Vilijam Volas – zaštitnik, heroj i hrabro srce Škotske

Škotski Kraljević Marko. Heroj i Zaštitnik Škotske. Vilijam Volas (1272‐1305)

.

Početak Prvog rata za nezavisnost Škotske, krajem 13. i početkom 14. veka, obeležila je ličnost škotskog nacionalnog heroja, viteza i Zaštitnika Škotske Vilijama Volasa. On je ovaj rat i započeo, a svojim životom, borbom i smrću inspirisao je Škotlanđane da se dalje bore. O njegovom navodno džinovskom rastu i nadljudskoj snazi ispredale su se legende, a njegove podvige opevali su slepi narodni pevači, po čemu u mnogome podseća na našeg Kraljevića Marka. U svom kratkom životu Volas je dobio samo jednu veliku i značajnu bitku i jednu istu takvu izgubio. To, kao i njegova mučenička smrt, bili su dovoljni da se njegovo ime zauvek nađe u temeljima škotskog ponosa i istorijske tradicije.

Iako nije oslobodio Škotsku engleskog ropstva, već je to učinio tek njegov naslednik kralj Robert, Vilijam Volas je svojim sunarodnicima pokazao da mogu biti slobodni, po čemu najviše podseća na našeg besmrtnog vožda Karađorđa. Vilijam Volas je vremenom postao simbol ne samo škotske borbe za nezavisnost, već simbol borbe malih naroda protiv daleko brojnijih i moćnijih ugnjetača.

Mlađi sin sitnog feudalca

Vilijam Volas (William Wallace – ponekad se njegovo ime kod nas transkribuje kao Viljem Valas ili Volis) rodio se između 1270. i 1275. godine u mestu Eldersli u Škotskoj. Istoričari se, međutim, ne slažu u potpunosti da li se radilo o Eldersliju u Renfreširu, koje važi za zvanično mesto njegovog rođenja, ili o Eldersliju u Ajerširu.

Prema svedočenju samog Vilijama, njegov otac zvao se Alan. Pripadao je klanu Volasovih sa jugozapada Škotske. Bio je pripadnik nižeg, seoskog plemstva i vazal kuće Stjuarta, potonjih kraljeva Škotske, Engleske i Velike Britanije. Zvanična istorija klana Valas tvrdi da su njihovi preci poreklom Normani koji su se doselili u Škotsku u 11. veku. Pojedini autori tvrde da su Volasovi poreklom iz Normandije, kao i neke druge škotske porodice, poput Brusovih. Neki smatraju da je predak Volasovih Ričard Volas došao u Škotsku iz Velsa tek posle 1130, kada ga je u službu Voltera Fic Alana, Velikog (Visokog) stjuarta Škotske i rodonačelnika dinastije Stjuart postavio kralj Dejvid I. Možda otuda i potiče porodično ime Volas ‐ od iskvarenog francuskog Le Waleis što znači Velšanin (Welshman).

Ime Vilijamove majke nije ostalo zabeleženo. Prema nekim autorima ona je bila kći ser Rajnalda (ili Hjua) Kraforda, šerifa od Ajera.

Vilijam je imao dva starija brata Malkolma i Džona, tako da nije bio naslednik ni titule ni očevog imanja.

Vojnik umesto sveštenik

Vilijama Volasa su vaspitavali njegovi ujaci koji su bili sveštenici. Tako je naučio da tečno govori francuski i latinski jezik. Za mlađeg sina nižeg feudalca sudbina je bila ili da postane sveštenik ili profesionalni vojnik. Volas se, i pored stečenog obrazovanja, u skladu sa svojom fizičkom konstitucijom, odlučio za ovo drugo zanimanje.

Svoje pismo upućeno hanzama gradova Libeka i Hamburga u Nemačkoj, 1297.godine Vilijam Volas je zapečatio voštanim pečatom na čijem aversu je grb Škotske, a na reversu luk i strela kao simboli vojnika strelaca i natpis Vilijam, sin Alana Volasa. Zato istoričari smatraju da je Vilijam Volas pre Škotske pobune bio profesionalni vojnik, najverovatnije strelac. Dugi luk (eng. Long bow) koji je koristio Vilijam Volas bio je težak skoro 80 kg, pa je njime mogao rukovati samo dobro obučeni profesionalni strelac. Neki istoričari takođe navode da je za čuvenu pobedu kod Sterling bridža bilo neophodno poznavanje komandne veštine, što sve ukazuje da je Vilijem Volas bio profesionalni vojnik. Pobune koje je u Velsu gušio engleski kralj Edvard I 1287/88. i 1294. godine bile su odlična prilika za mladog profesionalnog vojnika kakav je bio Vilijam Volas (koji je tada imao između 17 i 24 godine) da stekne odlično ratno iskustvo kao plaćenik u engleskoj vojsci.

Seme mržnje

Vilijam Volas se rodio i odrastao u vreme vladavine kralja Aleksandra III iz dinastije Dankelda (1249‐1286). Bilo je to doba mira i prosperiteta Škotske. Međutim, posle smrti kralja Aleksandra počinje teško vreme za Škotsku i Škotlanđane. Nemajući drugih živih naslednika Aleksandra je na prestolu nasledila trogodišnja unuka Margareta od Norveške, kći norveškog kralja Erika II. Ona je četiri godine formalno vladala zemljom boraveći van nje. Kada je konačno 1290. krenula brodom ka Škotskoj brod je potonuo u oluji i ona se utopila. Škotska je time praktično ostala obezglavljena.

Dve godine zemljom su vladali Zaštitnici Škotske, grupa od šest plemića imenovanih od strane škotskog parlamenta, koji su predstavljali neku vrstu kolektivnog šefa države u vreme Prvog interregnuma. Četrnaest škotskih plemića polagalo je na različite načine pravo na škotsku krunu, mada su samo dvojica, dva rođaka, Edvard de Bajol i Robert V de Brus mogli biti naslednici škotskog trona. Zaštitnici nisu imali ingerencije da sami izaberu kralja, pa su se za arbitražu obratili engleskom kralju Edvardu I Plantadženetu Dugonogom. Edvard je već bio „bacio oko“ na škotski presto a Englezi bili umešani u sukobe među pretendentima na škotsku krunu. U tim sukobima 1291. godine, prema nekim izvorima, život je izgubio i Vilijamov otac Alan, pa je Vilijam Volas od tada krivio Engleze za očevu smrt i razdore među Škotima. I sam Vilijam je sa svojim prijateljima često bio umešan u čarke sa engleskim vojnicima, već prisutnim u pojedinim delovima Škotske. Seme mržnje time je bilo posejano i neće dugo proći a ono će prerasti u krvavi rat.

Kraj kao početak

Kralj Edvard I (1272‐1307) ponadao se da će mu brak njegovog sina Edvarda II sa Margaretom od Norveške doneti i vlast nad Škotskom. Kako je Margareta preminula pre sklapanja braka, morao je da smisli neki novi način da pokori Škotsku. Pitanje nasledstva škotskog prestola, tzv. Velika stvar (eng. The Great Cause), rešeno je Edvardovom presudom u korist Džona de Bajola, 1292. godine. De Bajol je i ranije priznavao Edvardovu vrhovnu vlast, ali samo kada su u pitanju bili Bajolovi posedi na teritoriji Engleske. Edvard je očekivao da mu se de Bajol pokori i sada, kao novi škotski kralj, u ime čitave Škotske. Džon je stalno odlagao pokoravanje. Na kraju ne samo da je odbio da prihvati Edvarda za vrhovnog sizerena Škotske, nego je sklopio savez sa engleskim neprijateljem ‐ Francuskom, i na kraju napao Engleze.

Edvard je odgovorio invazijom na Škotsku. Do nogu je potukao Škotlanđane u bici kod Danbara 1296. Prema nekim izvorima u bici su učestvovali i Vilijam Volas, njegov otac i braća, a pojedini autori tvrde da je Alan Volas, sa dvojicom starijih sinova, poginuo upravo u toj bici ili su ga Englezi likvidirali kao zarobljenika, neposredno posle nje. Alan Volas je od ranije bio poznat kao veliki patriota, međutim na spisku onih škotskih plemića koji su se pokorili kralju Edvardu (Ragman Roll) nalazi se ime izvesnog Adama de Waleys‐a. Pristalice teorije da je ime Vilijamovog oca bilo Malkolm koriste ovu činjenicu u prilog svojoj teoriji, jer je po njima pravo ime i titula Volasovog oca bila Malkolm od Elderslija.

Kralja Džona Edvard je zarobio i sa nepokornim plemićima odveo u London i zatočio u Taueru. U Vestminstersku opatiju je odneo i čuveni Kamen sudbine, kamen na kome su se krunisali škotski kraljevi, i postavio ga ispod engleskog prestola.

Ostatak škotskih plemića, da bi sačuvali glave, titule i privilegije, pokorilo se Edvardu, koji je postavio engleskog guvernera Škotske i na teritoriji svog severnog suseda postavio engleske vojne trupe. Izgledalo je kao da je Škotska pokorena i da je sukobima kraj, ali radilo se zapravo o početku ‐ prvoj fazi Prvog rata za nezavisnost Škotske, koji će trajati od 1296. do 1328. godine.

Pobuna

Početak škotske pobune protiv Engleza praćen je oskudnim izvorima i brojnim preplitanjem istorijskih činjenica i legendi. Vilijamova majka, koja je navodno u vreme pobune još uvek bila živa, posle pogibije muža i dvojice sinova, sklonila se sa jedinim preživelim sinom kod rodbine u okolini Dandija. Međutim, buntovni, a sada i osvetoljubivi Vilijam Volas nije se tamo skrasio. Izgleda da je on sa još nekolicinom prijatelja lutao po onim delovima Škotske u kojima su se nalazili engleski garnizoni, tražeći kavgu i nadajući se da će engleske represalije i zločini nad Škotima, počinjeni u tim krajevima doprineti skorom ustanku.

Sam „Incident u Lanarku“, iz maja 1297, kojim je započela pobuna i Prvi rat za nezavisnost, poznat je iz samo jednog izvora ‐ Skalakronike, čiji je autor Tomas Grej. Tomasov otac, bio je Vilijamov školski drug, prijatelj i učesnik u događajima u Lanarku. Prema njegovoj verziji događaja, Volas je bio zarobljen u dvorcu Vilijama Heserlinga, šerifa od Lanarka. Kako je tu dospeo nije najjasnije. Da li ga je šerif zatvorio zbog neke čarke sa engleskim vojnicima u Lanarku, ili po ranijoj poternici koja je bila izdata za njim, ne zna se. U toku suđenja Vilijam Volas je uspeo da pobegne iz šerifovog zatvora, a potom se vratio u dvor u pratnji prijatelja i ubio Šerifa, a njegovo telo raskomadao mačem. Prema Greju, Vilijem Volas je pobio i više engleskih vojnika i zapalio nekoliko zgrada, dok su kasnije priče o ovom događaju navodile da je Vilijem Volas zapalio čitav engleski garnizon sa sve vojnicima.

Prema pevanju Slepog Harija, škotskog pesnika iz 15. veka, Volasov napad na Šerifa i engleski garnizon u Lanarku bio je čin osvete, jer je Šerif prethodno silovao i ubio (živu spalio) Volasovu suprugu Merion Bredfrjut od Lemingtona. Ta verzija događaja, kao romantičnija, postala je kasnije opšteprihvaćena, a našla je svoje mesto i u igranom filmu Hrabro srce Mela Gibsona.

Škotska u plamenu

Likvidacija engleskog šerifa i garnizona u Lanarku nije bila izolovani incident. Ne može se pouzdano utvrditi da li je ona bila slučajan događaj ili je unapred planirana. Možda je ona bila usklađena sa pobunama u drugim delovima Škotske, naročito onom koju je nešto ranije poveo Ser Andrju Marej (ili Morej) od Botvela i nekolicina njegovih rođaka i prijatelja na severu ili pobunom u Skonu koju je podigao Ser Vilijam Hardi, vojvoda od Daglasa.

Vilijam Volas i njegova grupa ustanika, koja se stalno uvećavala, skrivala se neko vreme u šumi Etrik. Odatle su, primenjujući taktiku „udri i beži“, napadali engleske trupe u okolini. Napadali su i utvrđene garnizone, ali češće usamljene patrole i jedinice za snabdevanje po loklanim putevima. Nije prošlo mnogo a Volasova grupa postala je strah i trepet za Engleze i nova nada za Škote.

U Volasovoj grupi od početka se nalazilo nekoliko njegovih bliskih prijatelja, školskih ili ratnih drugova. Neki od njih, koje spominje pre svega poezija Slepog Harija, su istinite istorijske ličnosti, ali za mnoge od njih nije dokazano da su zaista postojali. Ubrzo će se harizmatičnom Volasu pridružiti i Ser Andrju Marej i Ser Vilijam Hardi sa svojim trupama. Kao, sada već ozbiljna vojska, pod komandom Volasa oslobodili su nekoliko gradova ‐ Aberdin, Pert, Glazgov i Dandi, kao i sve teritorije severno od reke Fort, odnosno skoro polovinu Škotske.

Bitka kod Sterling bridža

Tri meseca posle sukoba u Lanarku, posle sjajnih uspeha škotskih gerilaca pod Volasovom komandom, kralj Edvard I je odlučio da okonča škotsku pobunu. Na pobunjenike je poslao armiju koja je brojala između 9 i 13.000 vojnika (1‐3.000 oklopljenih konjanika i 8‐10.000 pešaka, strelaca i kopljanika), pod komandom Džona de Vorena, vojvode od Sarija, engleskog guvernera okupirane Škotske i Hjua de Kresingema, kraljevskog blagajnika u Škotskoj.

Prava Škotska vojska bila je praktično uništena posle bitke kod Danbara, godinu dana ranije. Pobunjenička vojska, pod komandom Volasa, Mareja i Hardija brojala je svega 300 oklopljenih konjanika i 2.000 pešaka (4 do 5,5 puta malobrojnija). Škoti su bili daleko slabije naoružani. Njihovu vojsku činili su borci sa velikim ratnim iskustvom, ali je to u suštini ipak bila seljačka vojska, dok su englesku armiju činili isključivo profesionalci. Međutim, velika želja za pobedom nad mrskim okupatorom udružena sa, kako neki tvrde, Volasovim bezgraničnim talentom za komandovanje i taktiku, presudili su ishod bitke koja je usledila.

Škotlanđani su Engleze sačekali nedaleko od zamka Sterling, na levoj obali reke Fort, 11. septembra 1297. Prema Istoriji Škotske (1841) Patrika Titlera, Volas je Englezima uoči bitke poručio: „Nismo ovde došli sa miroljubivim namerama. Došli smo spremni za bitku, rešeni da ostvarimo naša prava i oslobodimo našu Otadžbinu. Zato poručite vašim gospodarima ‐ neka dođu i napadnu nas, spremni smo da se suočimo sa njima licem u lice“.

Da bi stupili u kontakt sa neprijateljem Englezi su morali da pređu uzani most (Sterling bridž), po kome se mogao kretati samo ograničen broj ljudi. Most je bio širok toliko da na njega mogu stati svega tri čoveka u liniji, a zbog trošnosti nije se smeo opteretiti punom dužinom. Škoti su sačekali da preko mosta pređe polovina engleskih vojnika koje su potom napali svim snagama. Kopljanici, a posle njih i pešadinci bukvalno su izmasakrirali od ostatka armije odsečenu englesku prethodnicu, koju su većinom činili teški oklopnici. Preživeli su nagrnuli na most već prepunjen ostatkom engleske vojske, pa se most pod tim teretom srušio u reku. Veliki broj Engleza, koji su izbegli oštrice škotskih noževa, mačeva i sekira i vrhove njihovih kopalja i strela, podavio se u reci. Podavio se veliki broj velških strelaca u engleskoj službi, kao i konjanika koje je u struju vukla težina oklopa. Spasli su se samo najveštiji, koji su se na vreme oslobodili opreme. Oni koji se nisu domogli mosta naterani su u reku sa obala, jurišom Škotlanđana. Samo mali broj Engleza koji je dopao reke uspeo je da dopliva do obale i spase se bekstvom. Ostatak engleske vojske krenuo je u povlačenje i gonjen škotskom konjicom proteran je iz Škotske.

Gubici Škotlanđana u bici kod Sterling bridža nisu zabeleženi, ali engleske hronike beleže da je izginulo oko 5.000 engleskih pešadinaca i oko 100 konjanika, odnosno 40 do 60 % engleske ekspedicione armije. Blagajnik Kresingem je ubijen, a prema nekim izvorima ubio ga je lično Volas. Prema jednoj priči Škoti su odrali Kresingemovu kožu i komade podelili među sobom kao ratne trofeje. Druga legenda govori da je sam Volas odrao Kresingemu kožu sa leđa i od nje načinio pojas na kome je kasnije nosio svoj čuveni mač dvoručnjak.

Kratki trijumf slobode

Pobeda u bici kod Sterling bridža (nazvanoj još i Kembeskentska bitka, po imenu obližnje opatije) bila je trenutni trijumf škotske borbe za nezavisnost, ali je do današnjih dana ostala simbol njihove borbe za slobodu. Nedaleko od mesta bitke 1869. godine podignut je Spomenik Vilijamu Volasu, u obliku monumentalne kule.

Nažalost, od posledica ranjavanja u toku bitke Ser Andrju Marej je preminuo tri meseca docnije. Vilijam Volas je zbog svojih zasluga ubrzo proglašen za viteza i dobio titulu Sera, a potom je naimenovan za jedinog Zaštitnika Škotske, čime je na početku tzv. Drugog imterregnuma (1296‐1306) praktično postao jedini vladar Škotske. Volasovoj vojsci pridružio se i Robert de Brus, unuk negdašnjeg pretendenta na škotski presto, sada i sam pretendent, sa svojom vojskom.

Vilijam Volas je pokušao da iskoristi engleski poraz i u novembru 1297. izveo je nekoliko napada na Englesku, zalazeći u dubinu njene teritorije, ali ti napadi su bili odbijeni, pa se Volas potom ograničio na napade i pljačku pograničnih oblasti. Međutim, kao što ni bitka kod Danbara nije bila kraj škotskog otpora, tako ni pobeda kod Sterling bridža nije bila kraj ratova sa Engleskom.

Vest o katasrofalnom porazu Engleza kod Sterling bridža šokirala je Englesku, ali su pripreme za povratni udarac počele gotovo odmah. Vesti su stigle i do kralja Edvarda, u toku njegovog pohoda u Flandriji, protiv francuskog kralja Filipa Lepog. Edvard se odmah vratio u Englesku gde ga je već čekala spremna armija od 12.500 pešaka i 2.500 konjanika. Na čelu ove impozantne vojske Edvard se odmah uputio ka srcu Škotske.

Vilijam Volas ni ovoga puta nije mogao da sakupi armiju moćniju od engleske. Kako je njegova vojska brojala dvostruko manje vojnika (5.000 pešaka i 1.000 konjanika) on se odlučio na povremene čarke sa Englezima, pokušavajući da ih iznuri i natera na povlačenje. Englesko snabdevanje ni na kopnu ni sa mora, zahvaljujući škotskim prepadima, nije funkcionisalo kako treba. Na kraju Edvardova armija je zaista bila iznurena, ali ni Volasovi borci nisu bili u mnogo boljem stanju. Škoti su se ulogorili u šumi Kalender čekajući da Englezi počnu sa povlačenjem pa da krenu u gonjenje.

Škotsko zauzimanje položaja obradovalo je kralja Edvarda. Hronike beleže da je tada rekao: „Hvala Bogu, neće imati priliku da me gone, jer ćemo se danas konačno sresti“.

Bitka kod Folkerka

Tog utorka, 22. juna 1298, Volas je svoje kopljanike postavio u istu formaciju kao i u bici kod Sterling bridža. Podelio ih je u četiri tzv. ježa ili šiltrona, štita iz koga su štrčala koplja na različitim visinama, čineći ovu formaciju zastrašujućom i neprobojnom. Prostor između ježeva bio je popunjen strelcima i običnim pešadincima ‐ lokalnom narodnom vojskom. Volas se pred bitku kratko i ne baš optimistično obratio svojim vojnicima: „Dovedoh vas u kolo. Sad, ako umete vi igrajte“.

Pri prvom udaru oklopnih konjanika na Volasove ježeve, samo je mali broj njih stradao od smrtonosnih škotskih šiltrona. Kralj Edvard je na vreme reagovao i naredio povlačenje konjice i obustavio dalje juriše. Komandovao je svojim Velškim strelcima da iz svojih dugih lukova sa velikim dometom zaspu Volasove kopljanike koji su za ova oružija predstavljali potpuno nezaštićenu metu. Neki autori smatraju da je bitka za Škote bila izgubljena već kada je prva velška strela pala na tlo. Kopljanici nisu mogli ni da napadnu ni da se povuku, ostali su u zamci i bili bukvalno iskasapljeni kišom strela. Škotski strelci nisu mogli da zaštite svoje kopljanike, jer im je domet strela bio manji, pa su i sami postali žrtve Velških strelaca. Ježevi, ta udarna pesnica Volasove armije osipala se munjevitom brzinom. Kada ih je tako desetkovane napala Edvardova konjica i pešadija više im nije bilo spasa. Brojni Volasovi prijatelji, najbliži saradnici i njegovi zamenici poginuli su u napadu strelaca ili jurišu engleske konjice.

Ostatak Volasove vojske krenuo je u povlačenje pred daleko nadmoćnijim neprijateljem. Volas se prema legendi povukao poslednji, a njegov konj bio je toliko izranjavan strelama i kopljima da ga je jedva preneo preko reke, a potom je uginuo. Preživeli Škoti pod Volasovom komandom domogli su se prvo Kalender šume, a potom dalje do šuma i palnina na severu. Demoralisana vojska usput se stalno osipala, tako da kada je Volas stigao do Perta, uz njega je bilo svega 300 boraca.

Engleski gubici iznosili su oko 2.000 vojnika (oko 13%), dok se škotski gubici procenjuju na 50 do čak 80 % ljudstva, uključujući i oko 1.000 vitezova koji su ranije napustili bojište pred daleko jačom engleskom konjicom. Kralj Edvard je posle ove bitke dobio nadimak Malj za Škote (Malleus Scotorum). Međutim, čak i njemu je bilo jasno da je i pored ogromnog značaja za Engleze, ova bitka daleko od dobijenog rata.

Prema nekim izvorima Edvard se zato posle bitke i zapitao: „Šta da radi jedan Kralj sa šupljom pobedom?“

Francuska avantura

Posle poraza kod Folkerka Vilijam Volas se odrekao položaja Zaštitnika Škotske u korist Roberta de Brusa i Džona Komina. Ova dvojica plemića bila su u pritajenom sukobu jer je Robert pretendovao na presto, a Komin bio blizak rođak formalno još uvek vladajućeg škotskog kralja Džona de Bajola, koji je i dalje čamio u Taueru.

Vilijam Volas se još neko vreme krio po Škotskoj, a potom je sa grupom najbliskijih ratnih drugova pobegao za Francusku, dok su Škoti pod komandom Roberta de Brusa nastavili gerilsku borbu protiv Engleza. Međutim i danas ima autora koji sumnjaju da je Volas ikada napuštao Škotsku.

O njegovom putovanju za Francusku i boravku u ovoj zemlji vekovima su se ispredale mnogobrojne priče, ali nijedna od njih do sada nije istorijski potvrđena. Na putu za Francusku je Volasov brod navodno napao gusar Ričard Longovil, ali su ga Škoti tobož zarobili i predali francuskom kralju Filipu IV Lepom. Kasnije su ga ubedili da oslobodi Longovila pod uslovom da napada isključivo brodove engleske flote.
Ser Volas je između 1298. i 1303. godine navodno dva puta primljen u audijenciju kod Filipa IV, ali je dobio samo verbalnu podršku škotskoj borbi za slobodu. Prema nekim autorima Vilijam Volas je oko 1300. posetio Rim i tražio podršku od Pape. Sačuvano je pismo kojim ga kralj Filip preporučuje Svetoj stolici, ali nema pravih dokaza da je ovaj škotski junak ikada boravio u Rimu.

Postoje i priče o tome da su Volas i njegovi prijatelji neko vreme služili u Škotskoj gardi (Guarde Écossaise), telesnoj gardi francuskih kraljeva i da su se istakli u više bitaka protiv Engleza. Poznato je da su Škotlanđani učestvovali u ratnim sukobima na teritoriji Francuske još od 9. veka, a naročito od vremena Filipa IV, ali je takođe poznato i da je Škotska garda u Francuskoj zvanično osnovana tek 1418. godine.

Povratak

Ostavši bez ispunjenih obećanja francuskog kralja, uvučen u rasprave između francuskog dvora i Rima, razočaran i možda još uvek željan revanša za Folkerk, Vilijam Volas se u otadžbinu vratio oko 1303. Po povratku se navodno zakleo pred drugovima: „Tako mi krvi Hristove, smiriti se neću, nego ću svom snagom braniti svoje pravo!“

Oni koji osporavaju teoriju da je Volas posle Folkerka napuštao Otadžbinu, tvrde da se dugo godina posle bitke (1298‐1305) skrivao po nepreglednim šumama i planinama Škotske, razočaran, osramoćen i u teškoj depresiji, praćen samo nekolicinom najodanijih saboraca. Pristalice ove teorije tvrde da je Volas zaista bio harizmatični i u narodu omiljeni vođa ustanka, buntovnik bez trunke straha, najiskreniji patriota, ali da je posle katastrofe kod Folkerka shvatio da uopšte nije talentovan vojskovođa. Sterling bridž je, po toj teoriji, zapravo bio trijumf de Marejevog ratnog genija, ali je on podlegao zadobijenim ranama i kod Folkerka se Volas našao sam pred Englezima. Pokušao je ponovi de Marejevu taktiku ali prosto nije bio komandant tog kalibra i poraz je bio neminovan.

Škotski lav u lancima

Posle debakla kod Folkerka Vilijam Volas više nikada nije komandovao škotskom vojskom u borbi protiv engleske okupacije. Učestvovao je 1304/05. u nekim manjim okršajima. Međutim, njegovo ime je i dalje ostalo simbol škotske borbe za nezavisnost i inspiracija sunarodnicima koji su se borili protiv engleskog okupatora.

Nakon više godina skrivanja Volasa su zarobili Englezi. Nije baš najjasnije kako se to zbilo, ali prema predanju Englezima ga je izdao Ser Džon Mentejt, škotski plemić odan kralju Edvardu Dugonogom. Na prevaru je pozvan u Mentejtov dvorac u Danbartonu, blizu Glazgova, gde je uhvaćen i odveden u London.

Zbog Volasove dugogodišnje pasivnosti ovo zarobljavanje nije imalo nikakav vojni značaj, ali je trebalo da bude jak udarac škotskom borbenom duhu. Mentejta škotska tradicija danas pamti pod nadimkom Izdajnik Mentejt.

Smrt za slobodu

Legenda kaže da je Volas nekom mladom saborcu jednom prilikom rekao: „Sine moj, veruj mojim rečima, sloboda je nešto najvrednije što čovek može imati. Zato nikada nemoj živeti kao rob.“ Ta rečenica ispisana je i na spomen ploči na mestu njegove smrti. Volasa su Englezi odveli u Vestminstersku palatu gde mu je suđeno za veleizdaju. Krunisan je vencem od hrastovine, što je značilo da je izopšten od zakona i da mu zasigurno sledi najstroža kazna.

Na optužbe kraljevskog suda Vilijam Volas je odgovarao tvrdnjom „da on ne može biti izdajnik engleskog kralja jer nikada nije ni bio njegov podanik“. On je na sudu navodno rekao: „Ne mogu biti izdajnik engleskog kralja, jer mu se nikada nisam ni zakleo na vernost. On nije moj suveren, nikada mu se nisam poklonio i neću mu se ni pokloniti, dok god je života u ovom mom izmučenom telu. Što se tiče drugih optužbi, sve ih priznajem. Kao upravitelj moje Otadžbine bio sam neprijatelj njenih neprijatelja. Ubijao sam Engleze. Suprotstavljao sam se engleskom kralju. Napadao sam i osvajao gradove i tvrđave za koje je nepravedno tvrdio da su njegove. Ako smo ja ili moji vojnici opljačkali ili uništili imovinu Crkve kajem se zbog tog greha, ali nije kralj Edvard taj od koga ću tražiti oproštaj.“

Vilijam Volas je osuđen za veleizdaju engleske krune. Kazna za to bila je „smrt vešanjem, vučenjem i čerečenjem“. Dana 23. avgusta 1305, posle suđenja, Volas je odveden u Tauer. Vezali su ga za konja i vukli ulicama Londona do Smitfilda, tradicionalnog mesta za egzekucije. Tamo je dugo visio obešen naglavačke. Takav postupak je potpuno umrtvljavao osuđenike i dovodio ih u stanje na ivici smrti. Potom je skinut sa vešala i više puta davljen dok ne bi prestao da diše, a potom oživljavan. Dželat ga je kastrirao, potom rasporio utrobu i pažljivo, da osuđenik ostane živ izvadio deo organa, koji su potom pred njim spaljeni na lomači. Poslednje reči koje je Volas izgovorio dok je još uvek bio svestan bile su urlik „Za slobodu!“, što je bio i plemenski poklič klana Volasovih. Tek posle takvih paklenih muka odsečena mu je glava, a telo rasečeno na 4 dela. Glava je zatim potopljena u katran i nabijena na kolac izložena na London bridžu. Delovi njegovog tela izlagani su u Njukaslu, Berviku, Sterlingu i Pertu.

Epilog

Možda Volasova, praktično samo dvogodišnja ratna aktivnost nije imali veliki uticaj na tok i ishod škotskih ratova za nezavisnost, ali je njegova ličnost, a naročito njegova mučenička smrt postala ugaoni kamen škotske borbe. Za slobodoljubive Škote ime Vilijama Volasa i danas ima značenje dragocene imenice „sloboda“.

Godinu dana posle Volasove smrti Robert de Brus je krunisan za kralja Škotske. Edvard I Malj za Škote umro je godinu kasnije. Posle još 22 godine ratovanja sa

Engleskom kralj Edvard III, unuk Edvarda I, priznao je nezavisnost Škotske, međutim, već je Robertov sin Dejvid II morao da ponovo prizna engleskog kralja za svog vrhovnog gospodara.

Škotski kralj Džejms I nasledio je englesku krunu 1603. godine i postao kralj Engleske i Škotske pod imenom Džejms VI. Time su Engleska i Škotska stupile u personalnu uniju koja će 1707. prerasti u Veliku Britaniju.

Na čelu škotskih pobunjenika koji su se borili za otcepljenje Škotske od Velike Britanije pretendent na škotski presto Čarls III Edvard Stjuart porazio je Britance u bici kod Folkerka 1746. godine i tako osvetio škotski poraz iz 1298. Međutim, kao i Volas četiri i po veka pre njega, i nesretni Čarls III pokušao je da potom osvoji Englesku, u čemu nije uspeo. Zarobljen je, proteran, a Škotska je ostala u sastavu Velike Britanije.

U Škotsku je 1996, posle 7 vekova, vraćen škotski presto ‐ Kamen sudbine. Dve godine kasnije ponovo je ustanovljen Škotski parlament. U Škotskoj je poslednjih nekoliko decenija ponovo oživeo pokret za nezavisnost, a jedan od njegovih glavnih simbola je Vilijam Volas.

 

Nikola Giljen i Jelena Mandić

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs