Zemlju i ljude obuzima hladna ravnodušnost – sve je svejedno svima
Gde god da pogledate vidite opštu ravnodušnost i svima je svejedno. Ljudi su se zagrejali za sebe i ohladili za druge
Zemlju i ljude obuzima hladna ravnodušnost prema svemu i prema svima i vrela strast samo prema sebi samome. Ljudi su se ohladili jedni za druge, da jedni drugima pomognu, da se brinu o drugima, da im budu podrška. Svi su se okrenuli samo sebi i svojim strastima, željama i navijačkim ciljevima. Tako je na svim nivoima, od vrha države do onog zadnjeg koji prosi na ulici. Srca su ohladnela, milosrdje je nestalo, samoživost caruje.
To vam je i odgovor zašto nama kao društvu ne može biti bolje. Nema ko da nam pomogne, kada mi ne pomažemo drugima, ne pomažemo bližnjima, kada ne pomažemo sebi samima, ko će onda nama da pomogne? Niko neće.
Zato je iz ravnodušnosti i samoživosti naš narod počeo da divlja, misli da je najbolje živeti dok nešto traje, od danas do sutra, živeti stalno na ivici, bez perspektive i bez planiranja budućnosti. Zato nama ništa nije sveto, ni zakon, ni vera, ni moral, ni ljudi, ni kultura, ni istorija, ni uspesi, ni znanje, ni autoriteti, ni nauka, ni zabava. Zbog toga što smo ravnodušni prema svemu, sve smo strpali u isti koš, sve nam je postalo svejedno.
Ne, nemojte misliti da je ovo melanholičan tekst o patetici postojanja. Ne, daleko od toga, ovo je promišljanje svakodnevnice i savremenog doba. Jer, ono što susrećem u radu sa ljudima je potpuna ravnodušnost prema svemu, osim prema sebi i svojim ciljevima. Deca se ne brinu o starim roditeljima, samo jure novac, karijeru, letovanja, brandiranu garderobu, jure izlazak iz svih mogućih kriza. Ostavljaju bolesne roditelje po bolnicama moleći bolničare i doktore da im roditelje ne vraćaju kući, ne znaju šta će sa njima, smetaju im. A kada ostave tako roditelje u bolnici, zaborave na njih, neće ni da ih posete a kamoli da se brinu o njima. Malo im je njihovih svakodnevnih briga, još i o starom i bolesnom roditelju da brinu. Dotle je ta ravnodušnost došla, pretvorila se u bezdušnost.
Stari roditelji takodje ne brinu o svojoj odrasloj deci. Ne brinu ni o unucima. Žive od penzije do penzije i od TV Dnevnika do Tv Dnevnika, navijajući i gneveći se na političke partije i stranke, jer je u njihovo doba kada su bili mladi sve naizgled bilo bolje. A sada je sve loše, pa se pitaju šta će da ostane iza njih, ne pitajući se da žive sada, i ne od TV Dnevnika, nego od ljubavi i pažnje izmedju roditelja i dece, da njihova dece i njihovi unuci žele pažnju baka i deka a ne njihove političke govore i razmišljanja. Ali, stari ljudi su kod nas postali ravnodušni, razočarani i gnevni što im penzionerski dani nisu zlatni i blaženi, a ceo život su se borili za to. Zato su postali ravnodušni prema onom osnovnom, prema ljudima, gledaju samo sebe i svoje bolesti, muke, nepokretnost, male penzije i gledaju TV dnevnik i čitaju novine, koje samo raspiruju tu istu ravnodušnost proisteklu iz ozlojedjenosti. Draže su im postale mačke i psi od ljudi i njihovih najbližih.
Opet, deca i tinejdžeri su postali razmaženi i ravnodušni prema svojim roditeljima, jer gledajući reklame na TV-u vide da su im roditelji gubitnici, da ne mogu da im obezbede život kao na televiziji. A televizija ih nemoralno huška da budu grubi i uspešni, usamljeni super heroji koji sve sami postižu. Ili su svi oni, i mladi i stari, pak bahati dobitnici tranzicije, pa su se svi izgubili u samoživosti i samozadovoljstvu što su u luksuzu koji imaju, dok oko njih beda vrišti, nesvesni da tebi može da bude prijatno i bezbedno samo ako si i sam u takvom bogatom okruženju prijatelja i komšija, a ono se stvara radom svih nas da takvo okruženje i bude.
Mladi su na žalost nahuškani od malih nogu da navijaju i da otimaju, jer plemenitost, lepa reč, fini maniri, podrška i solidarnost, samo znače da si slabić i da nikada nećeš ostvariti svoje snove u društvu ravnodušnih, koji tako dobri da budu niti umeju, niti hoće da cene, niti im treba. Kada roditelji svojim ćerkama ugradjuju silikone da bi lepše izgledale i dobro se udale, kada očevi uče sinove da budu mangupi i prevaranti, jer je to tajna uspeha u Srbiji, kada te partije teraju da se učlaniš u stranku da bi samo imao šansu da konkurišeš za posao, kada se laže i krade a nema zakonskih posledica, kada se kriminalci i starlete promovišu kao poželjni idoli, onda je sasvim logično da su nam uzori na koje se deca ugledaju, ostvarili stanje nacije u kojem se nalazimo.
Političari su postali odavno, pre svih nas, ravnodušni. Videli su da je narod ravnodušan, radili oni dobro ili loše, pošteno ili nepošteno, krali i otimali ili davali, pa pošto je narod takav, ravnodušan, postadoše i oni takvi, sve im je svejedno kada je nama svejedno. Kada te ta svejednost obuzme, onda je lakše ukrasti nego sagraditi, lakše je prevariti nego se potruditi, lakše je pričati a ne raditi.Tako je i lako postalo pocepati zemlju i prodati je strancima, odreći se dela države, ljubiti se sa sa onima koji su ti decu ubijali. To se zove prodati veru za večeru i od takvog političara ti sreće nema, jer njega niti interesuje budućnost nacije, niti on zna šta je to. On gleda samo svoju budućnost i kupuje te sitnim obećanjima da ćeš svoju samoživost realizovati.
I sada su svi u istom košu, svima je sve svejedno, i svi su ravnodušni. I sve što nam se dogadja je prosek opšte ravnodušnosti, jer se niko nije potrudio da pomogne onome koji je nešto hteo da izmeni, da promeni, da se bori za bolje i čestitije, svima je bilo svejedno. Svi su se zatvorili u samoživost i sebičluk. Čovek čoveku postaje vuk, kako je tvrdio sociolog Tomas Hobs. Svako je u ratu protiv svakoga, sebično zadovoljavajući samo sebe, a u takvom društvu nema stvaranja. Samo solidarna društva stvaraju, samoživa društva se razaraju, jer su bazirana na pljački To se kod nas u društvu oseća zadnjjih decenija, pa je i reakcija svih prema tom modelu ponašanja slična: Ako si ti sebičnjak, biću i ja prema tebi.
Tako smo stvorili svet u kome živimo. Njega je mogla da stvori samo većina, ne manjina dobrih i plemenitih, nego većina sebičnih i samoživih.
Nemamo mostove u Beogradu, nemamo puteve, nemamo jeftinu hranu, nemamo industriju, nemamo dobre bolnice, škole, fakultete, nemamo dobru i vaspitanu decu, pristojnu omladinu, kulturnu gradjansku klasu, mudre i smirene starce. Pa mi smo ih takvima stvorili, odnosno nismo ih boljima sagradili, jer nam je svejedno. Nekima nije bilo svejedno, hteli su bolje ali nismo svi hteli da se borimo. Bilo je uvek pojedinaca koje čast i pravda vode, čojstvo i junaštvo, ali je to nedovoljno, ako ga okolina ignoriše, izda ili se jednostavno ne interesuje, ravnodušna je, i smatra da to nije njen problem. Taj problem koji danas ne rešimo, ostaje sutra nekome, neće nestati. Kada se problemi nagomilavaju a ne rešavaju, budućnost je izvesna. Ravnodušnost je osnovni problem naše nacije. Moralna ravnodušnost i svaka druga.
Ali, mi nemamo probleme u stvari. Sve je to tudji problem. I stvarno mi nije jasno kako sam upao u ovakav svet i medju ovakve ljude, e baš me briga za njih!
Tako samoživo razmišljajući, jedan po jedan od nas postaje nezainteresovan za sve i svakoga i zemlju obuzima hladna ravnodušnost. I niko nam nikada neće pomoći, jer oni koji se ispomažu medjusobno, znaju jedno zasigurno, a to je da ravnodušnima nema pomoći.
Nazalost, 100 posto tacno.Ljudi uvek krive nekog drugog za svoju losu situaciju a nece sami da ucine nista da je makar malo promene ili bar ulepsaju.
Makar to znacilo da ociste sneg ispred kuce, ili pokupe smece na izletu za sobom,ili da se ponasaju malo kulturnije u saobracaju itd.
Nije sve u novcu,ali to ljudi ne zele da shvate.
Istraživanja o sreći nacija su pokazala da su Afrikanci u proseku srećniji ljudi od centralnoistočnih zemalja, njihov osećaj sreće je viši u odnosu na Balkance, a nekoliko puta su siromašniji od nas.
Stvarno nije sve u novcu, ima nešto i u druženju sa ljudima, porodičnom životu, načinu promišljanja, stilu života :-)
Bogme Zlatko,ovaj vam je dobar.Žao mi je samo što na kraju,osim konstatacije da ravnodušnima niko ne želi da pomogne,nema odgovora kako iz ravnodušnosti izaći. Jer u njoj nikome nije dobro,ali treba doći bar do prvog stadijuma ozdravljenja,a to je saznanje da smo postali ravnodušni.
Ovo je nažalost tema koja me opseda svakoga dana,i od koje se ne mogu odbraniti,jer je ravnodušnost svuda:u kolektivima,u razredima,porodicama…
Najbrutalnija je čini mi se među mladima,jer smo mi,malo stariji, ipak poneli neko zrno saosećanja iz prethodnog života(pre kapitalizma),dok oni rođeni u njemu ne znaju da postoji i drugačiji svet.
U novembru prošle godine jedan dečak je u odeljenju trećeg razreda preminuo od raka.Mislila sam da će taj događaj izazvati kataklizmu.Ja sam se od tog stravičnog saznanja razbolela i jedva povratila.Ali ne i njegovi drugovi iz odeljenja. Tuga je trajala dva dana,i posle toga se sve nastavilo po starom,kao da se ništa nije dogodilo.Više ga niko nije spomenuo,niko se nije zaplakao kada u prozivci slučajno pročitamo njegovo ime,na školi su jedva istakli umrlicu,jedva je po koji nastavnik otišao na sahranu…
To je svet ravnodušnosti u kojem živimo. U njemu prosto nije kul da budeš tužan.
Podsetili ste me komentarom na nekoliko stvari Petkana. Prvo, kako da ljudi budu bolji. Postoje 3 puta, diktatura, maniri vaspitanje i milosrdje. Za diktaturu je jasno, stroga država pritisne drakonskim merama svoje gradjane i oni iz straha budu bolji. Spolja gladac, unutra gladac.
Drugo je vaspitanje i maniri, društveno poželjno ponašanje koje se forsira. Takve su vam zapadne i islamske zemlje, vodi se računa o svom ali o tudjem ponašanju, jedni druge ispravljaju i država promoviše takvo ponašanje bez drakonskih mera, izuzmemo li nekoliko arapskih zemalja.
Treći način je iskreno milosrdje koje iz osobe ističe i koje dodiruje druge. Tom putu ne treba država, to je put pojedinca koji svojim životom i primerom svedoči i inspiriše druge, bez prisile i bez formalnosti. To neka bude i vaš i naš put :-)
Oko žalosti i brze prolaznosti, nemam šta pametno reći ali me je vaša priča podsetila na kultni film Akira Kurosave pod imenom 7 samuraja. Vredi ga pogledati ponovo, samo zbog zadnje scene filma, koja toliko duboko govori o samom životu i njegovom toku, kako sve ide svojim tokom i silom. Prepričaću taj detalj: selo koje su napadali razbojnici angažovalo je 7 samuraja da ih spase. Seljani su uplašeni, u grču, kukavice, samurajima podilaze i smatraju ih junacima. Samuraji su hrabri i profesionalni. Dolazi bitka, samuraji uspevaju da odbrane selo, ali većina njih gine. Dok zadnji samuraj posmatra svoje umrle drugove i razmišlja verovatno o smislu života, seljani zaboravljaju i na umrle, i na bandite a i na samuraje, počinju da pevaju pesme proleću i da se raduju životu, vraćajući se u svoju seosku rutinu. Zaboravili su odmah i na strah, pretnju razbojnika, ali i na heroje koji su ih spasili, jer ih sila prirode i života zove u predjašnje stanje bitisanja.
To je jedna od najupečatljivijih filmskih scena koje sam odgledao i sve vam je ispričala o životu.
Slažem se sa vama oko trećeg puta,i on je jedini ispravan.
Viđate li milosrđe oko sebe? Sad ćete vi sigurno naći barem jedan dobar primer,i tačno je to, ima ga još ponegde,u nekim retkim srcima koja još nisu ohladnela,ali ima li ono snagu da otopi ovaj led?
Mladi ne poznaju milosrđe.To vam odgovorno tvrdim.Svedok sam generacija koje odrastaju na potpuno veštački način.Sve je spoljašnje,duša se ne nazire.Tome ih uče od malena,svi,od roditelja do predsednika države.Čak i kad se provuče floskula o tome kako treba biti dobar čovek,misli se na potpuno nešto drugo.
Gde je duhovnost? Ima li je među onima koje viđamo u crkvi? Duhovnost se svela na ispunjavanje formalnosti. Ja postim,idem na Liturgije,ljubim svešteniku ruku-dakle, ja sam dobar hrišćanin.Malo varam ženu,prosjake prezirem-ko ih. .. kad neće da rade,prijatelje ofirem kad god imam priliku,jer ofiru i oni mene…
Santa je to leda moj Zlatko,koju jedino čudo može da otopi.A sistem u kojem živimo samo povećava minus,za njega je to idealno stanje stvari kada nema entropije,sve savršeno klizi,i sve služi samo jednoj svrsi-održanju samog sistema.Mi ne želimo da shvatimo da smo porobljeni,i da nam ta hladonoća nije svojstvena,već umetnuta,imputirana,gotovo bezbolno.
Mi živimo tu gde smo, sa ljudima koji su takvi kakvi jesu, sa društvom koje je nastalo tako kako jeste. Neko i ode odavde, ostali su ostali ovde, jer ne može svako ni da ode, kad hoće.
S obzirom da smo tu gde jesmo, i da ne nemamo snagu da napravimo društvenu revoluciju, ostaje nam samo mogućnost da napravimo sopstvenu, unutrašnju revoluciju – promeni sebe, promeniće se svet oko sebe :-)
To sam danas video na liturgiji, na sebi i na drugima. Na sebi, jer mi mnoge stvari nisu više smetale, stvari koje sam ranije osudjivao, formalizam, praznoverje, sebičnost, guranja, sitne podvale oko reda, itd, što znači da sam se negde iznutra promenio, jer sve što mi je smetalo je i dalje tu, ali stari ja sam otišao. Novi ja ne osudjuje. Tome imam da zahvalim Svetom Jovanu Lestvičniku, koji je mirjane savetovao da redovno idu na liturgiju, pa makar i formalno, jer se na njoj dešavaju nevidljivi pomaci u ličnosti osobe, koje tek vreme obznani.
Na drugima sam video danas, u subotu, prepunu crkvu ljudi, koji su se svi mahom pričestili. Nikad subotom nisam video ni ovoliki broj ljudi, ni toliko pričešće. I da su se svi oni formalno pričestili, mnogi njihovi gresi su oprošteni, svet je čistije mesto postalo, i to će se videti tek kroz vreme, i na njima i na svima nama :-)
Meni su trebale godine za moje lične promene, društvu će trebati decenije, ali jedino nam ostaje da menjamo sebe, jer i to utiče na druge. Malo, ali utiče ;-)
Osudili ste mene,u nekom prošlom razgovoru.Samo toga niste bili svesni.Ili jeste?
Svi osuđuju. To je prosto tipično za čoveka,samo se neki trgnu pa isprave kada shvate šta rade.
Hoću da vam kažem,da život u ovakvom sistemu briše pamćenje,sve se brzo zaboravlja i nema se vremena za promišljanje o sopstvenim postupcima.Nema se VREMENA za drugog,za radost,za milosrđe.Ne primećujem nikakvo napredovanje u hrišćanskom svetu,o tome se već pričalo na nekim temama,jasno je da su ljudi odustali od Hrista.Možda su crkve i dalje pune,ali stanje kolektivne svesti nam govori nešto drugo.
Danas u novinama:“Uhapšen čovek koji je pored jedne osnovne škole u Srbiji prodavao meso uginulih životinja..“I iako sad ovo nema veze sa temom vegeterijanstva koju smo nedavno vodili,ovo me je ostavilo u stanju blage paralisanosti nekoliko minuta.Ne zbog mesa i mrtvih životinja,već zbog stravičnog nemorala koji nam mnogo govori o stanju u kojem se naše duše nalaze.
Jesam, bio sam svestan Petkana šta sam vam govorio. Razlog za to nije moja sklonost da vas osudjujem, već sam hteo da vam ukažem na neke stavove koje imate, a koji su u najmanju ruku problematični.
Nije tu bilo u pitanju jedenje mesa, već neki raniji vaši komentari, na neke druge teme, koji su se samo nadovezivali na priču o mrsnom i posnom.
Treba da idete češće u crkvu, da se ispovedjujete i pričešćujete, bez obzira kakav stav vi imali prema popovima, jer Crkva je pre svega hram Božiji. S obzirom da ste vegetarijanac, biće vam lako da postite, samo treba da se češće ispovedate i pričešćujete i smirićete se, brige će vam nestajati polako a reakcija na spoljne okolnosti će se smanjivati.
Pokušajte, to nije stvar izmedju vas i crkve ili popa koga ne volite, to je stvar izmedju vas i Njega. On vas ispoveda, On vas pričešćuje, On vam daruje blagodat. On vas i susreće sa izazovima, sablaznima, iskušenjima, da bi ih prevazišli :-)
Osudom ne postižete ništa.Ko je taj koji sudi čiji su stavovi problematični?
Razmislite.
Nisam htela da se ova značajna tema svede na razgovor o crkvi.Duhovnost je ipak nešto drugo.Sveti oci nam nisu govorili da idemo u crkvu.Govorili su nam da ne prestajemo sa molitvom,sa umnom molitvom.To je jedini način da se ne odustane od Njega.
Imam jednog prijatelja koji sebe smatra velikim vernikom.Odlazi redovno na bogosluženja,manastirima daje poprilično.Skrušen je,spreman da posluša,ponizan. Ima samo jedan porok-mora barem jednom godišnje da prevari svoju ženu.Smatra da to i nije naročito veliki greh,na kraju krajeva,redovno se ispoveda i svi mu se gresi brišu.
Bog je jedini koji prašta,ne verujem u njegove ispostave na zemlji.Pokušala sam.Protivno je mom razumu.A vi osuđujte ako morate.Nemam ništa protiv.
Brine me samo što na ovu temu niko od prisutnih na portalu nema šta da kaže.Ravnodušnost ili šta?
Ravnodušnost i proističe iz gordosti, kažu sveti oci da se to najteže iskorenjuje i da je to najjača slabost. A gordost je lako prepoznatljiva, sve svodi na svoju meru „razuma“.
Pa pošto kažete da sveti oci nisu ljude pozivali da idu u crkvu, onda ili niste čitali svete oce nego površno zaključujete, ili ste čitali ali niste to hteli da prihvatite. Zato ste i postali ne ravnodušni, nego borbeni prema crkvi.
A šta kažu sveti oci oko vaših stavova i vašeg prijatelja koji vara svoju ženu ima kratko objašnjeno u jednoj pouci već spominjanog Svetog Jovana Lestvičnika:
Neki od onih što vode površan život u svetu, postavili su mu sledeće pitanje:
„Kako se možemo približiti monaškom životu i pored svojih žena i poslovnih briga?! – pitali su Svetog Jovana Lestvičnika
Odgovorio im je:
„Svako dobro delo koje možete da učinite, učinite.
Nikoga nemojte ružiti!
Nikoga ne pljačkajte!
Nikoga nemojte lagati!
Ne pravite se važni ni pred kim!
Nikoga nemojte mrzeti!
Često posećujte Crkvu!
Budite milosrdni prema sirotinji!
Nikoga ne sablažnjavajte!
Tudje se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša!
Ako tako budete postupali, nećete biti daleko od Carstva Nebeskog.“