Srbija kao tinejdžer

Srbija je večni tinejdžer: samosvesna do bola, gluva za savet, slepa za tudja iskustva, uprkos sopstvenom neiskustvu i nezrelosti

Jedan od egzistencijalnih kamenova koje imigrant iz Srbije – i sličnih društava – ne mora da nosi na ledjima u Londonu je i ‘blam’. Prijatna lakoća postojanja u britanskom metropolisu u velikoj meri je zbog značajno redukovanog pritiska na naše ponašanje, oblačenje i mišljenje od strane sredine. Drugim rečima, šta će drugi da kažu je i manje rasprostranjeno i manje bitno.

Već sam to rekao detaljnije u ‘Cvjećarnici…‘ – Srbija je ‘pridevsko društvo’: sve je u površini, u pojavnom, u prividu, sve je veliko, istorijsko, ili raj ili pakao… Sve je potencijalni blam, razlog za bruku, gubljenje obraza. Suprotno tome, Anglosaksonci žive u ‘glagolskim’, a Skandinavci u ‘imeničnim’ društvima. Jednostavnijim. Emotivno zrelijim.

Britanci se u principu (nigde, naravno, nije idealno, pa je ovo samo relativno poredjenje sa Srbijom) fokusiraju na sadržaj, na poentu, na rezultat – u kakvoj god formi i pakovanju da dolazi. Milioni funti se dodeljuju prezentacijama ljudi koji se ne mogu definisati nikako drugačije nego kao modni invalidi, dok im iz usta ispadaju parčići sendviča.

Način oblačenja, brendovi koji se nose, frizure, pića koja se piju – su mnogo manje važni od ličnih karakteristika kao što su ljubaznost, nenametljivost, fer igra, ideje, artikulacija ili duhovitost. Bitna je suština ispod prve pojavne opne – čovek. Kako bi inače nas dvoje Srba – a i mnogi drugi za koje znamo – mogli da dobiju šansu i uspeju u Londonu u vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i NATO bombardovanja, kada nam je kolektivni ‘imidž’ bio malo niži od Nacista (i malo bolji od advokata…)

Sa tim osećajem socijalnog olakšanja, Srbija nam deluje teško, opresivno, depresivno i neurotično. Živi se u permanentnom strahu od mišljenja drugih; ogroman napor ulazi u socijalno uklapanje, još je veći napor biti drugačiji.

Žene kod nas nisu žene ako nisu utegnute. Utegnute su jer njihov identitet zavisi od prihvatanja od strane mušakaraca. A oni ženom ne smatraju onu koja nije utegnuta. Štikle su karakter; šminka je normalnost. Muškarci, naravno, imaju svoje kriterijume i za druge muškarce…

Srbija je večni tinejdžer: samosvesna do bola, gluva za savet, slepa za tudja iskustva, uprkos sopstvenom neiskustvu i nezrelosti; jedina stvar koja je ikada postojala na ovoj krhkoj planeti je to veliko ‘JA’. I kao i kod svih tinejdžera, prividna tvrdoglavost u sebi krije totalnu povodljivost: pogled na svet i ponašanje se menjaju u trenutku, od zavisnosti šta pripadnici ‘mog plemena’ tog momenta smatraju kao ‘cool’…

Naš dan je permanentna promenada površnosti, neprekidna igranka palanačkog dokazivanja; nezrela, infantilna psihologija ličnosti koje nisu sigurne u sebe. Ispod blama čuči osećanje niže vrednosti, neadekvantnosti, nekompetencije – velika karakterna zbunjenost. Busanje u naše pileće grudi je zato mehanizam odbrane. Bol u temelju čitave konstrukcije je, jednostavno, preveliki za prihvatanje. Čak i prepoznavanje.

Naše zablude nisu nelečiva mistika, nego kognitivno-bihejvioralna metodologija. Milioni ljudi svakodnevno dobijaju olakšanje njenom primenom. Prvi korak ka tome je svest o postojanju problema i normalna, otvorena, ravnopravna konverzacija.

Ali, nijedan tinejdžer od statusa to, naravno, ne bi sebi dozvolio.

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.