razlike prevaziđu sinkretističkim ekumenizmom, pijetizmom ili zaboravom nikada neće dovesti do željenog cilja i punog jedinstva Jednoj Svetoj Apostolskoj i Katoličanskoj Crkvi Pravoslavnoj. Potreban je ozbiljan bogoslovski rad i pre svega čvrsta volja i iskrenost da hrišćanski Istok i Zapad ponovo nađu put ka zajedničkom svedočanstvu hrišćanske vere u današnjem svetu globalizma, galopirajuće sekularizacije i sve veće indiferentnosti prema autentičnim duhovnim vrednostima.
Arhimandrit Sava Janjić
Louis Krstic: „Najveće uvažavanje zaradimo onda kada uvažavamo druge i njihove izbore pa ma kako se nama ne dopadali njihovi izbori,… “
Pa, to ti govorim, jogašu. Počni ti da „uvažavaš druge i njihove izbore“ (hrišćane, u ovom slučaju), umjesto što stalno ostavljaš arogantne (da ne kažem, podrugljive i otrovne) komentare ispod tekstova o pravoslavlju, koje ni ne pročitaš.
@ Louis
Sta je to presudno uticalo da ‚‚odaberete‚‚ Eckankar u sumi sto starih sto novokomponovanih religija i duhovnih ucenja ?
Ja sam shvatila Louisov komentar kao izrugivanje i pravoslavnima i katolicima. No dobro…
„Postoji razlog zašto je Bog kreirao i dozvolio postojanje mnogih religija i učenja na ovoj planeti. Jer, u svakoj od njih Duše stiču iskustva i duhovno se pripremaju da jednoga dana prepoznaju i prihvate ono najvrednije u životu.“
Da postoji, samo nije Bog kreirao ono što je čovjek u doticaju sa raznim silama misleći da je to Bog. Bog se OBJAVIO to je temeljna razlika između religija i kršćanstva. Mi VJERUJEMO u OBJAVU, Bog je našao nas a mi neki smo se odazvali dok je u religijama stanje takvo da čovjek traži boga. Krist se ne samo objavio nego se žrtvovao za čovjeka, gdje ćeš veće ljubavi! Koji je to Bog još učinio, ponizio se do kraja. Dok drugi bogovi traže OBOŽAVANJE, Krist traži vjeru i predanje i nošenje križa koji kršćaninu pripada. Mnoge religije su nastale iz čovjekove tvrdoće srca i neposlušnosti, da iz grijeha, Bog se objavio, a oni ga ne primiše. Čudan im je taj Bog koji dolazi u čovjeku, umire za njega, ništa ne traži nego sebe daje. To je Duh Sveti. Traži samo vjernost i da prihvatimo dar koji nam daje SEBE za spasenje duše. Za život vječni. Postojala je i kula babilonska, pa je Bog ondje ljudima pobrkao jezike, zašto ne govorimo i ne mislimo isto? Satrla nas oholost srca pa svatko traži po svome.
Pišete duša velikim slovom, ali duša nije Bog da se piše tako. Duša je od Boga stvorena, ona se klanja Bogu a ne Bog njoj. „Religija o Svjetlosti i Zvuku Boga“. Zanimljivo, pokušala sam na stranici potražiti prijevod da bolje razumijem, kaže stranica je nesigurna i neće prevesti. Tako je i meni nesiguran taj Bog. Ispada da se istražuje Bog. Da je iznad njega Svjetlost i Zvuk, a dobro znamo da sve počinje od Božje Riječi jer on je Prvi i Posljednji a ne svjetlost i zvuk prije njega. Mislim da ste u velikoj zabludi, možda se osjećate lijepo i divno, sve to može i onaj prevarant učiniti da se zamaskira u Anđela Svjetla.Zaveo vas je. Iskreno, stvarno prvi put čujem za tu religiju, pa meni čak to zvuči kao neka new age sekta. To je okultizam kojega niste ni svjesni. Spomenuste jogu. Pa to je slično, vježbači i praktikanti joge traže sebe u toj duhovnosti, sebe kao centar, pa me uopće ne čudi pisanje Duše velikim slovom, dakle, osjećate se kao božanstvo, tipično za jogaše, srela sam ih. U njih se toliko uvukao taj duh koji nije od Boga. Evo, ulazimo na kao neki aerobik i prije nas su bili jogaši u dvorani. Kako su ti ljudi bezobzirni, ne vide druge oko sebe, upravo se taj JA koji se u jogi naglašava razvio u jedno neprijateljstvo. Da se se makar pomaknuli na klupi da se presvučemo, NE, nego su nam bacili stvari na pod da bi bili sami na klupi. To je duh joge. To mi je bio prvi i zadnji put da idem na taj aerobik. čitavo vježbanje kasnije mi je bilo nemoguće, dvorana mi je smrdila po fekalijama i glavi mi je psovalo Krista. To je duh joge . Ušla sam u nepročišćeni prostor i bez molitve, da stvar bude još čudnija odjednom je voditeljica aerobika tražila da radimo vježbe joge (nije naglasila ali sam znala) neke ptičurine i životinje, nisam radila, izašla sam van i ispisala se sa aerobika. Toliko o jogašima i uvažavanju drugih.
Ako ću odgovarati zbog svojih riječi neka odgovaram sigurna sam da nisam u zabludi. Sigurna, jer mi je sam Bog rekao da ne idem više ni na kakav aerobik,i pokazao mi je to iskustveno, sve je zatrovano istočnjačkim i nečim duhovnim, udisanjima i izdisanjima.Nisu to bezazene vježbe, to je ulaženje u duhovnost.
Lois Vi ste u zabludi, jednog dana će Vam biti jasno.
Ne vjerujem da mi nije ostao komentar, nešto se događa sa stranicoom, sad mi se ne da pisati ponovno.
@ Vojsije,
Svako od nas u životu traži ono što će ga činiti srećnim i ispunjavati zato što se baš te stvari ili dogadjaji nalaze na putu njegovog duhovnog razvitka. Sve ono što činio da se osećamo srećnim sigurno ispunjava našu osnovnu duhovnu potrebu -podizanje našeg kapaciteta ljubavi i svesti.
Najbolji odgovor na postavljeno pitanje će ti dati napis koji stoji iza ovog linka, kojeg ako pažljivo pročitaš bez uobičajene spremnosti, kakva dominira kod ljudi, da se sve unapred kategoriše kao nešto od čega treba bežati, onda možeš dobiti i te kako valjanu informaciju:
http://www.scribd.com/doc/17557663/TRAGANJE-ZA-SREOM
@ Niko,
Potrebno je da naučiš razlikovati komentar po napisanom tekstu od negiranja nečijeg izbora. Dakle, ako tekst ne nosi istinu ili ako nosi zabludu ili ako po pitanju istog izneseš svoje sagledavanje to ne znači da negiraš izbor drugih ljudi.
Razmisli o tome.
Ako tvoje saznanje jeste takvo da možeš komentarisati po pitanju nekog napisa i to učiniš ne vredjajući druge ljude i ne nazivajući ih pogrdnim imenima od toga se može imati samo koristi.
Čovek je u suštini jako inertno biće kada je u pitanje promena ili ekspanzija svesti po ma kom pitanju. Opire se izuzetno jako ali se iznad svega boji. Medjutim, istovremeno, oni koji imaju potrebu da saznaju nešto novo, što do sada nisu mogli ili nisu imali gde saznati, onda ih ljudi sa negativnim nastupom, sa stavom osudjivanja, kakvog pokazuješ, sputavaju u duhovnom razvitku – sputavaju ih da napreduju i približavaju se osnovnom životnom cilju a to znači da budu srećni.
Zato još jednom kažem da je neophodno dodatno razmisliti.
@ Martina,
Nemam razloga da praktikujem izrugivanje ali bih te umesto daljeg komentarisanja pitao: Šta je to po čemu se razlikuju Katolicizam i Pravoslavlje? Šta je to u tim krilima Hrišćanstva što čini da ljudi vide u njima različitosti?
Moj komentar je bio u smislu da kažem da: Razlike nema.
Evo nekih pojašnjenja mada nema razloga da to objašnjavam; Reč Duša pišem velikim slovom zato što je Duša božanstveno biće koju je kreirao Bog i Bog neizmerno voli svaku Dušu nezavisno od toga što čovek iz dosegnurog stanja svesti sebe još uvek ne raspoznaje kao duhovno biće, Dušu. To je ono osnovno što mi kao ljudi jedni u drugima trebamo voleti, tu unutarnju božanstvenost – Dušu. Ostatak komentara po tom pitanju dolazi iz tvog vidjenja života kakvim si ga prihvatila a ne kako ga ja vidim, doživljavam, prihvatam i izražavam.
Duša je kreirana po ugledu na svog Tvorca, bez oblika je i forme i ima veličanstvene potencijale koje tek treba da realizuje. Na prvom mestu su ljubav, svest, i duhovna sloboda (spasenje)…
Osnvni pilari ili dve komponente Svetoga Duha jesu Svetlost i Zvuk Koje mi kao Duša možemo kontaktirati i biti pročišćeni i uzdignuti do duhovnih visina…
Sledeće jako bitno za razumevanje je znati da je Reč Boga ili samo REČ samo jedno od desetine drugih imena za Sveti Duh. Kada se ovo shvati dobija se malo kompletnija slika i razumevanje da je Bog sve kreirao posredstvom Svetog Duha (REČI) odnosno duhovne Svetlosti i duhovnog Zvuka… Sveti Duh ističe iz samog Srca Boga kao što teku radio talasi u svim pravcima. Sve je kreirao i sve održava i zahvaljujući Njemu sve ekspandira u svojoj svesti ikapacitetu ljubavi.
Ne postoji nikakva potreba za mistifikacijom.
Verovanje je potrebno ali ne i dovoljno jer moramo naučiti da prihvatamo totalnu odgovornost za svoje misli, reči i dela te da svoja srca držimo čistim…
Sve ostale strašne priče i zastrašivanja koja je čovek prihvatao danas mnogim služe kao opravdanje da ne iskorače iz svog kruga ili tačke komfora.
Svakako, kroz religiju koju slediš, ako pristupaš sa ljubavlju i možeš imati veliku duhovnu dobrobit ali znaj da to važi za sve druge ljude u njihovim respektivnim religijama. Čak ni ateisti nisu lišeni duhovnog razvitka budući da nama daju duhovna iskustva i napredak svakodnevni dogadjaji iz sekunda u sekund budući da svi mi jesmo duhovna biće pa samim tim živimo duhovni život. Stvar izbora je da li će neko hteti ili ne slediti neku od religija.
Moj lični izbor jeste da sledim, izbor i potreba. Potreba jer sam se sreo sa jedinom živom religijom i učenjima koja su uvek postojala od pre pisane istorije budući da Bog nikada nije uskraćivao direktnu mogućnost da Mu se Duše okrenu i približe.
Ako želiš pročitati koju reč o ECKANKAR-u, Religiji o Svetlosti i Zvuku Boga poseti; http://www.eckankar.org/
[…] suzbijali rimokatoličke misionare. Naime, postavljali su svojevrsne brane naspram prodora te tuđe iskvarene vere. Ne upadom na tuđu teritoriju, kako oni to odvajkada čine, nego sa svog praga. Najranija i […]
Prema tibetanskoj medicini za začeće je, pored ženskog jajašceta i spematozoida, potreban i rLung. Na molbu da objasni taj pojam najpoštovanija tibetanska lekarka Lobsang Dolma kaže da je rLung najbliži hrišćanskom terminu „duša“, ali i da je mnogo više od toga. Pazite, reč je o lekaru možda najbolje medicine na svetu, a ne o religiji.
Nekada je hrišćansko sveštenstvo bilo nosilac nauke, sve do raskola zbog Kopernikove teorije u 16. veku. Od tada je hrišćansko sveštenstvo u ćorsokaku. Mnoge hrišćanske dogme su besmislene, pa i dogma o duši i naročito o duhu svetom. Pročitajte knjigu o Tesli „Nenadmašni genije“ on, popov sin, govori suprotno od religije. On kaže da je duša funkcija tela i kad nema tela nema ni duše.
Kad je tibetanski rLung van tela, on je samo seme, koje, kad se zaseje, omogućava stvaranje tela (reinkarnacija po tibetanski), a duša?
Živeo sam među pripadnicima devet religija i/ili sekti. Svi imaju svoja objašnjenja. Čovek vredi ne onoliko koliko informacija ima, već kako ih koristi. Artur Klark (Odiseja u Svemiru) je dao ideju za komunikacione satelite, a kaže: „Religija je virus koga što pre treba da se oslobodimo!“ Kritija je još pre Hrista rekao: „Religiju je izmislio zakonodavac kako bi držao mase u pokornosti.“
Prema jedom kanadskom istraživačlom centru, više od 900 miliona (od 7,5 milijardi) ljudi na Zemlji ne veruje u boga. Potražite u Bibliji; bogovi u Mesopotamiji iznajmlivali zemlju seljacima, a jedan bog se žali kako su se dve njegove žene odale bludu sa obdarenim muškarcima…. ima toga još mnogo, ali pametnom je i komarac muzika.
pozdrav
kritike primam na [email protected]
Penzioner u „vrlo dubokim“ godinama
Vi sto odstupiste od prave vjere zar se ne bojite Boga u koga vjerujete,a vi od kojih odstupise braca vasa zasto se ne molite Bogu svome da ih iscjeli radi vas ako ste pravi vjernici???Hoce li Hristos uopste naci istinske sljedbenike kada bude ponovo dosao???