Kina i hrišćanstvo – skoro 130 miliona hrišćana kineza živi i veruje u Kini. Vlado srećan ti rodjendan!

Kinezi hrišćani su sve brojniji iako Kina ne dozvoljava da se hrišćanstvo propoveda, sila Svetog Duha deluje na kineze. Kineski hrišćani čine grupu od 130 miliona. Deo te grupe je sada i naš prijatelj Vlada Janjić

 

Ovaj tekst posvećujemo našem prijatelju, konceptualnom umetniku i drugu Vladi Janjiću koji danas slavi rodjendan. Ne znamo iz kog razloga nam se baš ova priča dopala i nametnula kao posveta za rodjendan, jer Vlada nema mnogo kontakata ni sa Kinom, ni sa pravoslavnim horovima, pa iako je radio sa svetskim did džejevima, ali to je bila neka druga vrsta muzike.

Vlado srećan ti rodjendan! Sad možeš da kažeš slobodno: „Mene i mojih prijatelja kineza 130 miliona!„

.

Kineski hriščani i savremeno hrišćanstvo u Kini

Ujesen ove godine hor Sretenskog manastira iz Moskve je išao na veliko 20-dnevno putovanje po pravoslavnim parohijama SAD. I ova turneja se završila… – u Kini, gde je hor pozvan da održi koncerte. Bez obzira na to što Podnebesna bukvalno na svakom koraku podseća stanovnike Rusije na sebe, još uvek za nas ostaje zagonetna i ne baš shvatljiva zemlja, divna i zadivljujuća. Namesnik Sretenskog manastira arhimandrit Tihon (Ševkunov) je podelio s nama svoje utiske o Kini.

– Oče Tihone, u godini koja je na izmaku, s horom Sretenskog manastira ste obišli Kinu. Kako je to moglo da se desi, imajući u vidu složen odnos kineskih vlasti prema Pravoslavnoj Crkvi?

– Manastirski hor je neočekivano za nas u Kinu pozvao gospodin Julong, čovek koji je veoma poznat u ovoj zemlji – rukovodilac Međunarodnog Pekinškog muzičkog festivala na kojem učestvuju najpoznatiji simfonijski orkestri, horovi i solisti.

U toku preliminarnih pregovora posebno smo istakli da je Sretenski hor pre svega crkveni i pravoslavni. Delatnost Pravoslavne Crkve u Kini je zvanično ograničena već dugi niz decenija i zato smo se, moram priznati, veoma začudili tome što je čovek blizak samom vrhu kineske vlasti, koji odlično zna da smo pravoslavci, pozvao upravo nas. Međutim, organizacioni komitet festivala je potvrdio: da, poziva se hor ruskog pravoslavnog manastira. Upozorili smo na to da u program nameravamo da uvrstimo i duhovne pesme. Organizacioni komitet je u odgovor na to predložio da jedan koncert održimo pevajući crkvene pesme, a drugi – remek-dela horske svetovne umetnosti. Pristali smo.

Pravoslavna bogosluženja se u Kini obavljaju samo na teritoriji Ruske ambasade. Tu, nažalost, nije dozvoljen pristup državljanima KNR, čak ni malobrojnim pravoslavcima. Tako da su upravo na nastupima našeg hora Kinezi praktično prvi put za mnogo godina mogli da čuju pravoslavno pojanje.

Interesovanje je bilo iskreno. Kinezi su veoma muzikalan narod i zahvalni slušaoci. Bilo je mnogo omladine. Došlo je i mnogo ljudi zrelog uzrasta, koji se sećaju još vremena Sovjetskog Saveza; u sali je bilo mnogo profesionalnih izvođača i muzičkih kritičara. Jedan od koncerata je bio na specijalnom mestu – u Zabranjenom gradu: tako se zove ogroman kompleks dvoraca kineskih imperatora. Nastupi hora su praćeni najvišim ocenama slušalaca i kritičara.

– Da li ste imali mogućnosti da prošetate Pekingom?

– Peking je neobično zanimljiv grad. U njemu su još sačuvana malobrojna starinska zdanja. Međutim, grad je uglavnom ponovo izgrađen. Moderan, sa širokim autostradama i ogromnim novim zgradama. Impresivna rekonstrukcija je izvedena pre Olimpijade. Mnogi danas o tome pišu i govore s oduševljenjem.

– Međutim, sudeći po svemu, to uopšte nije ono što vas je posebno iznenadilo u Kini?

– Pogodili ste. To nije moje prvo putovanje u ovu zemlju. Za tri godine, nakon poslednjeg putovanja, zaista se mnogo toga izuzetno mnogo promenilo. Sudeći po svemu, porastao je i standard ovog naroda koji broji milijardu i po. Međutim, nije to glavno.

Najviše me je zapanjilo ono što sam najmanje očekivao da ću videti: procvat hrišćanstva u Kini.

Pre nekoliko godina, a i pre ovogodišnjeg putovanja, mnogi su mi ponavljali da Kinezi u svojoj ogromnoj većini jednostavno nisu u stanju da shvate hrišćanstvo. Navodno, oni ne da nisu religiozni, već skoro kao da su od prirode potpuno nesposobni da shvate bilo šta duhovno, pošto su maksimalno materijalistički orijentisani. A prema veri – a Pravoslavlju posebno – odnose se toliko ravnodušno i hladno da je i razgovarati s njima o tome – potpuno beskorisna stvar.

Na moje ogromno čuđenje, i moram priznati, ništa manju radost, ispostavilo se da stvari stoje upravo suprotno.

Da, verovatno u Kini, kako se priča, postoji kult novca i materijalnog uspeha – nije moje da sudim. I pragmatičnog Kineza je već odavno svima poznata. Međutim, ono s čim sam imao prilike da se sretnem u toku ovog putovanja je na mene ipak ostavilo jedan od najjačih utisaka u poslednje vreme.

Počelo je od toga što su sa mnom poželeli da se upoznaju Kinezi, koji se nazivaju hrišćanima: neko od njih je pročitao knjigu „Nesveti sveti“ na engleskom. Iskreno govoreći, ovi moji novi poznanici ni sami nisu mogli da odrede kojoj konfesijij pripadaju: oni jednostavno čitaju Jevanđelje, veruju u Gospoda Isusa Hrista, mole Mu se, čvrsto i uporno smatraju sebe hrišćanima. Neki od njih uopšte nisu kršteni, neki su kršteni kod protestanata, neki kod katolika… Pravoslavaca među njima nema, opet zbog jednostavnog razloga koji smo pomenuli na početku razgovora.

Ali kakvu iskrenu veru imaju ovi hrišćani! Pozvali su me u svoju kuću, u stan, koji se nalazi u jednoj novoj zgradi u predgrađu Pekinga. Sudeći po svemu, oni se tamo, u Kini, okupljaju i mole po kućama kao, ako hoćete, u prvo vreme hrišćanstva ili kao još sasvim nedavno u Rusiji. I to je neobično dirljivo. I zaista, veoma podseća na sedamdesete – osamdesete godine u Moskvi kad se verujuća omladina okupljala da se pomoli, da pročita akatist, da požuri da razmeni hrišćanske knjige koje su tada bile retke, da porazgovara… Danas sam u Kini sreo isto tako čist i svetao duh neofitstva… I takvih „domaćih crkava“, kako neki tvrde, ima ogromno mnoštvo po celoj Kini.

Mlade ljude koji se zanimaju za veru uglavnom pronalaze i vode ka veri protestanti – pedesetnici i katolici. Oni se, pošteno govoreći, prilično hrabro tamo podvizavaju.

– Da li je njihova delatost takođe zabranjena?

– Njihova misija je ponekad veoma složena, ali za razliku od pravoslavne, nije zabranjena.

Naravno, za nas je način delovanja protestanata u najmanju ruku neobičan. Oni kažu: „Idemo da slavimo Hrista!“ I s gitarom u ruci idu u park. Imamo predstavu o tome šta su protestantske pesme: često su poetski naivne, ponekad vrlo jednostavne, ali su iskrene. Eto takve pesme kineski hrišćani i pevaju u parkovima i na bulevarima. Oko njih se okuplja gomila omladine; vrlo živo se interesuje, raspituje. U to vreme neko deli Sveto Pismo, odštampane reprintne brošure; odgovaraju na pitanja, zovu na svoje sabranje… To nije zabranjeno. U svakom slučaju, nisam video da se vlasti tome na bilo koji način suprotstavljaju.

Interesovanje Kineza za hrišćanstvo je bez preuveličavanja ogromno. Mi – jeromonah Pavle (Ščerbačov) i ja smo se sretali s kineskim zvaničnicima i oni su potvrdili da vide da hrišćanstvo ima veoma ozbiljnu budućnost u Kini. Po njihovom mišljenju, pragmatični i materijalistički vektor razvoja ove zemlje već sad zapada u ćorsokak. Mnogi Kinezi shvataju da je drugi, duhovni vektor od neophodne životne važnosti. I mnogi vide izlaz u hrišćanstvu.

Po različitim podacima od 7 do 10 procenata Kineza su hrišćani. Ovaj broj je otprilike jednak broju stanovnika naše zemlje. Ovo je zvanično priznato na sledeći način: krajem 2006. godine rukovodilac Državnog biroa za religije Je Sjaoven je saopštio informativnoj agenciji da je broj hrišćana u Kinezu dostigo 130 miliona ljudi (moguće je da ima i novijih podataka). Pritom treba imati u vidu da su to uglavnom ljudi mladih i srednjih godina. Nema tačne statistike, ali se po različitim podacima, svake godine broj hrišćana u Kini povećava za od jednog do tri miliona.

– A da li se u Kini uopšte obavlja bilo kakva misionarska delatnost?

– Koliko mi je poznato sad u Kinu dolaze protojerej Dionisije Pozdnjajev, a iz Zagranične Crkve otac Damaskin (Hristensen). A ako je reč o onima koji nisu pravoslavni, mnogi dolaze upravo iz Rusije – uglavnom pedesetnici. Lekari-hrišćani koji rade u Kini ili mali i srednji preduzetnici svesno odlaze tamo kako bi kombinovali svoj posao s propoveđu.

U Kini se odvija pravi… ne preporod – preporodom se to ne može nazvati – pravo otkrivanje hrišćanstva. Veoma mi je žao što mi, za koje je ovo pitanje važnije nego za ikog drugog, u tome praktično ne učestvujemo.

A tamo postoji pravo, ozbiljno zanimanje za Pravoslavlje. Protestanti i katolici su mi govorili da se ljudi bave Isusovom molitvom, da traže pravoslavnu literaturu nadajući se da će iz nje saznati nešto više o pravoslavnom iskustvu Bogoopštenja… Tako da je iskrena kineska omladina koja teži ka veri – ostavila na mene najdublji utisak, pa čak ću se osmeliti da kažem da me je i najviše potresla – u odnosu na sve ono što sam doživao u poslednje vreme.

. . .

Konj – Hor Sretenskog manastira Moskva

httpv://www.youtube.com/watch?v=eOneK7tJWEc

 

Sa ruskog Marina Todić

Izvor: Pravoslavie.ru