CEZARIZAM

Evropska unija više voli funkcionalni cezarizam u Srbiji nego nefunkcionalnu demokratiju. Nefunkcionalna demokratija u Srbiji i Evropska unija

Izbori su završeni i dobijen je očekivani rezultat – novovekovni srpski cezarizam. Cezarizam je pojam iz političkih nauka koji govori o apsolutističkoj vlasti lidera jedne zemlje, i nekako se uvek vezivao za istočne zemlje, za razliku od zapadnih zemalja kod kojih je postojala takozvana funkcionalna demokratija.

Za očekivati je na prvi pogled, da će Evropska unija uvek biti orijentisana da prema zemljama satelitima, kao što je to Srbija, Bosna, Crna Gora, insistira na vladavini prava i uvodjenju funkcionalne demokratije.

Ali, ako je ta funkcionalna demokratija u tim zemljama protiv interesa Evropske unije, dobar je i cezarizam – funkcionalni cezarizam u interesu EU. To smo danas dobili u Srbiji a postoji odranije i u zemljama okruženja.

Izvori iz Evropske unije umesto medijskog i institucionalnog zgražavanja nad dominacijom samo jedne političke partije u Srbiji i gušenjem opozicije i demokratije, danas sa puno hvale i nadanja govore o novoj političkoj sceni Srbije, kojom apsolutno vlada jedna partija, i to kao dobrom političkom signalu iz Srbije! Politička diktatura je u redu, ako će to da nastavi započete procese koje je Evropska unija isplanirala i postavila kao cilj srpskim vlastima.

A ti ciljevi (Kosovo, Vojvodina, Bosna, NATO pakt, odbacivanje Rusije kao partnera, promena svesti i morala ljudi, te usvajanje evropskih zakona i standarda) su za EU važniji od uvodjenja funkcionalne demokratije u Srbiju.

Naravno, istine radi treba reći, nije Evropska unija kriva za našu nefunkcionalnu demokratiju nastalu od 2000 godine na ovim prostorima, nakon propasti socijalističkog cezarizma Miloševića. Sami smo krivi, odnosno krivi su oni evropski djaci a naši političari koji su demokratiju u Srbiji gradili na vrlo koristoljubivim osnovama za sebe a ne za demokratiju.

Srpska politička elita koja je došla na vlast 2000 godine je obnovila želju za funkcionalnim cezarizmom a protiv funkcionalne demokratije, i na kraju te priče smo i dobili sadašnje stanje stvari. Evropska unija je rekla da je to u redu, ako ne možemo i ne znamo i nećemo bolje, onda neka jedan čovek i jedna partija vladaju dok god ispunjavaju evropsku agendu.

Znaju dobro evropljani profil balkanskog čoveka, i znaju da će funkcionalna demokratija slabo proći kroz naše zbijene redove. Ali evropljanima to sada i nije bitno, njima su bitne naše duše i resursi koje žele da osvoje.

Dakle, nismo uspeli da stvorimo demokratiju, vratili smo se unazad, u cezarizam. Isti onaj koji sada postoji u Rusiji i Turskoj, i koji Evropska unija pokušava da razbije, jer im sadašnji ruski ali i turski gazda nije nešto po volji. Ali zato im je po volji gazda Kazahstana, Azerbejdžana, Gruzije, itd, pa njih i ne diraju, dok se god drže evropske agende. To se sve zove svetska politika i politička strategija velikih sila, uradi ono što moraš i možeš u zemljama satelitima, sa što manje napora.

Ali ključno pitanje ovog teksta nije što smo mi dobili cezarizam i EU nema ništa protiv toga, a trebalo bi da su principijelni, nego što to nama prija u takvom obliku tiranskog društva da mi tome svesno težimo? Šta je u biti naših umova i emocija da smo radi da se bacimo pod čizmu i skute velikog gazde i tiranina umesto da dostojanstveno koračamo, da gajimo i uzdižemo demokratiju?

Šta je to što od srbina pravi antičkog heroja kada treba da se oslobodi od tudjeg jarma i izbori nacionalnu nezavisnost, ali kod kuće prihvata svaku diktaturu i dominaciju velikog gazde?

U odgovoru na ova kratka pitanja leži i odgovor na sve naše istorijske i sve ostale izazove, ponašanje, odluke i nedaće.

Odgovor može biti jednostavan a može biti i složen. Jednostavan odgovor bi bio da srbin nema ličnu moralnu čvrstinu. Ima ponos, ima dignitet, ima nezavisnost, ali nema moralnu i duhovnu čvrstinu da to sve održi kod kuće, u svom dvorištu.

Negde ga sitna korist, ljubomora, zavist, egoizam, sve to zajedno tera da bude na strani pobednika, da nikako i ni u kom slučaju nešto ne izgubi materijalno ili emotivno. Srbin obraz može da izgubi, ako cilj opravdava sredstvo i da on bude na pobedničkoj strani.

Ta fatalna privlačnost i zanesenost slavom, Srbima je donelo u zadnjih 150 godina mnogo osuda Zapadnog sveta, jer i kada su bili pobednici na istorijskoj sceni sveta u nekoliko ratova, sve su te pobede gubili u miru, i niko im to nije priznavao, jer su sa strane videli naš mentalitet. Setite se samo silnog naroda koji je pohrlio medju komuniste, samo da bi imao neku ćar.

Složeniji odgovor zašto Srbi vole cezarizam može da se bavi antropološkim crtama srpskog čoveka, njegovoj sklonosti ka rodovskoj zajednici, ka plemenskoj organizaciji gde se zna ko je starešina, pa je u hijerarhiji društvenih odnosa sve jasno i predvidljivo, što pruža pojedincu sigurnost bitisanja. Sigurnije je da neko vlada tobom nego da sam odlučuješ, na primer. Bolja je tiranija nego anarhija, jer sa tiranom se možda i dogovoriš ali u anarhiji nemaš sa kim.

Tu se može dodati i pitanje ustaljenih navika i manira, nepismenost i neobrazovanost za demokratiju i demokratski stil života, jer iako je postojalo za vreme komunizma samoupravljanje, u praksi je ono bilo partijski i liderski dirigovano, nije bilo mogućnosti za autentično mišljenje i stav van zacrtanih ideoloških okvira.

Tako da je i to doba komunizma i socijalizma samo nastavilo da podgrejava autoritativni pristup društvenoj stvarnosti. Politički sekretari i komunističke vodje su uvek bili u pravu.

Padom komunizma, političke stranke koje su se formirale sve su mahom postale liderske hajdučije i funkcionalni cezarizmi u kojima se nije postavljalo pitanje autoriteta glavnog gazde. Kako je bilo po partijama, tako je bilo i u ekonomiji, na univerzitetima, po institucijama, u celom društvu.

Začudjujuće je koliko danas Srbija ima nazovi demokratskih partija sa cezarističkim uredjenjem, od kojih su većina njih neuspešne a lideri tih stranaka su nedodirljivi, nesmenjivi i bez ikakve odgovornosti za loš rezultat – Ave Cezare!.

Ne bi oni mogli biti takvi da nemaju svoje članove koji ih čine takvima. A njihovi članovi su i neki akademici, profesori, doktori, generali, inžinjeri, neka čini ti se prosvećena intelektualna elita, a u stvari, sve ulizice i klimoglavci, pretorijanska garda nedodirljivog partijskog cara. Ko se i usudi da se suprostavi lideru, odmah bude uklonjen. Od takvih demokrata narod nema šta da nauči i nema čemu da se nada pametnom a ni valjanom. Zato ih je ponizio na ovogodišnjim izborima potpunim debaklom.

U svemu tome značajan i snažan činilac je opšti moral i duhovnost našeg društva, za koji se osim Crkve i usamljenih pojedinaca, niko nije potrudio da ga popravi, zapravo svi su se utrkivali da ga srozaju, počev od političara, pa preko medija, poslodavaca, sudova, kriminalaca, komšija, policije, navijača, do na kraju samih gradjana, koji su u besomučnoj borbi za nekakav život potpuno podivljali.

I onda neko od naroda i glasača očekuje visok nivo svesti i demokratsko razmišljanje?

A on, sitan čovek, samo gleda da se ne zameri lokalnom moćniku i ekipi vlastodržaca, jer zna da mu preko noći mogu uništiti život, jer ga nikakva država prava neće spasiti od sile političkog ili ekonomskog moćnika, koji pod sobom drži policiju, sudove, institucije i kriminalce. Zna to i vidi mali čovek, nije on glup.

Mali čovek je ostavljen na cedilu i on je instinktivno glasao, nadajući se da je funkcionalni cezarizam bolji od disfunkcionalne demokratije. Tu su se on i evropska unija složili, da je bolje vladati Srbijom silom nego milom, jer od mile, propisa i zakona, razgovora i ubedjivanja nema vajde, dok od sile možda nešto i bude, a pre svega veruje da će mira biti, a mali čovek će već nekako da se snadje.

Možda neko nešto i ućari u tome. To je taj sitnopalanački mentalitet malog čoveka, koji nam stoji na putu ka svemu, ka demokratiji, ka ekonomskom razvoju, ka čistim ulicama i finim manirima, ka boljem društvu.

To je i suštinska razlika koja vekovima traje izmedju zapadnih i istočnih zemalja. Zapadnjaci imaju mentalitet samougadjanja i solidarne odgovornosti, znaju da odrede šta je društveni interes i da se ka njemu orijentišu, da traže i brane svoja prava. Često je to dvolično i licemerno, sa dvostrukim standardima, posebno kada se nastupa prema zemljama satelitima prema kojima Zapad uvek ima kolonijalni odnos.

Zapadnjak se ne libi da na državnom nivou pljačka tudje zemlje, i zapravo je dosta sebičan, ali negde medju njima zapadnjacima postoji viši stepen praktične mudrosti, moralnosti i solidarnosti unutar samog društva da se ta pljačka podeli, iako ne i duhovna principijelnost. Zbog duhovne neprincipijelnosti Zapad često upadne u strašan rat i stradanja svog materijalno pohlepnog naroda, koji je stalno gladan raja na Zemlji i stalno kolonijalno osvaja sve što stigne, počev od država, resursa, prirode.

S druge strane, istočni čovek ume da bude duhovno principijelan ali i u svakodnevnom životu ne ume da prepozna i podrži opšti društveni interes, već egoistično isteruje samo svoju sujetu, a posebno kada pljačka, to radi samo zbog sebe ili nacionalnog oslobodjenja, ali njegova najbliža okolina ga ne zanima.

Zapadnjaku sujeta uz veliku pohlepu služi kao instrument kolonijalnog osvajanja da obezbedi bolji i komforniji život sebi i drugima, da stvara utopiju na zemlji, svestan da samo ako svima bude dobro, njegov komfor će trajati, dok je cilj istočnjaku da bude uvek u pravu, pa po cenu da živi loše i on sam i njegova okolina. Posebno se to vidi kada neko sa istoka stekne imetak, on to svima pokazuje u svojoj siromašnoj sredini, nema mudrost da svoje bogatstvo smesti medju bogate.

To su duboke razlike u mentalitetu koje dele zapad i istok, nazovi funkcionalnu demokratiju i cezarizam. Kod zapadnjaka je funkcionalna demokratija društveni dogovor naroda i elite kako da ravnomernije dele plen od spoljašnjih pljački i kolonijalizma, dok je kod istočnjaka cezarizam društveni dogovor izmedju naroda i vladara kako da obezbede unutrašnji mir od medjusobnih pljački i ostvari nacionalno oslobodjenje. Kao i svaki narodni mentalitet, i njemu trebaju decenije do vekovi da se promeni. Uz dobar rad na promeni svesti naroda, svakako.

Zato će biti zanimljivo za pratiti kako će novi cezarizam u Srbiji pokušati da promeni svest naroda, svest kojom je došao na vlast. Da li cezarizam može stvoriti funkcionalnu demokratiju ili će samo učvrstiti dalje i dublje cezarističku paradigmu? Tim pre što narodna svest ima svoja pravila i značenja, svoju crnu desnicu i crvenu levicu, ruke koje se valja paziti, kakva god da je.

Jer, hiper nacionalisti i ultra liberali nisu prekinuli svoj san o društvenoj utopiji koji vodi njihove umove ali i ruke.

No, narodna je misao i volja ipak negde u krajnoj liniji odlučujuća, naš duhovni princip i svakidašnji moral presudjuje kako će nam biti u Božijim očima, te šta će blagi Bog sa nama činiti, dal sad, dal kasnije.

Š.V.