Kojim putem treba ići?
Pitaš li se kojim putem treba ići i živeti, poslušaj duhovnu pouku svetog vladike Nikolaja Žičkog
KOJIM PUTEM?
Pitaju nas, kojim putem vi idete i kojim putem treba ići?
Naš je odgovor jasan i zasnovan je na svetom Jevanđelju i na istorijskoj sudbini našeg naroda.
Mi idemo putem Krsta Hristova. Ne smemo se ni nagnuti sa toga puta ni levo ni desno, a kamoli sići sa njega. Jer propast zjapi sa obe strane pravoga puta. Sa jedne strane je propast bezverstva, sa druge propast krivoverstva. Mi moramo držati iut prave vere koja nas snaži i veseli. Jer to i jesu istinske odlike vere koja pravo slavi Boga, koja je pravoslavna. Moralna snaga i duhovno veselje.
Mi idemo putem Svetoga Save, koji je išao putem Krsta Hristova. Savin put jeste put nacionalne crkve. Duhom Božjim vođen i rukovođen Sveti Sava je izgradio našu nacionalnu crkvu, da se u njoj kao u nekom dobrom sudu čuva životvorno piće Hristove nauke i Hristove sile za srpski narod kroz vekove i vekove. To je jedan odmeren i umeren sud, ni suviše golem, ni suviše malen. Jer da je suviše golem, piće bi se lako pokvarilo, a da je suviše malen, presušilo bi. To jest: ni crkveni internacionalizam ni protestantski subjektivizam, nego jevanđelski nacionalizam. Da bi tako svaki narod na svetu uredio svoju crkvu i bio kao jedna porodica Božja, a svi narodi sa svojim crkvama, vezani istom verom, istim duhom i uzajamnom ljubavlju, činili jednu svetu vaseljensku crkvu, jednu veliku porodicu Božju. Ni sa ovoga puta mi ne smemo skretati ni tamo ni amo, da ne bismo pali u propast imperijalističkog internacionalizma, niti u propast protestantskog subjektivizma. Mi moramo, dakle, držati put prave crkve, koja nas je vazda herojski snažila, porodično sjedinila i nebeski uveselila. Jer to i jesu odlike prave crkve, koja prvo slavi Boga – da zapaja i snaži narod jevanđelskim heroizmom, da sjedinjuje narod jednim duhom u jednu Božju porodicu i da veseli narod kao decu Božju nebeskim veseljem.
Najzad, mi idemo putem truda i odbrane. naš je trud dvojak: da živimo verom i da širimo veru pravoslavnu. Naša je odbrana od klerikalizma, od protestantizma i od ateizma. Moramo se neprestano i truditi oko vere i braniti veru. I moramo se bez prestanka truditi na snaženju i odbrani svoje pravoslavne crkve.
Ako neko kaže: juče je bila opasnost po našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubač koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubača koji će svirati na buđenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu. Jer onaj „nepomenik“, kome je naš sveti narod sa svojim sveštenstvom osujetio „vaploćenje u formi zakona“, ipak ide po ovoj zemlji kao duh, kao avet, dejstvuje, dejstvuje i dejstvuje.
Žičo, crvena Žičo naša, zar ti nisi preživela sa narodom srpskim narodnu sudbu kroz 700 godina? Ko će bolje od tebe posvedočiti deci svetosavskoj put kojim treba da idu?
Vladika Nikolaj Velimirović – Duhovne pouke
U procesu razvitka svesti čoveka bilo je duhovnih velikana koji su u prošlosti podučavali ljude mnogim neophodnim saznanjima, radnjama, ponašanjima. U to vreme, u datom periodu razvitka svesti takva učenja su bila neophodna.
Duhovni učitelji su znali zašto su savetovali da se ljudi drže na okupu, zašto im je rečeno da je krava sveta životinja, zašto se držati nacionalnih okvira, zašto i još mnogo zašto.
Medjutim, kada svest čoveka nadraste odredjeni stadijum i kada je čovek u mogućnosti da mnoge stvari razume dublje, radi odgovornije i stara se o sebi samostalnije tada je neophodno sagledati da su i nekadašnja učenja nadrašćena. Držati se njih u sadašnjem vremenu ili u vremenu koje dolazi znači samo jedno: Stagnaciju duhovnog razvitka a sa time zaustavljanje procesa ekspanzije svesti i ljubavi.
Minula učenja su u jednom trenutku značila preživljavanje i opstajanje zbog sveukupnog stanja svesti u čoveku i stanja na samoj planeti ili u okruženju. Medjutim, kako je mnogo toga promenjeno i unutar čoveka i spolja neophodno je novo učenje koje će čoveka usmeriti u ispravnom pravcu da se brže, bolje i pouzdanije razvija duhovno. Grčevito držanje za ono što je minula za veliku većinu znači duhovna stagnacija a duhovna stagnacija dovodi do nezadovoljstva unutar samog čoveka budući da jedino duhovmno napredovanje u čoveku donosi sigurnost i samopouzdanje.
Golo verovanje je neophodno do izvesnog stadijuma ali dodje trenuitak kada ono više ne može nositi čoveka dalje. On mora ući u svoju novu fazu ili novi nivo svesti – kada će morati da meri i gradi poverenje izmedju Boga i Sebe. To znači da čovek sada ulazi u fazu kada želi znati a ne samo verovati.
Otuda, danas imamo da se sve veći broj ljudi širom planete u svim religijama, učenjima, pokretima i u ateizmu sve više interesuje za razumevanje svojih iskustava i za razumevanje svog pravog srodstva sa Bogom kao isvoju pravu ulogu u celoj šemi života. Danas čovek ne želi sedeti umrtvljeno i čekati „sudnji dan“ koji kao takav i ne postoji već želi svesno graditi sebe danas da bi sversno znao šta i sa čime će živeti sutra.
Želi spopznati Zakone Uzroka i Posledica i svesno živeti u skladu sa Zakonom Ljubavi.
Bog to i očekuje od čoveka, umesto kao što je bilo u ranijim stadijumima kada je čekao da mu neko sudi pa je postajao i ostajao paralisan još za života.
Naravno, ako nekome trebaju verovanja kavim su ih servirali minuli duhovnjaci svako ih može slobodno koristiti ali čovek treba biti informisan prema dubljem smislu života. Naročito danas kada sve veći broj ljudi traga za dubljom suštinom života. Na to ih podstiče vlastita duhovna suština jer je to vlastito budjenje svakog pojedinca kao Duše – jer svako to i jeste.