BELI LUK U NARODNOJ MEDICINI

Dragocen lek i moćna amajlija, češanj ili beli luk u narodnoj medicini i folklornoj tradiciji ima kultan status

BELI LUK I NARODNA VEROVANJA

Knoblauch (allіum ѕatіvum). Beli luk, češanj, česno, češnjak, saramsak.

U narodnoj medicini i vradžbinama ima beli luk među svima biljkama najveći značaj.

Za njega je karakteristična poslovica u kojoj on opominje čoveka: »Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakoga zla«.

Zanimljivo je takođe narodno verovanje da beli luk može pomoći protiv metilja (»za dva dana i dvije noći ne jede se ništa, pa onda jedi saramsaka — bijeloga luka — što možeš više«); zna se, međutim, da metilj kod stoke naš narod, inače, smatra neizlečivim (»metilju je lijek nož pod grlo«.

»Kad su Nijemci uhvatili đavola pa ga pitali šta je lijek od metilja, on im je kazao: kad polipšu sve ovce do jedne, onda onu pošljednju treba obnijeti oko tora, pa više ni jedna neće lipsati osim nje«).

Beli luk je najuniverzalniji apotropajon u biljnom carstvu, i jedan od najjačih uopšte. Na nj »ne sme nikakva nečastiva sila«. Naročito se od njega plaše veštice i svi koji stoje u vezi sa vračanjima i gatanjima (upor. Vuk, Posl., 974: »Da ne jede bijeloga luka, bio bi vrač«, sa objašnjenjem. »Koji ne jede beli luk, smatra se za vešticu«).

Za vreme »nekrštenih dana« njega nose za pojasom »kao predohranu od svake nečastive sile«; o Belim pokladama svi se mažu ‹njime› ili ga jedu, od veštica; pred spavanje za preporuku (je› metnuti oko vrata venac belog luka, takođe od veštica; božićni beli luk treba stalno nositi sobom, ili ga u nuždi malo zagristi.

Kad u istočnoj Srbiji vračare »izvode đavole« ‹koji su i demoni vode› onda je stanje vrlo opasno, i mnogi ne smeju da se maknu od kuće bez belog luka i bosiljka. Kao stalan apotropajon drži se on više kućnih vrata, i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i svuda).

Naročito je beli luk potreban apotropajon za novorođeno dete i za porodilju: novorođenčetu se beli luk meće pod glavu ili pored glave, »da ga ne bi nagazile noćnice« ili od babica, ili »da bolje spava«, i tu stoji 40 dana, ili ga, iz istog razloga, njime mažu, ili pljuju sažvakanim belim lukom, ili mu se veša beli luk oko vrata, ili se natakne na vreteno i obesi uz verige (da brani novorođenče od veštica), ili se (takođe od veštica) maže njime novorođenče kroz sedam dana po rođenju, ili se metne pored novorođenčeta, zajedno sa nožem, ili glavicu belog luka zakopaju tamo gde je novorođenčetu, prilikom merenja, udarila glava (»Kad ti nikla, onda njemu naudile veštice«).

Pored porodilje mora biti beli luk obično kroz 40 dana; ili joj se beli luk veša o vrat ili o desnu ruku, ili joj se ušiva u kapu, ili je njime mažu kroz 7 dana posle porođaja; takođe joj se belim lukom mažu bradavice (da je ne doji mora ili noćnice); to se naročito radi na dan Svetoga Tome.

Beli luk se meće detetu u amajliju, ili mu se prišiva za kapu (da ga štiti od more ili noćnica), ili se meće na prsa ili pod mišku, ili pod glavu (Hangі ‹Život i obіčajі Muѕlіmana u Boѕnі i Hercegovіnі, Sarajevo, 1906› 121); naročito se meće u amajliju beli luk koji je pronikao kroz glavu ubijene zmije.

O Đurđevdanu meće se beli luk u torbu sa semenjem koje se, u apotropajskom cilju, sipa oko tora. Od veštica i svakog zlog dihanija uopšte mažu se i deca i odrasli belim lukom po dlanovima, tabanima, prsima, ispod miške, naročito o pokladama, ili na Mladence, ili Badnjeg večera. Njime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora.

Teletu se beli luk veša oko vrata, od uroka. Belim lukom se mažu vimena i stoci, da joj činilice ne bi oduzele mleko; ili na Đurđevdan planinka goni krave. izeđu dva zavežljaja u kojima ima belog luka. U okolini Đevđelije na Veliki četvrtak belim lukom kite lese sa svilenim bubama (»da ih ne ureknu«). Njime se opasuje vedrica o Đurđevdanu.

Običaj da se, ako muž i žena nemaju dece a žele da ih dobiju, pred snošaj muž maže beli luk, ima svakako za cilj da se odagnaju zli demoni koji smetaju začeću.

Najbolje se vidi religijski značaj belog luka iz činjenice da se on ritualno jede i da se njime ljudi u neku ruku pričešćuju o pokladama i o Badnjem večeru.

Inače se ljudi njime diviniziraju (»uzimaju ga kao predohranu«) kad se pojavi čuma, ili kolera, ili uopšte koja bilo epidemija. U tom čaju decu mažu uvek pred spavanje belim lukom.

Naročitu moć ima beli luk koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo (ili: iz zmije koju ubijemo pre Blagovesti, ili u Međudnevice).

Ko takav struk belog luka nosi sa sobom ugledaće [na prvom belom volu koga sretne] đavola sa [crnim] štapčetom; on treba da ugrabi đavolu taj štap (samo pri tom da pazi da ga đavo ne preduhitri, pa ili ubije, ili štapčetom pocepa odelo, koje se posle na tom mestu nikada neće moći zakrpiti), pa će ga đavo morati služiti.

Ko takav beli luk nosi za kapom, ili pod jezikom, ili u amajliji, moći će [na Uskrs u crkvi] poznati veštice, i na njega neće smeti nikakva avet ni anđama.

Beli luk upotrebljuje se i u gatanjima. U okolini Đevđelije, majka koja ima više dece pa hoće da dozna koje je najsrećnije, uoči Đurđevdana nameni u bašti po jedan struk belog luka svakom detetu, štucuje ih makazama, pa čiji ujutru najviše istera, to dete je najsrećnije.

Devojke udavače uoči Đurđevdana otkinu podjednako dva pera na struku belog luka, pa ako ujutru desno pero bude veće, udaće se, a ako levo bude veće, neće.

U narodnoj medicini beli luk se javlja, tako reći, kao univerzalno sredstvo, kao panakeja; on dejstvuje i tamo gde nikakvo drugo sredstvo ne pomaže; pri lečenju, međutim, dolazi gotovo uvek u obzir njegova egzorcistička priroda, i tretman s njime je vrlo često u vezi sa vračanjima, bajanjima, zapisima.

Otuda je prirodna stvar da je npr. naročito lekovit onaj beli luk koji je bio upleten u venac od ivanjskog cveća, o Ivanjdanu, ili koji je pronikao kroz zmijinu glavu, ili koji je o Badnjem večeru bio na stolu.

Beli luk upotrebljava se kao lek za sve bolesti: veliki kašalj, gušobolja, glavobolja, grčevi u stomaku, srdobolja, sušica, tifus, groznica, žutica, otoci, guke, krajnici, dalak, zubobolja, okobolja, uhobolja, gliste, i u tom slučaju obično se nosi o vratu, pantljičara, čmičak, lišaj, šuga, prišt, mrtva kost, metilj, reumatizam, micina, izostanak menstruacije. Beli luk se meće u melem za rane i od ujeda besnoga psa.

Njime trljaju dete po ustima kada ima »babice«, pa steže majku za sise.

Belim lukom leči se i okobolja kod stoke ((daje se) kokoškama, kada je pomor. Njime se mažu ovcama bolesna vimena, a konjima se daje u sirćetu od gonturaća.

Lečenje se obično vrši uz magične radnje i po naročitim magičnim propisima. Beli luk se baje oko bolesnog mesta. Koga hvata groznica, ispeče pre sunca glavicu belog luka, ode kakvoj vrbi, tresne je i rekne tri puta: »Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu«, pa onda metne beli luk na vrbu i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, i beži kući bez obzira.

Bolesnik može da prenese groznicu, posle zalaska sunca, i na beli luk, koji posle baci izvan kuće. Bolesnik od groznice treba da pljune na jaje i beli luk, i to se zakopa ispod direka kojim se podupire plot (»Ovde zakopavam N. N. groznicu — tu neka i ostane!«. O prenošenju groznice na beli luk upor. i SEZ, 17, 542).

Pri bajanju od prišta upotrebljuje se beli luk, koji se mora istući na kamenu što »se ne pomerava«.

U Bosni i Hercegovini veruju da bi seme od belog luka moglo čoveka učiniti besmrtnim, ali da ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im se život ne dosadi, i onda ga od sebe odbace, pa bez bola umru.

Beli luk ne treba trebiti noktima, »jer od toga plače«. Ne vala ga donositi rezačima, da ne bi grad tukao vinograd. Od njegova mirisa beže zmije. Beli luk peče se uz božićne hlebove, »radi zdravlja«. O Badnjem večeru jede se beli luk zajedno s medom, i meće na kolač.

Beli luk sadi se čim se čuje da golub dupljaš viče: »kliluk«. On se seje preko Bele nedelje, »makar samo jedna leja«. Ne seje se u »rasipan« mesec.

Ako umre siromah, pa se nema ništa da zakolje, onda se na gornji kraj sofre meće glavica belog luka.

Izvor: Rečnik Srpskih narodnih verovanja o biljkama – Veselin Čajkanović