Bioenergija i aura – postoji li stvarno dokaz za biološku energiju. Test Emili Roze

Test Emili Roze u kojem su bioenergetičari dokazivali da postoji bioenergija i aura. Kakvi su rezultati testa i da li postoji biološka energija

.

Bioenergija

Ako je verovati bioenergetičarima, svako živo biće je okruženo energetskim poljem koje se zove aura. Ovo polje ne sadrži neku od energija koje poznaje fizika (što je već u startu čini nemerljivom pomoću standardnih naučnih metoda), nego kompleksnu, dinamičku životnu energiju koju stvara ljudski duh, njegova svest, emocije i intuicija. Neki ljudi za sebe tvrde da su u stanju da vide auru, što im se može verovati jer postoje oblici migrene, epilepsije ili poremećaja centra za vid u mozgu koji uzrokuju takva zamućenja vida. Osoba koja ima glaukom oka, takoðe vidi oko svakog svetlog predmeta pojas sastavljen od duginih boja.

Pojam “aura”, inače, ima dva značenja. Jedan je čisto medicinski i predstavlja skup simptoma koji nagoveštavaju početak nekog napada (na primer epilepsije ili migrene) i kojih je bolesnik svestan, pa tako može da ih iskoristi da bi se pripremio za napad. Mi ovde ne govorimo o tome, nego o auri kao astralnom omotaču oko tela, što nema nikakve veze sa prvim značenjem. Poklonici Novog Doba tvrde da pomoću aure može ne samo da se dijagnostikuje svaka bolest, nego i da se izleči  delovanjem na auru pacijenta. Ovaj vid terapije se kod nas i u istočnim zemljama zove lečenje bioenergijom, a na zapadu terapeutski dodir (therapeutic touch ili skraćeno tt). Terapija aure je nešto širi pojam, jer taj termin osim bioenergetskog lečenja obuhvata još neke tehnike, kao što je lečenje kristalima, aura-soma (delovanje kombinovanim “vibracijama” kristala, boja, svetlosti i mirisa na obolelu osobu) i tako dalje.

Savremeni postupak lečenja bioenergijom su 1972. godine razvile Dr. Dolores Kriger (Dolores Krieger), pripadnica budističke vere, koja je kasnije postala profesor na Njujorškom Univerzitetu i Dora Van Gelder Kunc (Dora Van Gelder Kunz), potpredsednik Teozofskog Udruženja, okultista i alternativni isceljitelj. Ovom svom umeću odmah su počele da podučavaju bolničarke, i iznenadjujuće visok odziv polaznica tečaja je doprineo brzom širenju popularnosti ovog postupka.

Evo kako izgleda postupak predstavljen u četiri faze, kako su ga propisale autorke:

1. Terapeut se koncentriše. U ovome može da se potpomogne mantrom ili nekom drugom metodom za meditaciju.

2. Pacijent je u ležećem stanju tokom seanse. Terapeut primiče dlanove na nekoliko inča iznad pacijentovog tela i “skenira” telo od glave ka stopalima.

Šake terapeuta su postavljene horizontalno, tako da se palčevi dodiruju, sa dlanovima okrenutim nadole. Neposredan dodir izmedju terapeuta i pacijenta nije potreban; njihova energetska polja medjusobno deluju bez fizičkog kontakta. Terapeut će osetiti razne manifestacije energije, nabrojaćemo neke: toplotu, hladnoću, peckanje, težinu i privlačenje.

Ovo će mu omogućiti da odredi koja vrsta debalansa je u pitanju – lokalni debalans, manjak ili potpuno odsustvo energije, i tako dalje.

3. Sledeći korak je “smirivanje”. Terapeut pokreće ruke u kružnim pokretima, kao kad čisti. Ovo ujednačava energetsko polje tako što nagomilanu energiju sa nekih tačaka rasporedjuje ravnomerno.

4. Poslednju fazu čini “modulacija”. Terapeutove ruke lebde iznad delova pacijentovog tela koji imaju neizbalansiranu energiju. Terapeuti mogu da imaju različite pristupe u ovoj fazi, prema svom nahodjenju.

Napomena: ovaj postupak može da se primeni na odraslima, deci, bebama, kućnim ljubimcima kao i ostalim životinjama, pa i biljkama.

Kod nas je velikoj popularnosti bioenergije doprinela Džuna Davitašvili, kod koje su mnogi bolesnici išli u tadašnji Sovjetski Savez na terapiju. Takodje, sklonost medija (pre svega štampe) ka senzacijama doprinela je munjevitom širenju popularnosti bioenergetskog lečenja, tako da danas veliki broj ljudi pogrešno smatra da je ovaj vid lečenja naučno verifikovan. Zato treba reći da postojanje aure kao energetskog polja nije nikada naučno dokazano, kao ni delotvornost bionergije. Pa ipak je njena popularnost veoma velika i, po svoj prilici, i dalje raste. Mada se kod nas bionergijom još uvek ilegalno ili polulegalno bave samo pojedinci, u svetu ima bolnica u kojima je ona zauzela legalno mesto kao deo terapije.

Ovo ne znači da je naučna medicina spremna da prizna postojanje aure i bionergije, nego da prosto želi da iskoristi činjenicu da ovaj vid lečenja uspešno nadoknadjuje nedostatak toplog ljudskog kontakta izmedju lekara i pacijenta u hladnim i odbojnim bolnicama. Za ovo se uglavnom osposobljavaju bolničarke i medicinske sestre, kojima nije potrebno poznavanje medicine na nivou specijaliste da bi se družile sa pacijentima i time popravljale njihovo psihičko stanje. Primicanjem dlanova pacijentovoj zamišljenoj auri one svakako neće načiniti nikakvu štetu njegovom zdravstvenom stanju, ali će ga zato učiniti mirnijim i zadovoljnijim. Osim toga, placebo efekat će doprineti da se u manjoj ili većoj meri potisnu bolovi i da se svedu na manju meru hipohondrijske ideje koje u bolnicama uvek opsedaju pacijente.

Sa ovim se, naravno, neće složiti poklonici bionergetskog lečenja jer oni odlučno odbijaju svaku sumnju u ovu terapiju. Uvodjenje bionergije u bolnice doživeli su kao definitivnu pobedu, smatrajući da je time stavljena tačka na svaku dalju polemiku sa skepticima. Sada se već održavaju brojni medjunarodni simpozijumi na kojima hiljade terapeuta iz celog sveta razmenjuju iskustva. I upravo su na jednom takvom simpozijumu uvaženi stručnjaci iz ove oblasti dobili ozbiljan udarac, utoliko teži što je burno propraćen od strane štampe. Razlog za veliki publicitet je prost – u ovom duelu je, slično priči “Carevo novo odelo”, dostojan protivnik bila jedna 9-godišnja devojčica.

Njeno ime je Emili Roza (Emily Rosa).

“Car je go”

Dok su organizatori vršili poslednje pripreme za simpozijum bioenergetičara, i Emili je imala pune ruke posla: trebalo je osmisliti projekat za naučnu izložbu u osnovnoj školi koju je pohadjala. Ovakve izložbe spadaju u normalnu školsku aktivnost u Americi, na njima deca demonstriraju razne eksperimente i naučna ispitivanja, ne samo iz prirodnih, nego i društvenih nauka.

Emili je dobila ideju da iskoristi simpozijum koji se održavao u njenom gradu i da izvede test koji bi joj dao odgovor na pitanje koliko su biojnergetičari zaista u stanju da osete energetsko polje. Pronašla je veliku kartonsku kutiju i odsekla jednu njenu stranicu. Makazama je na rastojanju od oko pola metra izrezala dva otvora kroz koje mogu da se provuku ruke, i time je bila spremna za test.

Svoj rekvizit donela je na simpozijum, pronašla prazan sto i na njegovu površinu pričvrstila karton u vertikalnom položaju. Svim terapeutima je uputila poziv na test; odazvala se 21 osoba, sa radnim iskustvom od 1 do 21 godine u oblasti bioenergetske terapije. To je bio dobar “uzorak” za ispitivanje; ako je iko sposoban da šakama oseti auru, to bi morali da budu oni.

Svaki pojedinačni test tekao je ovako: s jedne strane kartona za sto seda terapeut i provlači ruke kroz otvore sa šakama okrenutim nagore, a s druge strane Emili stavlja jednu svoju šaku okrenutu nadole na 5-10 centimetara iznad jedne od provučenih šaka. Iznad koje, leve ili desne? Karton sprečava da terapeut to vidi, pa mora da se posluži osećajem za “energetsko polje” da bi pogodio, za šta je imao na raspolaganju neograničeno vreme.

Evo rezultata: od ukupno 280 pokušaja, bilo je 123 pogotka, što iznosi 44%. Pod pretpostavkom da terapeuti nisu u stanju da “osete” bioenergetsko polje, očekivani rezultat trebalo bi da se kreće oko 50%, kao kad bi čovek bacao paru i pogadjao “glava-pismo”. Razlika od 6% nije statistički značajna.

Terapeuti su se našli u neobranom groždju. Objašnjenje za ovaj neuspeh bilo je da oni nisu pre toga mogli da se “upoznaju” sa Rozinom šakom, pa im je ona dozvolila da dodiruju njenu ruku koliko žele, posle čega je test ponovljen.

Ovoga puta sa još slabijim rezultatom: 41% pogodaka.

Članak o ovom testu objavljen je u stručnom časopisu Žurnal američkog medicinskog udruženja (Journal of the American Medical Association, JAMA), a komentare je odmah dala i dnevna štampa. Ubrzo su počele da pristižu i kritike testa od strane bioenergetičara – prvi je, pod naslovom Sram te bilo, devojčice (Shame on you, girl), stigao od Morin Gembl (Maureen Gamble), iz udruženja bionergetičara. Ipak, niko nije tražio ponavljanje eksperimenta.

Primedbi je bilo mnogo. Recimo, Emili je bila pristrasna zato što je njena majka aktivista skeptičkog pokreta (što objektivno nema veze sa ispravnošću testa). Zatim, bionergetičari mogu da izleče ljude čak i kad ne osete polje svojim šakama, a inače mogu da ga osete samo kod bolesne osobe (ovo se kosi sa njihovim sopstvenim tvrdnjama). Pa onda, činjenica da se polje prostire na oko 80 centimetara oko osobe, što je dovelo do toga da su obe ruke terapeuta bile “pokrivene” poljem, i tako dalje.

Ovaj podatak o dometu polja, prvi put iznet tek posle ovog testa, ipak demantuje Kirilijanova fotografija, mada nju bioenergetičari pominju kao nesumnjiv naučni dokaz o postojanju aure. Osim toga, pošto jačina svakog polja opada sa kvadratom rastojanja, odnos u jačinama takvih polja na mestima udaljenim 10 i 50 centimetara od izvora polja je 25 puta, što bi moralo da bude dovoljno za bolji rezultat testa.

Dr Dolores Kriger, profesorka koju smo pomenuli kao tvorca moderne bioenergije, časopisu je uputila oštro pismo u kome je iznela mišljenje da je Test Emili Roze “test bio neispravan u pogledu osmišljavanja i metodologije”, ali nije bliže objasnila šta pod tim misli. Samo je prokomentarisala da je uzorak od 21 terapeuta nedovoljan – mada je i sama mogla da popravi stvar jer je bila prisutna na simpozijumu. Nju je, inače, Emili zamolila da žrtvuje svojih deset minuta i da se priključi testu, što je ona odbila sa objašnjenjem da ima važnija posla.

Za nas će biti najinteresantnije da pogledamo šta se nalazi iza tvrdnje bioenergetičara da su i naučnici dokazali postojanje aure, jer su uspela da je “snime”.

 

Sledi članak: Kirilijanova fotografija

Izvor: Alternativna medicina