Rečnik hrišćanskih pojmova – Šta znači u hrišćanstvu Ava, Ama i Andjeo
Iz malog rečnika pravoslavne asketike izdvajamo i objašnjavamo nekoliko hrišćanskih pojmova – Avva, Amma i Andjeo
Avva – Duhovni otac. Grčka reč „ἀββᾶ“ predstavlja transliteraciju (prepis na grčki alfabet) vokativa aramejske imenice „ab“, što znači „otac“. U Novom Zavetu to je obraćanje Gospoda Isusa Hrista Bogu, za vreme njegove getsimanske molitve: Avva, Oče (Mk. 14,36). Po uzoru na Gospoda i apostol Pavle će koristiti dvojezično obraćanje Bogu: aramejsko „Avva“ i grčko „Oče“ (Rim. 8,15; Gal. 4,6). U grčkoj i uopšte istočnoj patristici reč ἀββᾶς (ili ἀββᾶ) prvi put se sreće kod svetog Jefrema Sirina kao izraz poštovanja za monaha.
Sveti Atanasije Veliki ovu reč upotrebljava za „oca monaha, avvu Pimena“ (PG 26, col. 980d). Kao titula starešine monaha ili nastojatelja manastira reč „avva“ se javlja već u IV veku, o čemu svedoči 108. beseda Evagrija Pontijskog (PG 79, col. 1192a). Odatle vodi poreklo i latinska reč „abbas“ (abat – opat). Nešto kasnije reč „avva“ počinje da se koristi i za označavanje sveštenika i episkopa u svojstvu duhovnih otaca (VI v).
Amma – Duhovna mati, po analogiji sa duhovnim ocem, to je žena koja je prošla put podviga i za sobom ima asketsku praksu, tj. delo podvižničkog uzrastanja, sticanja vrlina, pre svega molitvenosti, poslušanja, rasuđivanja i smirenja. Služba duhovnih matera, amma, poznata je još u drevnom podvižništvu.
O tome svedoči, recimo, „Materik“, spis ave Isaije Otšelnika namenjen svečasnoj monahinji Teodori, sa mudrim poukama velikih ugodnica Božijih poput Teodore, Sare, Sinklitikije, Melanije, Pelagije, Matrone, kao i sa uputstvima samoga ave Isaije o unutrašnjem životu koji priliči monahinjama usamljenicama, bezmolvnicama, ali koje mogu da koriste sve monahinje, tj. sve podvižnice koje revnuju za savršenstvo u monaškom životu. Ovaj zbornik po duhovnoj vrednosti ne zaostaje za poznatim patericima (otačnicima) i kao takav predstavlja nezaobilazno asketsko štivo.
Anđeli – Reč Anđeo znači „vesnik„. Taj naziv, kaže sveti Ignjatije Brjančaninov, Anđeli su dobili zbog načina svoga služenja spasenju ljudskog roda. Apostol Pavle je rekao: Nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe onima koji će naslediti spasenje? (Jevr. 1,14). Glavno zanimanje Anđela je neprestano sazercavanje i slavoslovlje Tvorca. Upravo zato anđeoski život predstavlja uzor za monahe, a monaštvo se naziva „anđeoskim obrazom“.
Sveto Pismo nam jasno pokazuje da su anđeli stvoreni pre nama vidljivog sveta i da su prisustvujući njegovom stvaranju proslavljali premudrost i silu Tvorca. Njih je, kao i sav vidljivi svet, stvorio Logos Božiji (Kol. 1,16). Sveta Crkva poznaje tri anđelske jerarhija. Svaka jerarhija sastoji se od tri čina. U prvu spadaju Serafimi, Heruvimi i Prestoli; u drugu – Gospodstva, Sile i Vlasti; u treću Načalstva, Arhanđeli i Anđeli. Učenje o ovoj podeli Anđela izložio je sveti Dionisije Areopagit, učenik svetog apostola Pavla. Anđeli pred Prestolom Božijim stoje sa velikim pobožnim strahom koji im uliva nepojmljiva uzvišenost Božanstva; ne sa strahom koji osećaju grešnici kada se kaju i koji biva zamenjen ljubavlju, nego sa strahom koji je večan i predstavlja jedan od darova Duha Svetoga. Od postojanog sazercavanja bezmerne uzvišenosti Božije oni se nalaze u neprestanom blaženom ushićenju i opijenosti, što izražavaju neprekidnim slavoslovljem.
Javljajući se ljudima, veli sveti Ignjatije, Anđeli su se uvek pokazivali u ljudskom obličju. Mesto prebivanja svetih Anđela je – nebo, a Bog ih šalje na zemlju radi ispunjavanja različitih naredaba. Iz Otačnika vidimo da se Anđeli šalju kako bi pomagali svima koji se spasavaju: oni ih čuvaju, bodre i hrabre, ispituju, svedoče o njihovom životu, isceljuju ih, poučavaju, posreduju između ljudi i Boga, prenoseći im volju Božiju ili saopštavajući krivicu.
Mladen Stanković – MALI REČNIK REČNIK PRAVOSLAVNE ASKETIKE