Na drugoj obali

 

 

Utrnula od ljubavi odlaziš kroz šumu,

Pod nogama škripi utabani snijeg.

Ne osvrćeš se, hodaš po klizavom drumu,

Koritom te privlači zaleđeni Onjeg.

 

Prešla si rijeku. Druga obala je čudna,

Drveće te doziva pucanjem kore.

Snovi te sustižu, grle, a ipak si budna,

Budna i bježiš iz ove hladne, noćne more.

 

Bjelinu prtiš duboko, a ne ostavljaš trag,

Pomalo drhtiš, koračaš, baš se trudiš.

Jasno ti je. Prešla si liniju, nevidljivi prag,

I na toj strani ćeš imati kome da sudiš.

 

Sjeti se nekad, predaj se plesu tame,

Otkini ledenicu što narasta ispod oka.

Najbolja si glumica, ove loše drame,

Na palubi blijediš, dok brod odlazi sa doka.

 

Ponekad se pitam, gdje si, šta li radiš?

U trenu, na horizontu te vidim vrlo jasnu.

Da li nekome, još bisere iz školjki vadiš?

Onda zažmurim i misli uvenu, potpuno zgasnu…

 

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović