Tmurna vremena i Sveta Marija Egipćanka

Šta raditi kada nas zadese tmurna vremena. Primer nam je Prepodobna Sveta Marija Egipćanka i njeno žitije

 

 

O tmurnim vremenima

Vreme se menja – od oblačnog ka sunčanom, od vedrog ka kišnom. Tako je i sa ljudskom prirodom. Moraš očekivati da će ponekad tamni oblaci zakriti sunce. Čak su i svetitelji imali svoje mračne trenutke, časove, dane, pa i godine. Govorili su tada da su „od Boga ostavljeni“, kako bi u svoju svest urezali saznanje da su sami od sebe, bez Njegove pomoći uistinu bedni. Ovakva mračna vremena, kada nam se čini da je sve besmisleno, glupo i zaludno, kada nas napadaju sumnje i svakojaka iskušenja, neminovna su. Ali čak se i takvi trenuci mogu iskoristiti za dobru žetvu.

Sledeći primer Svete Marije Egipatske može nam pomoći da prevaziđemo teške trenutke mraka. Ona je četrdeset osam godina živela u zajordanskoj pustinji i kada su je spopadala iskušenja, kada su je sećanja na njen pređašnji grešni život u Aleksandriji mamila da napusti pustinju u koju je svojom voljom otišla, legla bi na zemlju, vapila Bogu za pomoć i nije se dizala dok joj se srce ne bi smirilo. Prve godine joj behu teške; ponekad je morala ovako da leži i po nekoliko dana; no posle sedamnaest godina stekla je mir.

Kada naiđu ovakvi dani, povuci se u tišinu. Ne podleži iskušenju da izlaziš u društvo, ne traži zabavu. Nemoj žaliti sebe, nemoj tražiti utehu ni u čemu, već se usrdno moli Gospodu ovako: Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode da mi pomogneš (Ps. 70:1)! Zatvoren sam i ne mogu izaći (Ps. 88:8). Pravu pomoć ne možeš očekivati od drugog izvora. Nemoj bacati u vodu sve što si do sada stekao zarad slučajne dobiti. Sada je trenutak kada se ispituje dugotrpeljivost tvoja i istrajnost. Izdržiš li ovaj ispit, zablagodari Bogu koji ti dade snagu za to. Ne izdržiš li, odmah se podigni, pomoli se za milost i pomisli: dobio sam ono što sam zaslužio. Sam taj pad je tvoja kazna. Isuviše si se oslanjao na sebe, i sada si u prilici da vidiš čemu te je to odvelo. Sada imaš iskustvo – ne zaboravi da zablagodariš za njega.

 

Izvor: Tit Koliander – PUT PODVIŽNIKA – Drevno predanje discipline i unutrašnjeg uzrastanja, glava 23.

 

 

Žitije Prepodobne Matere Naše Marije Egipćanke

 

TAJNU carevu dobro je čuvati, a dela Božja slavno je objavljivati, – tako reče anđeo Rafail Tovitu, pošto mu na čudesan način slepe oči progledaše (Tovit. 12, 7). Jer ne čuvati carevu tajnu, opasno je i ubitačno; a ćutke prelaziti slavna dela Božja, velika je šteta za dušu. Stoga se i ja bojim, veli pisac Žitija prepodobne Marije Egipćanke, sveti Sofronije, patrijarh jerusalimski, da ono što je božansko zakopam u ćutanje. A to ću učiniti, ako ne objavim svetu povest koja je došla do mene. Ne objavim li je, na mene će se sručiti pretnja, upućena u Evanđelju lenjom sluzi, koji od Gospoda dobi talant da radi sa njim, a on ga u zemlju zakopa. Ali neka niko ne sumnja u ovo što pišem, i neka niko ne pomisli da se usuđujem pisati neistinu. Sačuvaj me Bože, da govorim laži o svetiteljima. No ako bude i takvih čitalaca kojima će biti teško da veruju čudesnom delu ove povesti, neka Gospod i prema njima bude milostiv. Jer oni, imajući u vidu nemoć ljudske prirode, smatraju da su nemoguće čudesne stvari koje se govore o ljudima. Ali treba već početi povest o ovoj čudesnoj stvari koja se zbila u našem rodu.

U jednom palestinskom manastiru bejaše neki starac ukrašen pravednošću i blagorazumnošću, koji još odmalena beše dobro upućen u monaške podvige. Zvao se Zosima. On sve podvige podvižničkog života prođe, i održa svako pravilo predato od savršenih monaha. A sve to čineći, on nikada ne prenebreže poučavati se Božjim rečima: ili ležao, ili stajao, ili rukama posao obavljao, ili jeo, on nikada nije prestajao slaviti Boga i poučavati se Božjim rečima. Od ranoga detinjstva u manastiru, on se do pedeset treće godine dobro podvizavao u podvižničkim trudovima. Ali tada ga smutiše neke pomisli, kao da je već u svemu savršen i da mu ne trebaju nikakve pouke od drugih. I mišlju govoraše u sebi: Postoji li na zemlji monah koji bi mi mogao koristiti i ukazati mi na neki podvig koji ja nisam izvršio? Dok je on tako pomišljao, javi mu se Anđeo i reče mu: O Zosimo! dobro si se podvizavao, koliko ti je bilo moguće kao čoveku; dobro si tečenje podvižničko prošao, ali među ljudima nema ni jednoga koji bi pokazao da je savršen. Ima veći podvig od toga što si ti prošao, ali ga ti ne znaš. Stoga, da bi saznao koliko još ima drugih puteva ka spasenju, izađi iz svoje zemlje, kao što to učini znameniti patrijarh Avraam, i idi u manastir što se nalazi kraj reke Jordana.

Starac odmah postupi po savetu Anđela: izađe iz manastira u kome je od detinjstva monahovao, dođe na Jordan i obrete ukazani mu od Boga manastir. Zakuca na manastirsku kapiju, monah vratar mu je otvori, i on kaza monahu ko je. Monah izvesti igumana. Iguman primi Zosimu, i videvši pred sobom monaha koji satvori uobičajeni monaški poklon i molitvu, on ga upita: Odakle si, brate? i radi čega si došao k nama, ubogim starcima?

Zosima mu odgovori: Odakle dolazim, nije potrebno reći; a došao sam po duhovnu korist, oče! Jer čuh o vama velike i pohvalne stvari, koje mogu dušu sprijateljiti s Bogom.

Iguman mu na to reče: Brate, Bog koji jedini isceljuje nemoći duše, neka tebe i nas nauči svojoj božanskoj volji i uputi da činimo sve što je korisno. Jer čovek čoveku ne može koristiti, ako svaki ne pazi na sebe i budna duha ne čini ono što je korisno, imajući Boga za svog saradnika. Ali, pošto te ljubav Hristova pobudi da vidiš nas uboge starce, onda ostani kod nas, ako si radi toga došao. I sve će nas nahraniti blagodaću Svetoga Duha Pastir Dobri koji je dušu svoju dao za naše iskupljenje.

Kada iguman to reče Zosimi, ovaj mu se pokloni, izmoli u njega molitvu i blagoslov, i rekavši: Amin* ostade u tom manastiru. I vide tamo starce koji delanjem dobrih dela i bogorazmišljanjem sijaju, duhom gore, Gospodu služe. U njih beše molitva neprestana, stajanje posvenoćno, posao u rukama a psalmi u ustima. U njih ne beše prazne reči; a o sticanju zemaljskih dohodaka i o brizi žitejskoj u njih ne beše ni pomena. U njih beše jedina i neprekidna briga ovo: kako umrtviti svoje telo. Hrana im beše hleb i voda. Svaki ih je upotrebljavao po meri ljubavi Božje u sebi.

Videvši to, Zosima izvuče veoma mnogo duhovne koristi za sebe, predajući se podvigu. Pošto prođe dosta dana, približi se sveti Veliki Post. Kapija manastirska beše stalno zatvorena; otvarala se samo kada bi neko od njih manastirskim poslom išao van manastira. Mesto je bilo pusto; i ne samo neposećivano od drugih, već i nepoznato mirjanima. U manastiru beše običaj, radi koga Bog i dovede tamo Zosimu. Običaj ovaj: prve nedelje Velikog Posta prezviter je služio Svetu liturgiju, na kojoj su se svi pričešćivali prečistim Telom i Krvlju Hrista Boga našeg; potom su pomalo jeli; onda su se opet sabirali u crkvu, tvorili usrdnu molitvu i mnoge poklone, celivali jedan drugog, i svaki je pred igumanom činio poklon proseći od njega blagoslov i molitvu za pretstojeći podvig; posle toga se kapija manastirska otvarala i svi izlazili u pustinju pevajući zajedno ceo dvadeset i šesti psalam: Gospod je videlo moje i spasitelj moj; koga da se bojim? Gospod je zaštitnik života mog; koga da se strašim?

U manastiru je ostajao jedan ili dva brata, ne da čuvaju unutrašnju imovinu, jer lopovi nisu imali šta da ukradu, nego da crkva ne ostane bez bogosluženja. I onda su prelazili reku Jordan. Svaki je sa sobom nosio hrane koliko je mogao i hteo, prema svojoj telesnoj potrebi: jedan je nosio malo hleba, drugi smokve, treći urme, četvrti raskvašeno sočivo, a peti ništa, samo telo svoje i na njemu odeću. Ovi što nisu nosili ništa od hrane, ako bi ih potreba tela primorala, hranili su se zeljem što raste u pustinji. Prešavši Jordan, oni su se razilazili daleko jedan od drugoga, i nisu znali kako se ko posti ili kako se podvizava. Ako bi ko slučajno ugledao drugoga, odmah se uklanjao na suprotnu stranu. I svaki provođaše vreme u neprestanoj molitvi, i vrlo malo uzimahu hrane u određeno vreme. Pošto bi tako proveli ceo Časni Post, oni su se na Cveti vraćali u manastir. Svaki se vraćao, imajući savest svoju za svedoka svoga truda; i niko nije pitao drugoga kako se i na koji način podvizavao.

Takav dakle beše ustav toga manastira. Tako tada i Zosima po običaju manastirskom pređe Jordan, noseći nešto malo hrane. Svoje molitveno pravilo vršaše putujući kroz pustinju; strogo ga je tvorio i za vreme jedenja, i za vreme nužde. Vrlo je malo spavao; obično bi noću seo na zemlju, malo otpočinuo, i onda ustajao i nastavljao svoj put. Želeo je da otide do sredine pustinje, nadajući se da će tamo naći nekoga od otaca koji se tamo podvizava i od njega dobiti duhovne pouke. Pošto je putovao dvadeset dana, on se malo zaustavi, i okrenuvši se Istoku stade čitati Šesti čas. Jer se on za vreme svoga putovanja, vršeći svoje molitveno pravilo, često zaustavljao, te pojao i činio metanija, poklone. Kada ovog puta stajaše pojući, on s desne strane ugleda kao senku tela ljudskog. Isprva se uplaši, misleći da je demonsko priviđenje, i uzdrhta. Ali, prekrstivši se, on odagna od sebe strah. I kada, završavajući već svoju molitvu, pogleda na jug, on vide gde ide neko nago i crno, od sunca opaljeno telo, sa belom kao sneg kosom na glavi, koja je bila kratka i dosezala do vrata. Videvši to, Zosima potrča na tu stranu veoma obradovan, jer u toku tih dana ne beše video ljudsko biće, niti ma kakvu životinju. A kada ona prilika izdaleka ugleda Zosimu gde ide, sama poče da trči i beži u dubinu pustinje. Zosima onda kao da zaboravi na svoju starost i zamorenost od puta, trčaše brzo, želeći da stigne onu priliku. I Zosima se pokaza brži od begunca. I kada se već toliko priribliži da se glas mogao čuti, Zosima stade sa suzama vikati: Zašto bežiš od mene grešnoga starca, slugo istinitoga Boga, radi koga u ovoj pustinji živiš? Pričekaj mene nedostojnog i nemoćnog! Pričekaj radi nade na nagradu za trudove tvoje! Stani, i meni starcu daj molitvu tvoju i blagoslov radi Boga koji se ni na koga nije uzgnušao.

Dok je ovo Zosima govorio sa suzama, i već bio blizu begunca, tada se pojavi jedan suv potok, i begunac pretrča na drugu stranu njegovu. A Zosima umoran, nije više mogao da trči, i stade na ovoj strani potoka, plačući i ridajući još jače. Tada begunac s one strane progovori: Avo Zosimo, oprosti mi Gospoda radi, ne mogu da izađem pred tebe, jer sam žena, a naga sam. Nego ako hoćeš da meni grešnoj ženi daš svoj blagoslov i molitvu, baci mi nešto od tvoje odeće, da pokrijem nagotu svoju, i tako izađem preda te.

Tada Zosimu spopade trepet i užas, jer ču gde ga po imenu zove žena, koja ga nikad videla nije, niti ikada čula za njega, i reče u sebi: Da ova žena nije prozorljiva, ne bi mi ime znala. – I odmah skide sa sebe svoju gornju haljinu i dobaci joj. Ona se ogrnu, izađe preda nj, i reče mu: Zašto ti se prohtelo, avo Zosimo, da vidiš grešnu ženu? Šta to hoćeš da čuješ od mene, ili čemu da se naučiš, te si toliki trud uzeo na sebe? A on se baci na zemlju, proseći od nje blagoslov. No i ona se isto tako baci na zemlju, i tako ničice rasprostrti moljahu jedan drugog za blagoslov. I od obojih se čulo samo jedno: blagoslovi! blagoslovi! – Pošto prođe dosta vremena, reče žena Zosimi: Avo Zosimo, ti treba da blagosloviš i da molitvu satvoriš, jer si ti prezviter i mnogo godina služiš svetom oltaru, prinoseći Gospodu darove Božanskih Tajni.

Ove reči još više zaprepastiše i uplašiše Zosimu, i on, gušeći se u suzama i jecajući, isprekidano govoraše: O mati duhovna! Ti si se Bogu približila, i potpuno si telo svoje umrtvila. To najbolje pokazuje dar Božji koji imaš, jer me po imenu zoveš i znaš da sam prezviter iako me nikada videla nisi. Zato Gospoda radi blagoslovi ti mene, i tvojom savršenom molitvom pomoli se za mene jadnog!

Ona onda popusti na starčevo usrdno preklinjanje, i reče: Blagosloven Bog koji želi spasenje dušama ljudskim! I pošto Zosima reče: Amin! ustadoše oboje sa zemlje. Ona onda upita starca: Radi čega si, čoveče Božji, došao k meni grešnici? Radi čega ti se prohtelo da vidiš ženu koja nema nikakve vrline? Ali tebe je uputila blagodat Svetoga Duha, da učiniš uslugu telu mome kada bude vreme. No reci mi, oče, kako sada žive u svetu hrišćani, kako carevi, kako svete crkve? Zosima joj odgovori: Svetim molitvama vašim Bog je podario čvrsti mir. No usliši molbu nedostojnog starca, i Gospoda radi pomoli se za sav svet i za mene grešnog, da ne bi ovo moje putovanje po pustinji bilo bez ploda.

Ona mu na to odgovori: Avo Zosimo, ti imaš sveštenički čin i tebi više dolikuje da se moliš za mene i za sve, jer si za to i rukopoložen. Ali, pošto smo dužni da tvorimo poslušanje, ja ću postupiti po tvome naređenju. Rekavši to, ona se okrete k Istoku, i podigavši oči i ruke k nebu, ona se stade moliti tiho, i ne čujahu se njene reči. Zosima stajaše u trepetu, – kao što je kasnije sam kazivao – gledajući u zemlju i ništa ne govoreći. I Boga je za svedoka prizivao, kazujući ovo: Ona se dugo moljaše, i kad ja malo podigoh oči sa zemlje i pogledah u nju, ugledah je gde uzdignuta jedan aršin iznad zemlje stoji na vazduhu i moli se.

Kako vide ovo, Zosimu spopade neiskazan strah, i on se baci na zemlju i, kupajući se u suzama, ništa ne govoraše osim: Gospode pomiluj! I dok tako rasprostrt ležaše na zemlji, starca uznemiri misao, da nije ovo neko priviđenje i duh koji se pretvara da se moli.

A ona se onda okrenu starcu, podiže ga, i reče mu: Avo Zosimo, zašto te pomisli smućuju i govore ti da sam ja priviđenje i duh, i da se pretvorno molim? Molim te, oče blaženi, budi siguran u ovo: ja sam žena grešnica, no svetim krštenjem ograđena; i nisam priviđenje ni duh, već sam zemlja, prah i pepeo, i zaista telo koje nikada ništa duhovno nije pomislilo. I rekavši to, ona oseni krsnim znakom čelo svoje, oči, usta i grudi govoreći ovako: Avo Zosimo, neka nas Bog izbavi od lukavoga, i od zamki njegovih, jer je težak rat njegov protiv nas.

Čuvši to i videvši, starac pade pred noge njene, i govoraše sa suzama: Zaklinjem te imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, istinitog Boga, rođenog od Djeve, radi koga ideš naga, i radi koga si telo svoje tako umrtvila, nemoj sakriti od mene žitije svoje, nego mi ispričaj sve, da bi obelodanila velika dela Božja. Reci mi Boga radi sve, ne radi pohvale, već da bi mene grešnog i nedostojnog obavestila o sebi. A verujem Bogu mome, kome živiš, da me je zato uputio u ovu pustinju, da obelodani dela tvoja. Mi pak nismo u stanju da se protivimo odlukama Božjim. Jer da nije bilo ugodno Hristu Bogu našem da se dozna za tebe i tvoje podvige, On te ne bi pokazao meni, niti bi ukrepio na toliki put mene koji nikada nisam hteo ni mogao izaći iz svoje kelije.

Pošto Zosima izgovori to i mnogo drugih stvari, ona ga podiže i reče mu: Stidim se, oče, da ti pričam dela svoja. Ali, pošto si video nago telo moje, ja ću ti obnažiti i dela svoja, da bi doznao kolikim je stidom i sramotom ispunjena duša moja. Ja ću ti ispričati o sebi, ne radi neke pohvale, kao što ti sam reče. Jer čime se imam pohvaliti ja koja sam bila izabrani sasud đavola? No ako stanem pričati o sebi, ti ćeš pobeći od mene kao što čovek beži od zmije, jer ušima nećeš moći podneti gadosti koje sam Ja nedostojna počinila. Ali ću ipak reći sve i neću ništa prećutati. Samo te najpre molim, da ne prestaneš moliti se za mene, da obretem milost na dan Suda. A starac, željan da sazna žitije njeno, neprestano plakaše, jer nije mogao da zaustavi suze. I ona stade pričati o sebi ovako:

Ja sam, oče, rođena u Egiptu. Kada mi je bilo dvanaest godina, i roditelji još živi, ja se odrekoh njihove ljubavi i odoh u Aleksandriju. I pošto izgubih nevinost, ja se odadoh neuzdržljivom i nenasitom bludničenju. Stid me je i da mislim o tome, a kamoli da govorim mnogo. Ipak ću ti ispričati ono što je najnužnije, da bi saznao neuzdržljivost tela mog: sedamnaest punih godina provedoh u razvratu, ne radi neke zarade ili poklona, jer nisam htela da primam ni od onih koji su nastojavali. A to sam smislila, da bih samo što veći broj posetilaca privukla sebi, i tako zadovoljila svoju telesnu požudu. No nemoj misliti da sam bila bogata, pa zato nisam naplaćivala. Ne, ja sam živela u bedi, i mnogo puta sam gladna prela kudelju. Neugasivi požar bludni goreo je u meni, i ja sam se stalno valjala u blatu bluda. Živeći na takav način, ja jednom u vreme žetve videh silan muški svet iz Libije i Egipta kako ide na morsko pristanište. Ja onda upitah nekoga: Kuda ovi ljudi tako žure? I dobih odgovor: U Jerusalim, da bi se na praznik Krstovdan, koji će biti kroz neki dan, poklonili časnom i životvornom Krstu. Ja ga onda upitah: Da li bi i mene poveli sa sobom? On mi odgovori: Ako imaš sredstava i hrane, niko ti neće braniti. Ja mu na to rekoh: Ja, brate, nemam ni sredstava ni hrane, ali ću ipak poći i ući s njima u istu lađu, pa će me oni hraniti, jer ću im telo svoje dati u najam. A želela sam s njima da putujem, da bih imala što veći broj ljubitelja gotovih na moju požudu. Rekoh ti, oče Zosimo, ne teraj me da ti pričam sramotu svoju, jer me užas hvata – Gospod zna – što rečima svojim kužim i sam vazduh.

A Zosima, suzama kvaseći zemlju, odgovori joj: Pričaj Gospoda radi, pričaj, o mati moja, i ne prekidaj tako korisnu za mene povest! I ona produži pričati: Taj mladić, čuvši bestidnost mojih gadnih reči, nasmeja se i ode. A ja bacih preslicu, koju sam tada pri sebi imala, i pohitah k pristaništu morskom. Tamo ugledah jednu grupu od desetak mladih ljudi, koji mi se učiniše pogodni za moju pohotu, a mnogi se već behu ukrcali u lađu. I ja, po običaju svom, bestidno banuh među njih i rekoh im: Povedite i mene tamo kuda idete! Neću vam biti neprijatna! I dodadoh još neke ružne reči, na što se svi oni stadoše smejati. I videvši moju bestidnost, oni me uzeše sa sobom u svoju lađu. I lađa krenu na put. A šta se dešavalo uz put za vreme plovidbe, kako da ti pričam, čoveče Božji! koji bi jezik iskazao, i koji sluh podneo, zla dela moja koja počinih u lađi za to vreme? Ja sam tada prokletnica primoravala na greh i one koji nisu hteli. I bila sam učiteljica i izrazivih i neizrazivih nečistota, kakvima nema primera. Veruj mi, oče, čudim se, kako more podnese ono moje bludničenje. I kako zemlja ne otvori usta svoja i ne vrgnu me u pakao, mene koja sam tolike duše uvukla u mrežu smrti? Ali smatram da je Bog tražio moje pokajanje, ne želeći smrti grešnika već strpljivo čekajući obraćenje.

Tako doputovah u Jerusalim. I one dane pre praznika provedoh u još većim gadostima. Jer mi nisu bili dosta oni mladići s kojima doputovah, nego sam i vrlo mnoge druge građane i strance navodila na greh. A kad dođe praznik Krstovdan, ja i tada lovljah mlade duše. Na sam Krstovdan rano izjutra videh kako svi hitaju u crkvu. Pođoh i ja. I sa drugima uđoh u pritvor crkveni. A kad nastade trenutak vozdviženja Časnoga Krsta Gospodnja, postarah se i ja da s narodom uđem u crkvu, no beše mnogo sveta i gurnjave, i ja se bednica s velikom mukom jedva približih k vratima crkve. Ali kada stupih na prag, zadrža me neka nevidljiva sila i ne davaše mi ući, dok svi drugi nesmetano uđoše. I tako ja sama ostadoh u pritvoru. No misleći da mi se to dogodilo od ženske nemoći, ja se opet pridružih drugim dolaznicima, i primoravah sebe da uđem, ali sve uzalud, jer čim bih nogu svoju grešnu stavila na prag, odmah me je neka neočekivana nevidljiva sila sprečavala, i ja sam se vraćala natrag u pritvor. I tako sam tri-četiri puta pokušavala, ali sve uzaman, nisam mogla da uđem. Umorna, ja od stida i iznenađenja povukoh se i stadoh u jednom uglu pritvora crkvenog. I kada se jedva unekoliko pribrah, ja zapitah sebe: Šta je to što mi ne da da vidim životvorno drvo Krsta Gospodnjeg? Tada se očiju srca mog kosnu svetlost spasonosnog saznanja: svetla zapovest Gospodnja, koja prosvetljuje duhovne oči, pokaza mi da mi tinja dela mojih ne da da uđem u crkvu. I ja stadoh plakati, i ridati, i u grudi se udarati, uzdišući iz dubine srca.

Plačući tako, ja podigoh oči i ugledah gore na zidu ikonu Presvete Bogorodice u pritvoru, i stadoh joj se moliti svom duhom, govoreći: O Djevo Vladičice, koja si Boga Logosa telom rodila! znam, potpuno znam da ja, ovako nečista i gadna bludnica, nisam dostojna ni da pogledam na česnu ikonu tvoju, ikonu Prečiste Prisnodjeve Marije, koja imaš i telo i dušu čistu i neoskvrnjenu. I pravo je da tvoja devstvena čistota nenavidi i mrzi mene bludnicu. No pošto sam slušala da je Bog, koga si Ti rodila, zato postao čovek da zove grešnike na pokajanje, pomozi meni usamljenoj koja ni od koga nemam pomoći. Učini, da i meni bude dopušten ulaz u crkvu, i ne liši me toga da vidim Časno Drvo na kome bi telom raspet Bog od Tebe rođeni, koji krv Svoju dade za moje iskupljenje. Naredi, o Vladarko! da se i meni otvore vrata radi poklonjenja božanskom Krstu! I Ti mi budi najdostoverniji svedok pred Sinom Tvojim, da nikada više neću telo svoje oskvrniti bludom, nego čim budem videla Sveto Drvo Krsno Sina Tvog, ja ću se odreći sveta i svega na svetu, i odmah ću otići onamo kuda me Ti sama, kao Posrednica moga spasenja, budeš uputila.

Rekavši to, i dobivši kao neko obaveštenje, ja se, zapaljena verom i učvršćena nadom na milosrđe Bogorodice, krenuh s mesta na kome sam stajala i molila se, i opet se pridružih onima koji su ulazili u crkvu. I sada me već niko nije ni zadržavao ni sprečavao da se približim vratima na koja se ulazilo u crkvu. Ali me beše zahvatio strah i užas, te sam sva drhtala i tresla se. I kad dođoh do vrata koja mi dotle behu zatvorena, ja bez muke uđoh u crkvu, i udostojih se videti časno i životvorno Drvo Krsta, i videh Tajne Božje, i kako je Gospod gotov da primi one koji se kaju. I pavši na zemlju, poklonih se Časnome Krstu, celivah ga sa strahom, pa izađoh žureći k mojoj Zaštitnici. I kad dođoh pred svetu ikonu moje Posrednice, padoh na kolena pred Prisnodjevom Bogorodicom, i izrekoh ovo:

O uvek blažena Djevo Vladarko Bogorodice, Ti pokazuješ na meni svoje preblago čovekoljublje! Ti se ne gnušaš moje nedostojne molitve, jer videh slavu koju ja bludnica zaista nisam bila dostojna da vidim. Hvala Bogu koji Tebe radi prima pokajanje grešnika! Šta bih još ja grešna imala razmišljati ili reći? Već je vreme, Vladičice, da ispunim obećanje koje Ti dadoh kao Posrednici: evo, uputi me sada kuda hoćeš! i budi mi od sada učiteljica spasenja, vodeći me putem pokajanja!

Kada ovo izgovorih, čuh glas gde mi izdaleka dovikuje: Ako pređeš Jordan, naći ćeš dobar mir! A ja čuvši ovaj glas, i uverena da je meni upućen, sa suzama zavapih ka ikoni Bogorodice: Vladičice, Vladičice Bogorodice, ne ostavi me!

I pošto tako zavapih, ja iziđoh iz pritvora crkvenog, i stadoh ići vrlo brzo. Dok sam tako žurila, neko me vide i dade mi tri novčića, rekavši mi: Primi ovo, mati! Ja uzeh i kupih za njih tri hleba. I upitah hleboprodavca: Koji put vodi na Jordan? On mi pokaza, i ja krenuh hitajući i suze roneći. A kada dan bi na izmaku i sunce na zahodu, ja stigoh do crkve svetog Jovana Krstitelja, kraj Jordana. Pošto se u crkvi poklonih i pomolih, siđoh odmah na Jordan, i njegovom svetom vodom umih ruke i lice. I opet se vratih u crkvu, i pričestih se prečistim i životvornim Tajnama Hristovim. Posle toga pojedoh polovinu od jednoga hleba, pa se napih vode iz Jordana, i onda legoh na zemlju, i prenoćih odmarajući se. A kad zora zarudi, nađoh mali čamac, prevezoh se na onu stranu Jordana, i opet se pomolih Putovođi mom – Presvetoj Bogorodici, da me uputi kuda ona hoće. I ja dođoh u ovu pustinju. I od tada do danas obitavam ovde, čekajući Boga koji me spasava od malodušnosti i bure, jer se Njemu obraćam.

Zosima je onda upita: Koliko ima godina, gospođo moja, otkako si se nastanila u pustinji? Ona odgovori: četrdeset i sedam godina je, otkako iziđoh iz Svetoga Grada. Upita je Zosima: Čime si se hranila, gospođo moja? Ona odgovori: Kad sam prešla Jordan imala sam dva i po hleba. Oni se postepeno sasušiše i skameniše. Ja sam ih nekoliko godina po malo jela, dok ih ne pojedoh. Zosima je onda upita: Kako si toliko vreme provela, jesi li bila u opasnosti, je li te smućivala neka neprijateljska sila? Ona odgovori: Postavio si mi pitanje, avo Zosimo, na koje se plašim da odgovaram. Jer ako budem nabrajala mnogobrojne opasnosti koje sam podnela, i ljute pomisli koje su me smućivale, bojim se da me one opet ne zahvate. Na to joj Zosima reče: Gospođo moja, nemoj izostavljati ništa, jer sam te baš to molio da mi sve potanko ispričaš. Ona mu onda reče: Veruj mi, avo Zosimo, sedamnaest godina provedoh u ovoj pustinji boreći se sa mojim bezumnim željama kao sa ljutim zverovima. Jer kada bih počela da jedem, želela sam mesa i ribe, kojima sam se u Egiptu hranila. A želela sam i svoje omiljeno piće: vino, jer sam mnogo vina pila dok sam u svetu bila. Ovde pak, ni vode nisam imala, te me je silna žeđ sagorevala, i ja sam strašno patila. Ponekad me je morila želja za razvratnim pesmama, i primoravala me da pevam pesme demonske, na koje sam bila navikla. No u takvim slučajevima, ja sam udarala u plač i bila se u grudi, sećajući se zaveta koje dadoh dolazeći u ovu pustinju, a mišlju sam se prenosila pred ikonu Presvete Bogorodice, moje Posrednice, i pred njom plakala moleći je da odagna od mene pomisli koje tako smućuju bednu dušu moju. I pošto bih dugo plakala i u grudi se iskreno udarala, svetlost bi me sa svih strana obasjala i spokojstvo zavladalo mojim bićem. A šta tek da ti pričam o bludnim pomislima koje su me spopadale? Avo, oprosti: oganj se zapaljivao u strasnom srcu mom, i svu me zahvatao, i na željeno telesno sjedinjenje primoravao. No kada me je takva pomisao napadala, ja sam se bacala na zemlju i suzama se zalivala, zamišljajući sebe kako stojim pred mojom Posrednicom, i ona osuđuje moj prestup i ukazuje mi na grozne muke. I nisam se dizala sa zemlje dan i noć, dok me ona slatka svetlost ne bi obasjala i smućujuće me pomisli odagnala. A oči sam svoje upirala u moju Posrednicu, moleći je neprestano da bude u pomoći meni bednoj na pučini pustinje. I zaista, Ona mi je bila Pomoćnica, i u pokajanju Satrudnica. I tako provedoh sedamnaest godina, podnoseći bezbrojne muke. Od tada pa sve do danas Pomoćnica moja Bogorodica rukovodi me u svemu i za sve.

Zosima je onda upita: Nije li ti više bila potrebna hrana i odeća? Ona odgovori: Pošto pojedoh one hlebove, ja sam se sedamnaest godina hranila zeljem koje se nalazi u ovoj pustinji. A odeća sa kojom sam prešla Jordan, od oveštalosti se raspade, te sam velike muke imala zimi od mraza, leti od žege. Zimi sam se mnogo puta premrzla tresla i drhtala od hladnoće, i padala na zemlju kao mrtva, i nepomično ležala. Borila sam se sa mnogim i različitim nevoljama i neizmernim iskušenjima. A od tada do danas raznovrsna sila Božja sačuva grešnu dušu moju i ništavno telo moje. Jer razmišljajući samo od kakvih me zala izbavi Gospod, ja stekoh nepotrošivu hranu: nadu spasenja mog. I ja se hranim i pokrivam rečju Božjom, koja drži sve i sva: jer ne živi čovek o samom hlebu; nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih (Mt. 4, 4). I oni koji nemahu zaklona, u kamenje se obukoše, pošto svukoše sa sebe odeću greha (sr. Jova 24, 8).

A kad Zosima ču kako se ona poziva na Mojsija i na proroke i na psalme, on je upita: Gde si se, gospođo, učila psalmima i drugim Knjigama? A ona, osmehujući se, odgovori: Veruj, čoveče, od kako pređoh Jordan, ja ne videh drugog čoveka osim tvoga lica danas. A ne videh ni zvera, niti koju drugu životinju. Knjigama se nikad nisam učila, niti čula drugog gde čita ili peva, nego reč Božja živa i delatna uči čoveka znanju. Eto, ovim završavam povest o sebi. A sada te zaklinjem ovaploćenjem Boga Logosa da se moliš za mene bludnicu.

Kada ona to izgovori, i završi svoje kazivanje, starac pohita da joj se pokloni, i sa suzama povika: Blagosloven Bog koji tvori velike i strašne, slavne i divne i neiskazane stvari, kojima nema broja’ Blagosloven Bog koji mi pokaza šta daruje onima koji Ga se boje! Zaista, ne ostavljaš one koji Tebe traže, Gospode! A ona uhvati starca i ne dopusti mu da joj napravi veliki poklon, metanije, i reče mu: Zaklinjem te, oče, Isusom Hristom Bogom Spasiteljem našim, da ništa od ovoga što si čuo od mene ne kažeš nikome, dok me Bog ne uzme sa zemlje. A sada, pođi s mirom, a dogodine ćeš me opet videti, blagodareći blagodati Božjoj koja nas čuva. No Gospoda radi ispuni mi ovu molbu: iduće godine u Post ne prelazi Jordan, kao što je to propis vašeg manastira.

Čuvši to, Zosima se divljaše kako ona zna i poredak u njegovom manastiru. I ništa drugo ne govoraše osim: Slava Bogu koji daje velike stvari onima koji Ga ljube! A ona mu reče: Ostani dakle, avo, kao što ti kažem, u manastiru, jer i kada bi hteo da izađeš nećeš moći. A na sveti Veliki Četvrtak, u vreme Tajne Večere Hristove, uzmi u sveti sasud životvorno Telo i Krv Hrista Boga našeg, pa dođi na onu stranu Jordana blizu onog naselja, i pričekaj me, ja ću doći da me pričestiš Životvornim Darima, jer se dosada nisam pričestila otkako se pričestih u crkvi svetoga Preteče pred prelazak preko Jordana. A sada svim srcem želim da se pričestim, pa te molim: ne prezri moju molbu, već mi na svaki način donesi životvorne Božanske Tajne da se pričestim u vreme kada Gospod svoje učenike učini pričasnicima Božanstvene Večere. A Jovanu, igumanu manastira u kome živiš, reci: Pazi na sebe i na svoje stado, jer se tamo čine neke stvari koje treba ispraviti. Ali hoću da mu to kažeš ne sada, nego kada ti Gospod naredi.

Rekavši to, i isprosivši od starca molitvu za sebe, ona ode u unutrašnju pustinju. A Zosima, poklonivši se do zemlje, celiva mesto gde stajahu stopala nogu njenih, slaveći Boga. I vrati se, veličajući i blagosiljajući Hrista Boga našeg. Prešavši onu pustinju, on stiže u manastir u određeni dan, to jest na Cveti. I te godine oćuta ono što vide, i nikome ne smede reći. A u sebi moljaše Boga da mu opet pokaže ono željeno lice. I tugovaše i setovaše pomišljajući kako je dugačka godina, i hteo je da to vreme prođe brzo kao jedan dan.

A kad se približi prva nedelja svetog Velikog Posta, sva se bratija pripremiše, i po manastirskom običaju satvorivši molitvu, svi pevajući iziđoše u pustinju. Ali Zosima, pošto se razbole, bi primoran da ostane u manastiru. I opomenu se kako mu ona prepodobna reče da, i ako bude hteo, neće moći izaći iz manastira. No posle ne mnogo dana on ozdravi, i boravljaše u manastiru. A kad se bratija vratiše iz pustinje, i približi se Veliki Četvrtak, Zosima učini po zaveštanju: metnu u malu čašu Sveto Pričešće, prečisto Telo i Krv Hrista Boga našeg, pa to stavi u korpu. Osim toga uze malo suvih smokava i urmi, i malo sočiva raskvašena u vodi, i kasno uveče ode na ugovoreno mesto, i sede na obali Jordana čekajući prepodobnu. Iako svetiteljke dugo nemaše, Zosima ne zadrema već neumorno gledaše ka pustinji, očekujući da ugleda ono što je svesrdno želeo. I sedeći tako, starac govoraše u sebi: Da je moja nedostojnost ne spreči da dođe, ili je već dolazila i vratila se pošto me nije našla? Tako razmišljajući starac uzdahnu i zaplaka, pa podigavši oči k nebu moljaše Boga govoreći: Gospode, ne liši me da ponovo vidim ono lice koje si me udostojio videti, da ne bih otišao prazan, noseći grehe svoje na osudu svoju. Pošto se tako sa suzama pomoli, on opet stade razmišljati u sebi: Šta će biti ako i dođe, jer čamca nema? Kako će preći Jordan i doći k meni nedostojnom? Teško mojoj nedostojnosti! Teško meni, ako budem lišen takvog dobra!

Dok starac tako premišljaše, gle, pojavi se prepodobna i zastade na onoj strani reke otkuda je dolazila. Zosima ustade sav radostan i veseo, hvaleći Boga. Ali ga opet stade mučiti misao, kako će ona preći Jordan. Utom on vide, jer noć beše puna mesečine, kako ona oseni krsnim znakom Jordan, i pođe po vodi, i hodeći povrh vode iđaše k njemu. On htede da joj se pokloni, no svetiteljka mu, još idući po vodi, zabrani govoreći: Šta to činiš, avo, ti – sveštenik, pa još nosiš Božanske Tajne! – I on je posluša. A kad ona siđe s vode, reče starcu: Blagoslovi, oče, blagoslovi! A on odgovarajući joj s trepetom, reče: Zaista je Bog istinit, obećavši da će upodobiti Sebi one koji očišćuju sebe po moći svojoj. Slava Tebi, Hriste Bože naš, što si mi preko ove sluškinje Svoje pokazao koliko sam daleko od pravog savršenstva.

Kad on to izgovori, ona ga zamoli da pročita Simvol svete vere: Vjeruju vo jedinago Boga, i Molitvu Gospodnju: Oče naš, iže jesi na nebesjeh. I kad on to učini, svetiteljka se pričesti prečistim i životvornim Tajnama Hristovim, i po običaju celiva starca. Zatim, podigavši ruke k nebu, ona uzdahnu, zaplaka i zavapi; Sada otpusti s mirom sluškinju Svoju, Gospode, jer oči moje videše spasenje Tvoje!

I onda se obrati starcu: Oprosti, avo Zosimo, molim te ispuni mi još jednu želju: Idi sada u svoj manastir, čuvan Božjim mirom, a iduće godine doći opet na onaj potok gde prv iput razgovarasmo. Dođi, molim te, dođi radi Gospoda, i opet ćeš me videti, kao što hoće Gospod. A on joj na to reče: Želeo bih, ako je moguće, da idem za tobom i gledam tvoje česno lice. No molim te, ispuni meni starcu ovu jedinu molbu: uzmi malo od hrane što donesoh ovamo. I rekavši to, ponudi joj ono što beše doneo u korpi. Ona prstima uze tri zrna sočiva, metnu ih u usta, i reče: Dosta je ovo blagodati duhovnoj koja čuva neoskvrnjenu prirodu duše. I opet se obrati starcu: Moli Gospoda za mene, oče moj, moli, spominjući svagda mene bednicu! A on se pokloni pred nogama njenim, i moljaše je da se moli Bogu za Crkvu i za careve i za njega. Ovo izmolivši od nje sa suzama, ostavi je da ide, a sam jecaše i ridaše; jer ne smejaše je dugo zadržavati, iako je želeo, pošto je ona nezadržljivo htela da ide. I ona, osenivši opet Jordan krsnim znakom, pređe ga idući povrh vode, kao i prvi put. Onda se starac vrati, obuzet radošću i strahom velikim. Usto koraše sebe i žaljaše što ne doznade ime prepodobne. Ali se uteši nadom da će ga doznati iduće godine.

Pošto prođe godina dana, Zosima krenu opet u pustinju, ispunivši prethodno sve po običaju, i hitaše onom čudesnom stvorenju. Posle dugog putovanja pustinjom on primeti neke znake koji su mu pokazivali da je mesto koje traži tu negde, u blizini. I on se osvrtaše čas desno čas levo, tražeći očima svetiteljku. Ali kad vide da se ona ni otkuda ne pojavljuje, grunuše mu suze, i podigavši oči k nebu on se moljaše Bogu, govoreći: Pokaži mi, Gospode, svoje neukradljivo blago, koje si sakrio u ovoj pustinji! Pokaži mi anđela u telu, sa kojim nije dostojan da se uporedi sav svet. Tako se moleći, on stiže do potoka, i zastavši kraj njega on na istočnoj strani vide prepodobnu gde leži mrtva, sa prekrštenim rukama na grudima i sa licem okrenutim Istoku. On joj pritrča, i suzama svojim stade umivati noge blaženoj, jer se ne usuđivaše kosnuti se nekog drugog dela njenog tela. I pošto je mnogo plakao, i potrebne psalme izgovorio, on izvrši i opelo. I upita sebe: Da li da sahranim telo prepodobne? Eda li će to biti prijatno blaženoj? I dok tako on u mislima pitaše sebe, on ugleda više njene glave napisano ovo: Pogrebi, avo Zosimo, na ovom mestu telo smerne Marije, predaj prah prahu! Moli Gospoda za mene, prestavila sam se prvog aprila, u samu noć spasonosnog stradanja Hristovog po pričešću Božanstvenim Tajnama.

Pročitavši ovaj napis, starac se prvo upita, ko je to napisao. Jer, ona, kao što mu beše kazala, nije znala pisati. Ali se veoma obradova što doznade ime prepodobnoj. A doznade i to, da je ona prošle godine one iste noći kad se pričestila, stigla u taj potok, do koga je on morao putovati dvadeset dana, i odmah otišla k Bogu. Slaveći Boga i suzama kvaseći zemlju i telo prepodobne, starac reče sebi: Vreme je, starče Zosimo, da izvršiš što ti je naređeno. Ali kako ćeš grob iskopati kad ništa nemaš u rukama? I rekavši to, on ugleda nedaleko jednu malu motku, uze je i stade njome kopati. Ali zemlja beše suva, i kopajući starac se znojaše i preznojavaše, no ništa ne mogade učiniti. I uzdahnuvši jako iz dubine srca, on ugleda ogromnog lava gde stoji kraj prepodobne Marije i liže joj noge. To ga silno uplaši, naročito kada se opomenu kako mu blažena reče kako nikada nije videla zverove. No prekrstivši se, starac poverova da će ga pokojnica silom svojom sačuvati nepovređena. Utom se lav stade krotko približavati starcu, umiljavajući se i kao pozdravljajući ga. Zosima onda reče lavu: Lave, pošto mi velika pokojnica naredi da sahranim telo njeno, a ja sam star i ne mogu da iskopam grob, niti imam potrebnu napravu za kopanje; usto je i moj manastir vrlo daleko te ne bih mogao da se vratim brzo sa alatom, onda iskopaj ti grob svojim šapama, da predamo zemlji telo prepodobne.

Čim lav to ču, odmah prednjim nogama iskopa rupu toliku da u nju može stati telo blažene. A starac ponovo suzama zali noge prepodobnoj, i mnogo joj se moljaše da se moli za sve. I sahrani telo njeno sa onom poderanom haljinom koju joj on dobaci kad je prvi put srete. Zatim otidoše oba: lav se kao ovca krotko udalji u unutrašnju pustinju, a Zosima se vrati manastiru svom, blagosiljajući i slaveći Hrista Boga našeg.

Došavši u manastir, Zosima ispriča svima monasima sve o prepodobnoj Mariji, ne prećutavši ništa što vide, i što ču od nje. I svi se divljahu slušajući velika dela Božja. I sa strahom, verom i ljubavlju stadoše tvoriti spomen i praznovati dan prestavljenja prepodobne Marije. A iguman Jovan, po reči prepodobne, nađe neke kojima je bila potrebna popravka, i pomoću Božjom on ih popravi.

Zosima provede svoj život bogougodno, i kad mu bi blizu sto godina skonča u manastiru svoj privremeni život, i ode u večni ka Gospodu. I monasi toga manastira čuvahu ovu povest o prepodobnoj Mariji, ali je jedni drugima kazivahu na opštu korist svima slušaocima. Samo je nisu stavljali na hartiju. A ja, veli sveti Sofronije, zapisah tu povest od njih. Ako su pak neki drugi bolje zapisali žitije prepodobne Marije, ja još nisam o tome saznao. No i ja, kako sam mogao prema svojim moćima, zapisah ovo žitije držeći se samo istinite povesti. A Bog koji tvori divna čudesa i velikim uzdarjima uzvraća onima koji Mu pribegavaju s verom, neka da nagradu onima koji s korišću čitaju ovu povest, i onima koji je slušaju, i onome koji se potrudio da je zapiše; i neka ih udostoji blagog udela ove blažene Marije sa svima koji su Mu od pamtiveka ugodili bogomislijem i trudovima. A odajmo i mi hvalu Bogu, Caru Večnome, da nas udostoji da i mi obretemo milost u dan Suda u Hristu Isusu Gospodu našem, kome priliči svaka slava, čast i moć i poklonjenje, sa Ocem i presvetim i životvornim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

 

Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH – Žitije Prepodobne Matere Naše Marije Egipćanke