Poklade u Srpskoj tradiciji i kulturi

Tradicionalni narodni karneval i praznik Bele Poklade su sastavni deo naše kulture. Pokladski običaji i rituali

.

Dan uoči početka Velikog Uskršnjeg posta koji traje sedam nedelja do Velikog Petka proslavljaju se Bele nedelje ili poklade kako se još u narodu zovu. Ovaj praznik Poklade je veoma značajan u pravoslavnoj kulturi, neki ga uporedjuju sa velikim karnevalima u svetu, a u mnogim selima na ovaj dan i dalje se čuvaju istina u manjoj meri magijski rituali vezani za ovaj praznik.

Pravoslavni duh i magijski ritual

Ako Poklade posmatramo sa religijske strane, njihov smisao leži najčešće po skoro svim tumačenjima u pripremi za Veliki Uskršnji post. Na taj dan dozvoljen je unos prekomerne i jake mrsne hrane mesa, pita, kolača i alkohola. To je dan kada moramo zatražiti oproštaj i pomiriti se sa svima sa kojima smo se posvadjali pa se zato u nekim krajevima još nazivaju i „Proštene Poklade“.

Ako ovaj praznik posmatramo iz drugog ugla onog drevnog, arhaičnijeg možda starijeg i od same religije, otkrvamo utkane paganske rituale u Poklade. U periodu pre ustanovljena crkvenih učenja i utemeljenja teologije kao osnovne nauke u Srednjem veku, ljudi su za sve probleme koje su imali krivili zle demone, verovali su da oni postoje i da se protiv njih mogu izboriti jedino magijskim ritualima. Takva uverenja zadržala su se danas uglavnom kod starijih ljudi sela dok se mladji sve više modernizuju čuvajući te rituale za scenske nastupe kao prikaze arhaične i pomalo zaboravljene tradicije.

Maškara i Prveg (Marga)

Iako danas samo zabava mladih ljudi, maskiranje je nekada bio glavni deo Pokladskih rituala. Smatralo se tada da maskiranjem ljudi negiraju svoj ovozemaljski identitet i postaju ravni demonima koji su im nanosili štetu na usevima, uzimali kišu ili slali razne bolesti, pa čak i ubijali. Maska najčešće izradjena od rogova, vune, krzna i drugih elemenata, sa različitim motkama i roguljama imala je zadatak da uplaši demona da ne dira i ne prilazi berićetu toga sela.

Treba pomenuti da se maskenbali nisu na isti način održavali u svim selima, postoje male razlike izmedju Vlaške i Srpske tradicije u obeležavanju Poklada, no prepustimo tu komparaciju etnolozima. A mi da se vratimo običajima koji su vezani za Pokladski maskenbal. U nekim Šumadijskim selima kao što je resavsko selo Medvedja, koreograf i istraživač folklorne tradicije Dajana Kostić u knjizi „ Običaji, pesme i igre u Gornjoj Resavi“ detaljno opisuje običaj Maškara. Običaj počinje negde od početka sedmice koja se naziva Bela Nedelja, kretale su se povorke dobro maskiranih muškaraca i žena, povorka je tako išla od kuće do kuće pevala a od domaćina dobijala razne ponude. Tada se pravila i improvizovana svadba bez koje pričaju stari ljudi nije mogla da prodje ni jedna „Maškara“, mlada je maskirani muškarac, a žena je maskirani mladoženja, tu su još pop, kum, dever, stari svat i ostali svatovi. Kada se završilo improvizovano venčanje u kojoj je celo selo učestvovalo, večeralo se, igralo i pevalo a onda bi se povorka rasturala do naredne „Maškare“. Nadam se da sam malo uspeo da približim današnjem razumu ovaj običaj koji se i dalje u resavskim selima čuva a i iz godine u godinu proširuje, tako da pored Medvedje i Svilajnca i u Velikom Popoviću najavljuje se retrospektiva ovog drevnog običaja. U selima gde nema ovog nadasve zanimljivog običaja zapažamo jedan drugi verovatno preuzet iz Vlaške tradicije, a to je dobropoznati „Priveg“ ili „ Marga“ ima i drugih naziva ali su ovi nazivi po selima najčešće sreću, i ovaj običaj je Dajana Kostić jasno i detaljno opisala u pomenutoj knjizi.

Pošto smo oterali zle demoni maskiranjem, preostalo je još da se odužimo našim mrtvima. Kod Vlaha Ungurijana severoistočne Srbije najčešće se pale dve vatre, ili dva „Privega“, u krugu porodice za svoje preminule i seoske koje su najčešće u vreme Poklada. Treba pomenuti i da „Priveg“ kod Vlaha označava „ vatru za one koji su umrli bez sveće“, a reč je još starija i potiče iz latinskog jezika kao previgilium – pobožno bdenje, a u osnovi reč vigil, vigilis – stražariti budan(Običaji u Laznici). Ukazuje sve na to da pokojnik koji je preminuo bez sveće lakše može da pronadje put ako mu se put osvetli privegom. Isti ritual i simbolika rituala koji prati „ Priveg“ vezan je i za „ Margu“, a ta reč marga potiče u osnovi od jedne igre koja se igrala tokom Privega, toliko je bila značajna da se u nekim selima sa srpsko – vlaškim stanovništvom ona i prozvala „Marga“ ostavljajući ono „Priveg“ čisto vlaškim krajevima.

Za „Priveg“ ili „Margu“ seoski mladići pripremaju drva za potpalu, predveče se ritualna vatra pali i svi meštani sela dolaze donoseći svako na ramenu po još jedan naramak drva ili u novije vreme kukuruznih šumki. Oko vatre su se tada igrale mnoge igre ali je neizbežna bila marga po kojoj se kao što smo i videli prozvao ritual u nekim krajevima Srbije. Mladji i stariji muškarci se povezani u nizu uhvate za pojas, predvodnik je najstariji koji nosi štap, njegov zadatak je da dodje do poslednjeg igrača u nizu, udari ga tojagom( štap) i obori u pepeo, a poslednji igrač stalno beži i pomera se i tako nastaje zmijoliki pokret. Muzika ovde igra veoma važnu ulogu kada svirač prestane da svira ili zasvira kako se to kaže u mestu onda se kolona povija levo – desno i izgovara „ Šišmarga, Šišmarga“, a ukoliko se neko iz tog niza otkači kaže se da je „ uvatio pile“. I tako se posle toga igraju i mnoge druge igre, čak se pevaju i pesme malo slobodnijeg sadržaja, Dajana Kostić je u svojoj knjizi dala jedan zanimljiv primer:

„ Oj mala bosonoga,

Misliš malo na onoga,

Misliš malo na onoga,

Moga garavoga ….“

.

Pokladski rituali kao muzejski eksponati

Koliko oni nama danas izgledali čudno, nekada kada ljudi nisu razlikovali zemaljski i čulni svet magijski rituali su se itekako uspešno izvodili jer su svi stanovnici u njih verovali. Danas kada su za nas te priče samo legende, predanja i bajke i duh magijskih rituala se izgubio, ostali su samo da stoje kao eksponat u nekom muzeju vremena čekajući da izadju iz staklenih vitrina na glavnoj izložbi u vreme Poklada.

 

Piše: Marko Mirković

Fotografije: KUD “Svetozar Marković” Medvedja