Prestanite toliko da razmišljate! – Stalno razmišljanje, da ili ne?

Baš u toj slobodi da razmišljamo krije se srž problema. Zašto? Zato što je razmišljanje o onome šta mi zaista želimo izmaklo svakoj kontroli.

Prestanite toliko da razmišljate!

Prilično smela izjava u današnje vreme kada često čujete opaske poput ovih: „Pa gde ti je bila pamet?“, „Pa što nisi bolje razmislio/-la?“, „Čoveče, počni da koristiš mozak!“, „Zašto prvo nisi  razmislio/-la?“ i slično tome. Ipak, donosim vam neko drugačije viđenje, i to je samo viđenje, jedna od mogućih tačaka gledišta sa kojom možete da se složite, ali i ne morate. A možda će vas dovesti u poziciju da neke pojave drugačije sagledate. Ne ni kao većina oko vas, ne ni kao ja, već upravo kao vi, takvi kakvi jeste. Što bi me, iskreno, najviše obradovalo.

Šta svakog od nas najviše zanima?

Univerzalan i sveobuhvatan odgovor bi verovatno bio: zanima nas život, sloboda i potraga za srećom. Neke od nas zanima i kako da pronađemo i zadržimo stanje unutrašnjeg mira i vedrine. Neki od nas i tome teže. Hoće li nam stalna navika da neprestano koristimo razmišljanje zaista pomoći u tome?

Živimo živote tragajući za srećom kao da je ona „tamo negde“, kao da je ona izvan nas i kao da je ona roba. Nešto što možemo da kupimo kao što se kupuje mnogo toga u ovom našem potrošačkom društvu. Želimo da kupimo sreću kao što se, na primer, kupuju cipele i odelo. Priznajem, lepe cipele mogu me kratko vreme usrećiti, ali sigurno mi ne donose osećaj unutrašnje sreće i zadovoljstva koji traje. I traje. Bez obzira na sve bure, vetrove i razne neprilike koje dođu i prođu. I hvala Bogu da je tako. Ipak, ne mogu a da ne primetim, mnogi od nas su postali robovi svojih sopstvenih želja i ambicija. A one samo umnožavaju potrebu za razmišljanjem. Bile one male ili velike, sasvim je svejedno. Međutim, ako ste se bar malo udubili u pitanje sreće i kako do nje doći, ako ste pokušali da nađete neke odgovore, sigurno ste negde sreli i zaključak da sreća nije nešto što se može pronaći van nas samih, da sreća nije nešto što se može kupiti. Da sreća nije nešto što ćete dosegnuti ako stalno budete sve više i više razmišljali kako da do nje dođete. Neki će se složiti sa ovom tvrdnjom, a neki neće. Sloboda izbora je uvek tu.

Ipak razmilite, šta mi to činimo u našim životima, u našim svakodnevnim preokupacijama?

Mi stalno i neprestano razmišljamo kako da ostvarimo naše želje i ambicije. Razmišljanje je gotovo postala opsesivna radnja svih ljudi koji žele uspeh u životu, kako god da vide taj svoj uspeh. Težnje su različite, ali konstantno i opsesivno razmišljanje o sredstvima, načinima i putevima ostvarenja želja i ambcija, uspeha, uvek je tu. Razmišljanje nije nešto čega se odričemo lako, jer će nas ono odvesti do cilja, do uspeha. U ovo gotovo svi veruju. I zato: Živelo razmišljanje!

Čini se da sve što radimo nije ništa drugo nego pokušaj da ostvarimo zadovoljstvo, da steknemo nešto što želimo ili da odbacimo nešto što ne želimo. U tome će nam, naravno, pomoći razmišljanje. Kako drugačije bi moglo i da bude? I premetaćemo po glavi razne misli dok do tog cilja na kraju i ne dođemo. Dakle, razmišljanje nam je tu neopodno. I zašto onda praviti problem zbog navike da stalno razmišljamo, kada problema nema?

Evo, zašto! Možda i ne primetimo u tom cerebralnom napinjanju, preteranom razmišljanju mnoge divne ljude koji nam idu u susret sa nekim drugim idejama, sa nekim drugačijim pričama od one koja je trenutno u našem fokusu. A možda je upravo to ono što nam treba. Ti drugi ljudi sa drugačijim mislima i idejama, sa drugačijim željama i ciljevima, sa drugačijim pričama.  Ali nismo dali šansu toj priči, tim  drugim ljudima da ih stvarno čujemo. Suviše smo preokupirani svojim ciljevima i načinima kako da ih ostvarimo. I zato kada šetam gradom, često susrećem zabrinuta, skoro ukočena lica, koja kao da se nalaze u nekoj vrsti samohipnoze sopstvenim mislima. U toj samohipnozi razmišljanja koje više nije samo razmišljanje, već se zbog preteranog broja obrtaja određenih slika i informacija sa kojima mozak radi, te misli pretvaraju u  brige, i to velike brige. Šta takvi ljudi uopšte vide?  Za zabrinute ljude koji stalno razmišljaju ostatk sveta i ceo život koji se dešava ovde i sada kao da ne postoji. U stvari i ne postoji, jer su oni u svetu razmišljanja koji sigurno vodi do sveta silne zabrinutosti. Da, ljudi skloni preteranom razmišljanju i praktično mučenju sebe mislima, osećaju da imaju opravdanje za to, jer imaju famozne ciljeve i ambicije, a razmišljanja u službi ciljeva i ambicija služe im kao verne i pokorne sluškinje. U to oni veruju, a ne primećuju da upravo oni lično postaju robovi svojih vlastitih misli, svojih vlastitih ciljeva i ambicija. Naravno, treba da razmišljamo, da koristimo taj proces za svoju dobrobit kako egzistencijalnu, tako i duhovnu. Razmišljanje je nešto što svakako treba da imamo, samo je pitanje mere koliko pažnje i vremena ćemo mu posvetiti, jer svakodnevica ipak nije Olimpijada. Razmišljanje se danas pretvorilo u surovo takmičenje kada su svakodnevne obaveze i zadaci u pitanju. Uvek postoji neko ko bi to što vi radite mogao brže i bolje. I taj strah vas tera da još više razmišljate, jer morate da opstanete i da ostanete u igri.  Da li je to dobro za vas, za nas? Mislim da nije.  Naravno, ovim zaključkom nisam vam otkrila ništa novo. To svi znamo.

Šta je ono što ne znamo svi?

Ono čega nismo svi dovoljno svesni jeste činjenica da čovek ima privilegiju da razmišlja i da u skladu sa tim, u određenom stepenu, kreira svoj život. Dakle, razmišljanje treba da bude privilegija i da se mi osećamo privilegovanim što nam to razmišljanje pomaže da živimo lepše, ispunjenije i srećnije živote. Ipak, baš u toj slobodi da razmišljamo krije se srž problema. Zašto? Zato što je razmišljanje o onome šta mi zaista želimo, čini se, izmaklo svakoj kontroli. Dilema u modernom društvu je ta da mi tražimo kako da razumemo svet, prvenstveno kako da razumemo ono što je po kvantitetu i kvalitetu naš spoljašnji svet, kako ga doživljavaju naša čula i naša percepcija. Potreba da stalno razmišljamo je odvela jedino ka tome da još više razmišljamo i da imamo još više pitanja. Žudimo da upoznamo najdublje sile koje stvaraju svet i vode njegov smer. Ali zamišljamo da je ova suština izvan nas samih, a ne zamišljamo je kao živuću silu koja je deo naše prirode. Slavni psihijatar Karl Gustav Jung rekao je: „Onaj ko gleda napolje spava, onaj ko gleda unutra budi se“. Nije loše želeti biti budan, biti srećan. Loše je tražiti sreću spolja kad ona može biti pronađena samo unutra. I to je upravo ono čega većina ljudi nije svesna.

Drugi deo ovog teksta, njegov nastavak nalazi se pod naslovom: Prestanite toliko da razmišljate! – Korist od razmišljanja

Mr Aleksandra Kosmajac