.

Manastir Bošnjani – Vizija o Caru Lazaru

Posetili smo manastir Bošnjani posvećen Svetom Luki pored Kruševca da bi saznali kakvu je viziju o caru Lazaru imao otac Aleksej. Dečanska kuhinja nas je oduševila

.

Krećemo na put iz Beograda prema Kruševcu, odvajamo se za Varvarin i onda ka malom selu Bošnjani gde se nalazi istoimeni manastir Bošnjani posvećen Apostolu Luki. Došli smo u manastir Bošnjani kako bi snimili intervju sa Arhimandritom Aleksejem. Sa mnom na putovanju bila je novinarka, gospođa Ljiljana Sinđelić – Nikolić. Za ovaj intervju sa ocem Aleksejem, blagoslov smo dobili od oca Gavrila iz manastir Lepavina.

Stigli smo na vreme u manastir Bošnjani, tačno kako je bilo dogovoreno, u 11 sati, jer je tada vreme posluženja ručka. Otac Aleksej je tog dana imao poslušanje da bude kuvar. Dok je za to vreme otac Luka sa vernicima radio u voćnjaku obrezujući voćke. Ušli smo u trpezariju i odmah seli pred poslužen ručak. Posle molitve i blagoslova, otac Luka nam je sipao supu. Jeo sam je potiho, oslanjajući se čulima na temu koju je pričao otac Aleksej. Otac Aleksej je pričao o Dečanskom načinu pripreme hrane, napravljena je sa prizvukom na skromnost i na manastirsku baštu koja je uzgajana rukama i pažnjom oca Alekseja i oca Luke. Pomalo neskroman, zamolio sam oca Luku da mi još jednom napuni tanjir prirodne supe koja je odisala zdravljem. Za razliku od mene, supa je skromna, ali zadivljuje broj mirodija u njoj.

Najrasprostranjenija mirodija po površini supe, bila je očeva pažnja s kojom je otac Aleksej kuhao supu. Nakon supe, otac Aleksej nas je poslužio skromnim krompirom, koji je u posudi bio poslužen na Dečanski način. Supa i krompir su stigli iz bašte oca Alekseja, koju on prirodno uzgaja i ali onda i bere prirodne plodove, koje priprema na način kao u staroj dečanskoj školi. I okus krompira je bio obogaćen sa mnogim mirodijama, travama, prirodnim dodacima koji su mu naveliko pojačavali ukus. Posebne trave za pripremljeni ručak rastu u manastirskoj bašti, i one su obogaćene molitvama oca Alekseja, tako da nije čudo da se njihov ukus velikom brzinom prostire iz tanjira celom prostorijom, kao miris tamjana u crkvi.

Posle ručka otac Aleksej nas je pozvao da sednemo u salon, gde smo se sestra Ljiljana i ja pripremali za intervju. No da bi razgovor bio ugodniji, poslužili su nas čajem od prirodnih trava sa dodatkom propolisa. Shvatam da je ovo ustvari prava priprema za intervju. Za intervju nam nije bilo potrebno da spremamo pitanja, ili izbor teme. Za intervju nam je bilo potrebno samo da se priklonimo prirodi, da se stopimo sa ambijentom, da osetimo ukus njihovih povrtnih plodova koji rastu na ovom svetom mestu. Kada smo se usaglasili sa prirodom i Svetinjom, razgovor se sam od sebe otvorio.

Kroz kraći neformalan razgovor vodio sam reč u smeru svoje teme, a ona je glasila: „Da li ima nešto dublje što hriščanin može da uradi kada komunicira sa Bogom i na koji način čovek može da komunicira sa drugim čovekom na zemlji?“

Očev vrlo štur odgovor na ovo pitanje shvatio sam kao način da sa ljudima možemo da pričamo i na daljinu. Ako se osoba nalazi na drugom kraju sveta, a ja na Kalemegdanu, uz Dunav u Beogradu, mogao bih da s njom razgovaram bez ikakvih mobilnih uređaja, ali samo ako bi mi reči izlazile iz srca. Odgovorom kojeg sam dobio postajem gotovo siguran da svi možemo razgovarati sa ljudima, isto kao što razgovaramo sa Bogom kroz molitvu i Duha Svetoga. Isto tako u kontaktu sa pokojnicima našim, za koje znamo da nisu umrli, možemo da budemo u kontaktu tako što ćemo ih pominjati na Svetoj Liturgiji i prinositi im prinose u obliku sveće. Ubrzo ćemo otkriti njihovo prisustvo u našem srcu.

Duša čovekova je velika svetinja. Jedino se sa srcem možemo odnositi prema duši drugog čoveka. Kaže otac Aleksej da u tom kontaktu mora da čoveku zaigra srce. Tu sam stao, dobivši odgovor, stao sam. Imao sam još jedno pitanje, ali ostaviću ga za kraj. Razgovor je nastavila sestra Ljiljana. Pratio sam očeve odgovore koji su mi davali znanja da je nepotrebno gledati materijalno. Ili bolje rečeno: Pričao je o duhovnom, pričao je o tome da treba gledati duhovno. Ili još bolje rečeno: jednostavno on je pričao duhovno, njegove reči su pričale o duhovnosti. Primetio sam da je pričao svojim duhovnim „ja“, kojeg ne susrećem u mojoj svakodnevnici, poslovnim razgovorima koje svakodnevno vodim. Osećam se kao dete, koje uči da priča. Kao da učim da komuniciram sa ljudima, dvino je iskustvo pričati sa ljudima na ovaj ispravan način. Smatram da niti jedan PR menadžer iz poslovnog sveta, ne zna da priča na ovaj način kojeg sam danas čuo i osetio. Bez obzira o kojoj temi da smo pričali, uvek je na snazi bila snaga duha. Jednostavno u razgovoru treba da se duša izrazi o temi o kojoj priča. Potrebno je dati znamenje rečima, rastaviti reči na slova i onda slova obikovati ljubavlju. Eto tako bi trebali da razgovaramo sa ljudima.

Opet su mi misli pobegle, moram da se skoncetrišem jer sada će Ljiljana da me pita. „Nenade, imaš li ti koje pitanje za oca?“. Usredotočio sam misli na intervju. Setio sam se očeve vizije, pričao je da se prilikom njegovih dečačkih snova krene stopama duhovnog života. Opisivao je vizije o Caru Lazaru. Čovek može živeti život svoje vizije, to mi je jasno, ali da čak kao 11-godišnjak čovek ima viziju života, to je retkost. Koliko je bilo potrebno proći vremena da se ostvari očeva vizija koju je ceo život gledao pred sobom i težio ka njoj. Vizija o Caru Lazaru.

Otac Aleksej je pre 11 godina došao ovde i tada je podigao iz ruševina ovu veliku svetinju, manastir Bošnjani, zadužbina Cara Lazara. Tako da znajući pojedine činjenice hteo sam saznati očevu buduću viziju, pitao sam oca: „Oče, nakon vaše životne vizije koja se ispunila pre nekoliko godina, nakon što ste ovde u Bošnjanima obnovili manastir, zadužbinu Cara Lazara, recite nam koja je vaša sledeća vizija?“.

Otac je na to odgovorio: „Želim da nekome predam…“.

Vizija je to velika, možda i nedostizna, jer teško da neko može da nastavi tim očevim putem. Vizija očeva je mnogo dublja, očev glas je skrivao odgovore o sledećoj viziji.

Nakon završenog intervjua, izišli smo na dvorište, imao sam tada da svojim očima razgledam očevu ispunjenu viziju. Njegova ostvarena vizija je obnova manastira Apostola Luke, zadužbina Cara Lazara. Prekrasno urađen konak, sadašnja trpezarija, koja svojom pojavom više podseća na crkvu nego na trpezariju. Prvo smo obišli konak, sadašnju trpezariju koja je obogaćena živim freskama svetitelja Božijih. Videli smo i zvonik u kojoj se takođe nalazi Sveti oltar. Služi se u njoj Sveta Liturgija jednom godišnje, po Vaskrsu. Ušli smo i u glavnu crkvu u kojoj se nalaze čudotvorna ikona Svetog Luke koja godišnje nekoliko puta mirotoči. Postoji još jedna crkva Svih Svetih, kao i izvor i novo napravljeni vodoskok kojeg je otac ukrasio biblijskim motivima.

Gledajući svojim očima okolne prizore, divim se čudu koje je ovde izgradio otac Aleksej i to za svega 11 godina. Pre polaska za Beograd u konaku smo popili kafu uz razgovor o Svetom gradu – Jerusalimu, o Sinaju, i ostalim mestima sa Bliskog Istoka koja su poznata iz prvih vekova hrišćanstva. Otac je u Jerusalimu nekoliko godina neprekidno bio u susretu sa Hristovim grobom. A onda odjenom se otac vraća za Srbiju, na jedno porušeno Sveto mesto. Vraća se na ruševine starog Pravoslavnog manastira kako bi ovde podigao veličanstvenu lavru pred čiju će kapiju uskoro dolaziti mnoštvo autobusa punih hodočasnika.

Pozdravili smo se sa ocem Lukom, a otac Aleksej nas je dopratio do izlazne kapije, gde nam je uručio poklone: plodove voća koje otac uzgaja u svom voćnjaku. Bio je to najslađi poklon, ali ipak neusporediv sa još slađim poklonom kojeg će imati čovek iz očeve nove vizije. Otac u svojoj novoj viziji želi da preda poruku o daljnjoj obnovi čudesne, znamenite i vekovno stare zadužbine našeg Svetog Cara Lazara.

 

Nenad Badovinac

Manastir Bošnjani, Februar 2014.

Izvor članka:   http://zapisi-reportaze.com