Šta se dogodi kada je glavni cilj medija profit? – Dejvid Patnam (David Puttnam)

Predavanje na Ted konferenciji gde reditelj Lord Dejvid Patnam (David Puttnam) objašnjava šta se dogodaja kada glavni cilj medija postane samo profit

U ovom odmerenom govoru, Dejvid Patnam, engleski lord i režiser nekoliko čuvenih filmova kao što su „Vatrene kočije“ i „Misija“ postavlja veliko pitanje o medijima: da li imaju moralnu obavezu da informišu građane, ili imaju slobodu da jure profit po svaku cenu, kao i bilo koji drugi biznis? Njegovo rešenje za uspostavljanje balansa profita i odgovornosti je smelo, i možda se nećete složiti.

 

Puž i sud, tabloidi i mediji, demokratija i zdrav razum

Počeo bih, ako mi dozvolite, pričom o pužu iz Pejzlija. U veče 26. avgusta 1928. godine, Mej Donahju je uhvatila voz iz Glazgova do grada Pejzlija, 11 kilometara istočno od grada, i tamo je u kafe Velmedou pila škotski koktel sa sladoledom, mešavinu sladoleda i piva od đumbira, koji joj je kupio prijatelj. Pivo od đumbira je bilo u smeđoj, neprovidnoj flaši sa nalepnicom na kojoj je pisalo: ,,D. Stivenson, Ulica Glen, Pejzli“. Popila je jedan deo ali kako je ostatak đumbirovog piva bio sipan u njenu čašu, puž u stanju raspadanja isplivao je na površinu iste. Tri dana kasnije, primljena je u bolnicu u Glazgovu gde su joj ustanovljeni težak slučaj upale probavnog trakta i šok.

Slučaj Donahju protiv Stivensona, koji je usledio postavio je važan pravni presedan: Za Stivensona, proizvođača đumbirovog piva, smatrano je da ima dužnu pažnju prema Mej Donahju, iako oni nisu imali nikakav ugovor, i iako ona nije čak ni kupila piće. Jedan od sudija, Lord Atkin, opisao je to ovako: Morate se pobrinuti da izbegnete dela ili propuste za koje možete da pretpostavite da je moguće da povrede vašeg suseda. Svakako, bez obaveze dužne pažnje, moramo se zapitati koliko bi ljudi moralo da dobije gastroenteritis pre nego što bi Stivensonova proizvodnja bila prekinuta.

Molim vas, zapamtite tu priču o pužu iz Pejzlija, zato što ona predstavlja bitan princip. Prošle godine, Udruženje Hansard, nevladina dobrotvorna organizacija koja se zalaže za očuvanje parlamentarne demokratije i ohrabrivanje većeg uključivanja javnosti u politiku, objavilo je, pored svog godišnjeg pregleda političkih aktivnosti, dodatni deo posvećen u potpunosti politici i medijima. Ovo su samo neki od prilično deprimirajućih zaključaka tog istraživanja. Tabloidi ni na koji način ne unapređuju političku svest svojih čitalaca, koja je slična onima koji uopšte ne čitaju novine. Verovatnoća da će se čitaoci isključivo tabloida složiti sa negativnim pogledom na politiku je dvaput veća nego kod ljudi koji ne čitaju novine. Oni ne samo da su manje politički aktivni. Oni prate medije koji ohrabruju njihovo negativno vrednovanje politike, doprinoseći fatalističkom i ciničnom stavu prema demokratiji i njihovoj ulozi unutar iste. Nije ni čudo što je zaključak izveštaja da u ovom slučaju, štampa, a posebno tabloidi, ne ispunjavaju i ne shvataju važnost svoje uloge u našoj demokratiji.

Sumnjam da bi iko od ovde prisutnih mogao ozbiljno da ospori takvo viđenje stvari. Ali, ako je Hansard u pravu, a obično to jesu, onda se suočavamo sa veoma ozbiljnim problemom, i ja bih želeo da se u narednih deset minuta fokusiram na njega.

Od slučaja sa pužem iz Pejzlija, a posebno tokom poslednje decenije, mnoga mišljenja su nastala o samoj definiciji dužne pažnje i njenoj povezanosti sa brojnim aspektima civilnog stanovništva. Uopšteno, dužna pažnja nastaje kada pojedinac ili grupa pojedinaca započne aktivnost za koju postoji mogućnost da može da naudi drugima, bilo fizički, mentalno ili ekonomski. Ovo se posebno odnosi na neke očigledne oblasti, poput našeg saosećanja za decu i mlade, za osoblje, i za stare i nemoćne. Retko se, ako i ikad, to prenosi na jednako važna pitanja o krhkosti sadašnjeg sistema vlade, do predstave o tome da su iskrenost, tačnost i neutralnost presudni za proces izgradnje i primene informisane, demokratije u kojoj svi učestvuju. I što više o tome razmišljate, čudnije izgleda.

Pre par godina, imao sam zadovoljstvo da otvorim novu školu na severoistoku Engleske. Učenici su je nazvali Akademija 360. Dok sam hodao kroz impresivni, staklom prekriven atrijum, ispred sebe, ispisano na zidu slovima nalik na vatru ugledao sam poznatu naredbu Marka Aurelija: Ako nije istina, nemoj reći; ako nije ispravno, nemoj uraditi.

Profesor me je video kako gledam u to i rekao je: ,,To je moto naše škole“. Dok sam išao vozom nazad za London, nisam mogao to da izbacim iz glave. Razmišljao o tome da li nam je zaista bilo potrebno preko 2000 godina da dođemo do toga da ta jednostavna rečenica predstavlja ono što najmanje očekujemo jedni od drugih. Zar nije vreme da razvijemo koncept dužne pažnje i proširimo ga da uključi brigu o zajedničkim, ali sve ugroženijim demokratskim vrednostima? Pored svega, odsustvo dužne pažnje u mnogim profesijama može prelako dovesti do optužbi za nehat, a kada je to slučaj, možemo li zaista živeti sa mišlju da smo nehajni prema zdravlju sopstvenog društva i vrednostima koje ga suštinski održavaju? Da li bi iko mogao da kaže, argumentovano, da su isti mediji koje je Hansard osudio preduzeli dovoljne mere da izbegnu ponašanje za koje su lako mogli da predvide da će urušiti ili oštetiti naše krhke demokratske vrednosti?

Sigurno ima onih koji će tvrditi da bi se ovo lako moglo svesti pod cenzuru, iako autocenzuru, ali ne prihvatam taj argument. Sigurno je moguće izbalansirati slobodu govora sa širim moralnim i društvenim vrednostima.

Objasniću i zašto primerom uzetim iz karijere koju sam imao kao reditelj. Sve to vreme, nikada nisam prihvatio da reditelj treba da se upusti u stavljanje sopstvenog posla izvan ili iznad onoga za šta veruje da je dostojno vrednosti kojima se vodi u životu, sopstvene porodice, i budućnosti društva u kom svi mi živimo. Otići ću i dalje. Odgovoran reditelj nikada ne bi trebalo da obezvredi svoj rad do tačke u kojoj taj rad postaje išta manje od istine o svetu koji on sam želi da nastanjuje. Sa moje tačke gledišta, reditelji, novinari, pa čak i blogeri, moraju se suočiti sa društvenim očekivanjima koja dolaze sa kombinovanjem moći koju ima njihov medij i njihovim izoštrenim profesionalnim umećem. Očigledno, ovo nije obavezna dužnost, ali za talentovanog reditelja i odgovornog novinara, ili blogera, čini mi se da je neophodna.

Moramo uvek imati na umu da je naša ideja o ličnoj slobodi i njenom pratiocu, umetničkoj slobodi, još uvek prilično nova u istoriji ideja zapadne kulture, i iz tog razloga je često potcenjena i brzo može biti narušena. To je privilegija koja se lako gubi, a jednom izgubljena, jednom predana, može se pokazati kao nešto što se jako teško dobije nazad. U prvoj liniji odbrane moraju biti naši sopstveni standardi, ne oni koji su nam propisani od strane cenzora ili zakonodavstva, već naši sopstveni standardi i integritet. Integritet sa kojim se suočavamo sa onima sa kojima radimo i standardi kojima funkcionišemo unutar društva. I ovi naši standardi treba da budu jedno sa održivim društvenim poretkom. Oni su deo kolektivne odgovornosti, odgovornosti umetnika i novinara da se nose sa svetom onakvim kakav on zaista jeste, a ovo, za uzvrat, mora ići zajedno sa odgovornošću onih koji vode društvo da se isto tako suoče sa tim svetom, ne padajući u iskušenje da se koriste razlozima njegove bolesti. Ipak, kao što je i postalo jasno u poslednjih par godina, takva odgovornost je u velikoj meri napuštena od strane ogromnog broja medija. Kao posledica toga, u čitavom Zapadnom svetu, previše pojednostavljena načela onih koji se bune i njihov apel uveliko razočaranoj starijoj populaciji uz ravnodušnost i bavljenje trivijalnostima koje generalizuju mlade, sve zajedno, ova i druga slična savremena odstupanja prete da iscede život iz aktivne, potkrepljene debate i učestvovanja, sa naglaskom na aktivnost.

Najvatreniji zastupnici ljudskih prava mogu tvrditi da je sud trebalo da odbaci slučaj Donahju protiv Stivensona i da bi Stivenson na kraju svakako morao da prekine proizvodnju ukoliko bi nastavio da prodaje pivo u kom ima puževa. Mislim ipak da većina nas prihvata da država propiše dužnu pažnju, ali ključna reč ovde je ,,razumno“. Sudije mogu postaviti pitanja poput, da li su preduzete razumne mere i da li su se mogle predvideti posledice nekih dela? Daleko od naglašavanja dominantne moći države, voleo da primenimo mali test zdravog razuma na one u medijima koji, nakon svega, postavljaju sadržaj i ton velikog dela našeg demokratskog diskursa.

Demokratija, da bi funkcionisala, zahteva da razumni ljudi izdvoje vreme da razumeju i razgovaraju o teškim, ponekad jako kompleksnim stvarima, i da to čine u atmosferi koja teži razumevanju koje vodi makar do, ako ne dogovora, onda produktivnog kompromisa. Politika se svodi na izbore, a unutar tih izbora, svodi se na prioritete. Radi se o pomirenju suprotnih prioriteta kad god i gde god je to moguće zasnovano na činjenicama. Ukoliko su same činjenice iskrivljene, vrlo je verovatno da će rešenja samo dovesti do daljeg konflikta, sa svim problemima i ograničenjima u društvu koja će neizbežno uslediti. Mediji moraju da odluče: da li vide svoju ulogu kao senzacionalističku ili kao informativnu? Jer na kraju, sve se svodi na kombinaciju poverenja i vođstva.

Pre pedeset godina, ove nedelje, predsednik Džon F. Kenedi održao je dva revolucionarna govora; prvi o razoružanju, i drugi o građanskim pravima. Prvi je gotovo odmah doveo do Sporazuma o zabrani nuklearnih proba, a drugi je doveo do Povelje o građanskim pravima 1964. godine, i oba predstavljaju ogromne skokove u napredak. Demokratija, sa dobrim vođstvom i dobrom informisanošću, može da postigne velike stvari, ali postoji jedan preduslov. Moramo da verujemo da oni koji donose odluke to rade ne u svom najboljem interesu, već u interesu celog naroda. Potrebne su nam opcije zasnovane na činjenicama, jasno predočenim, ali ne one opcije nekoliko moćnih i potencijalno manipulativnih korporacija koje jure svoje interese, već jasne, nepristrasne informacije pomoću kojih ćemo izvesti sopstvene zaključke. Ukoliko želimo da obezbedimo pristojan, ispunjen život za našu decu, i za decu naše dece, moramo do najviše moguće mere da usavršimo dužnu pažnju za živu, i nadajmo se trajnu, demokratiju.

Hvala vam što ste me saslušali. (Aplauz)

 

Izvor: Ted konferencija, originalno video predavanje je ovde.