Homoseksualizam i pravoslavna Crkva. Stvara se nova Sodoma i nastupaju sodomiti

Zašto homoseksualizam i pravoslavna Crkva ne mogu zajedno. Sodoma i Jerusalim, tama i svetlo, polni razvrat i moral. Kada sodomiti bez savesti i morala marširaju greh pobedjuje

DA LI JE MOGUĆE DA JE SODOM NAŠ BUDUĆI DOM?

Parade sodomita (Parada ponosa – homoseksualci) samo su lokalni sukobi, borbena izvidnica, epizode i fragmenti sveobuhvatnog napada demonskih sila, kako bestelesnih tako i telesnih, na veru i moral, na ono što čoveka čini obrazom i podobijem Božijim, na samu čovečnost u čoveku.

Postoji poseban oblik psihičke bolesti – manijakalna potreba za prljavštinom, kada psihički bolesnik proždire sopstvene fekalije. U takvom stanju svoj život je završio i poznati pisac Mopasan, cinik i razvratnik u književnosti. Proždiranje prljavštine neke sile danas žele da predstave kao normu čovekovog ponašanja i kao pravo koje se štiti zakonom i pendrecima.

Čemu teži neobuzdana propaganda razvrata? Svakako uništenju ili izopačavanju hrišćanske vere, i to pre svega Pravoslavlja. Sjedinjenje Sodome s Jerusalimom nije moguće. U drevna vremena pala je Sodoma, a sada se priprema revanš – napad na Jerusalim. Da bi se opravdao kult prljavštine i nakaznosti, treba hrišćanstvo predstaviti kao fanatičnu, čovekomrzačku sektu, kao što su to svojevremeno pokušavali da učine razvratni rimski imperatori, ili pak na mesto hrišćanstva podmetnuti nekakav religijski surogat, uništiti moralne i duhovne temelje hrišćanstva, pretvoriti ga u pozorišnu predstavu, zameniti hrišćanstvo pseudohrišćanstvom, a Hristov Hiton klovnovskom odećom.

Razvrat je oružje u borbi protiv Crkve. Nepokajani grešnik voli tamu i krije se u njoj od svetlosti sopstvene savesti. Duša pogođena razvratom postaje slepa i gluva za duhovne impulse. I kao što slepac, koji stoji pod zracima sunca, ne vidi svetlost, tako i nepokajani grešnik u crkvi ne oseća ono najvažnije – blagodat. U stara vremena sodomitima ne samo da je bilo zabranjeno da se pričešćuju, nego ih dugo nakon pokajanja nisu puštali u crkvu. Morali su da se mole stojeći na vratima, kao pred zatvorenim vratima Carstva nebeskog. Ako svet bude živeo u razvratu, gradnja crkava više neće biti strašna za zle sile, a crkve će stajati poput nadgrobnih spomenika prošle, već izgubljene duhovnosti. Duhovna tama nije samo odsustvo svetlosti. To je agresivna stihija koja obuzima čoveka, to je metafizički mrak samoga pakla.

Razvrat je uništavanje porodice. Porodica se zasniva na uzajamnom poštovanju i ljubavi. Razvrat otuđuje ljude zato što prljavština ne može da sjedinjuje. Ma kako čovek nisko pao, njegova duša oseća smrad greha, smrad sopstvenog tela, smrad partnera. Porodica se zamenjuje slobodnim seksom, koji je sličan psećem parenju, s tom razlikom što se psi ne bave razvratom. Razvrat sprečava rađanje dece i zato vodi fizičkoj degradaciji nacija i čovečanstva. Ceo čovekov život odražava se na njegove gene, ostavlja svoj kod i zato se potomci razvratnih ljudi rađaju s mentalnim defektima, već su podvrgnuti degradaciji. Razvrat briše razlike među polovima tako da muškarac prestaje da bude mušakarac s psihičkim kompleksom muškarca, a žena prestaje da bude žena.

U srednjevekovnoj knjizi «Čekić veštica», koju su napisali inkvizitori, veoma precizno se razmatraju rituali tajnih sekti, opisuje se seksualni odnos demona s ljudima, pri čemu demon menja svoje obličje tako da je čas žena, a čas muškarac, i zato transseksualci postaju slični demonu. Tu su muška muškost i ženska lepota pretvoreni u prah i prljavštinu. Za drevne filosofe kod čoveka je bio najvažniji razum, za hrišćane je to srce, a za hedoniste su to genitalije. U potrazi za novim zadovoljstvima transseksualizam dozvoljava seksualno opštenje čoveka sa životinjama i pritom ne vidi razliku među njima. Danas su razvratnici objavili slobodu seksualnih odnosa sa životinjama i ukoliko se ne prekine to ludilo, za pretpostaviti je da će se pojaviti pitanje registracije «brakova» između ljudi i četvoronožnih žitelja zemlje.

Kažu da su oči ogledalo duše. Pogledajte u oči razvratnika i videćete prljavštinu, koja pliva duboko u njima, kao odraz prljavštine koja se nakupila u duši. Lepota ima mističan smisao i upravo u tom smislu lepota će spasiti svet. Lepota je jedna od odlika samoga Boga, dok je nakaznost svojstvo demona. Pa ipak sodomiti nisu zli dusi, nego su ljudi, genetski naša braća i sestre. I zato uz svu odvratnost koju osećamo prema njihovom grehu, treba i da ih žalimo, da nam bude žao što su sami sebe lišili duhovne radosti i duševne lepote. Zbog duše tih nesrećnih ljudi, koji su slični samoubicama, treba da se borimo ne samo protiv razvrata, nego i protiv demonskih sila.

Šta treba da činimo? Hrišćanin je dužan da svojim životom pokaže primer čistote i celomudrenosti. Mora se boriti protiv greha, počev od sopstvenog srca, treba da se trudi da zadobije blagodat, koja sve više napušta zemlju. Dokaz toga su nevidljiva sila blagodati i očigledan primer jer i među sodomitima mnogi osećaju svoju duhovnu katastrofu, muči ih stanje u kojem se nalaze, ali se potčinjavaju grehu, kao neka bića pogledu zmije. Neokajani greh često se pretvara u očaj; čovek prestaje da veruje da je za njega moguće spasenje, da može da se promeni i zato se još žešće baca u ponor tog greha. Samo dobronameran razgovor može grešnika dirnuti u srce i probuditi njegovo srce, dok prekori i uvrede u većini slučajeva samo izazivaju još veću ogorčenost kod čoveka.

Treba imati na umu da osim zemaljskog plana postoji i duhovni, metafizički plan, na kojem se sumiraju dobro i zlo koje se dogodilo na zemlji, a zatim se to dobro i zlo ponovo vraćaju nazad, na neki način se personificiraju u događaje ovozemne istorije, slične čas blagoslovu, čas prokletstvu. Zato treba da se molimo Isusovom molitvom koja stvara nevidljiv fon i duhovnu atmosferu za delovanje blagodati.

Apokalipsa se mora ispuniti. Istorija se ne može promeniti, ali se zlo može zaustaviti. U svim situacijama hrišćanin pre svega treba da ostane hrišćanin i da se potrudi da njegovo srce bude ona tačka u kojoj se nebo spaja sa zemljom. Samo hrišćanin koji je podvižnik može da oslabi demonsku silu i da razagna metafizičku tamu kojom je obavijena Zemljina kugla.

Hrišćanin je dužan da se svim sredstvima i na svaki mogući način bori protiv razvrata. Mora se suprotstaviti masovnom izopačavanju ljudi, između ostalog i paradama sodomita koji svojim povorkama u hrišćanskim zemljama skrnave zemlju orošenu krvlju mučenika. Hrišćanin ima i religijsku i gragađnsku dužnost da i svoju porodicu i narod štiti od nemorala. Posebno decu moramo čuvati od sodomita, kao od nekakve duhovne zaraze, zato što se razvratu uči još od malih nogu. Treba se buniti u zakonskim okvirima, treba razotkrivati demonsku suštinu razvrata, posebno sodomskog greha. Moramo biti propovednici hrišćanstva, s tim da naše reči budu potvrđene primernim životom, jer će samo tako imati duhovnu snagu. Ali ako čovek govori protiv sodomije, a nakon toga mirno sedne ispred televizora ili kompjutera i počne da uživa u scenama razvrata, njegove reči biće slične gromu bez kiše koji nije u stanju da napoji žednu zemlju druge duše.

Greh nije samo čovekova lična stvar, kao što pokušavaju da nas ubede, nego se širi na nevidljiv način i pogoršava duševno stanje ljudi koji su u kontaktu sa grešnikom. Primećeno je da čak i biljke reaguju na ono što čovek preživljava, kao i to da satanistički zvuci rok muzike i hevi metala pogubno deluju na živa bića, i to tako kao da šire smrtonosnu radijaciju. Nasuprot tome, voće koje raste u blizini crkava i manastira ima poseban ukus, a voda iz izvora koji se nalaze na svetim mestima postaje lekovita. Kad komuniciramo s nekim čovekom, mi ulazimo u nevidljivo polje njegove energije. Zato nam druženje s nekim ljudima daje još više snage, kao da nam obnavlja i dušu i telo, dok nas drugi ljudi ugnjetavaju i prosto uništavaju tokom druženja. Čovekovi postupci i stanje njegove duše ostavljaju traga na okolinu. Neki stanovi deluju umirujuće na dušu i čovek se u njima oseća tako dobro da ne želi da ode iz njih, dok u nekim prostorijama čoveka obuzima takva uznemirenost da želi što pre da napusti to mesto, da prosto pobegne jer mu se čini kao da se tu nalaze nekakve aveti ili kao da je to mesto ukleto. Zato parade sodomita, koje podsećaju na povorke pobednika, s mistične strane mogu se posmatrati kao ritualno skrnavljenje ulica i gradova.

Homoseksualizam je grubo vređanje čovekovog tela i njegovog semena. Zašto je u Starom Zavetu bilo toliko cenjeno rađanje dece i zašto je neplodnost smatrana nesrećom za porodicu? Zato što je rađanje dece bilo povezano sa očekivanjem Mesije. Šta je označavao obred obrezanja? Označavao je posvećivanje svojih potomaka Bogu. Ako se čovek zakune u svoje potomke, ta zakletva nije se smela narušiti jer je to bila najstrašnija zakletva. Čovekovo seme je koncentrat života, čudo koje ljudski um niti je mogao niti može da shvati, tajna koju do kraja neće otkriti nijedna nauka. Zle sile svete se čovečanstvu zbog Hristovog dolaska na zemlju i demon od svojih pristalica zahteva da mu predaju svoje seme. U satanističkim sektama postoji obred davanja svog budućeg deteta samom satani. Na bahanalijama veštica razvrat je bio obavezan ritual, a ljudski embrioni prinošeni su na žrtvu đavolu i od njih su pripremana jela za čarobnjake i veštice. Zato je razvrat na metafizičkom planu ritualno skrnavljenje semena i demonizacija čoveka.

U želji da opravdaju razvrat, neki ljudi govore da je homoseksualizam povezan sa hormonalnim poremećajem i da zato na sodomita treba gledati kao na bolesnog čoveka. Ali to nije tačno. U većini slučajeva ne deluju hormoni na psihu, nego psihičko stanje deluje na oslobađanje hormona; naprimer pri nekoj opasnosti ili tokom stanja gnjeva u krvi se menja hormonalna slika, ali ne može se zbog toga opravdavati nasilje ili ubistvo.

Ljudi se ne rađaju kao homoseksualci, nego to postaju. Taj greh je neprirodan i tuđ čovekovoj prirodi. To je pobuna protiv volje Božije i promisla Božijeg, izbor večne smrti, tajni savez koji je duša potpisala sa satanom. Zato parade sodomita uopšte nisu deklarisanje za ljudska prava i slobodu, nego propaganda razvrata i nasilje nad moralom i savešću naroda.

Arhimandrit Rafail Karelin

Tekst prenet sa sajta Manastira Podmaine