Vaskrs

Najveći hrišćanski praznik HRISTOS VASKRSE ! VAISTINU VASKRSE !

Hrišćanske crkva i vernici proslavljaju praznik Vaskrsenja Isusa Hrista, događaj kojim je pre više od dve hiljade godina počela novozavetna istorija čovečanstva, najveći hrišćanski praznik, dan koji Crkva slavi kao glavni događaj Hristove pobede nad smrću.

Vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista predstavlja temelj hrišćanske vere. („A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved, naša, prazna je i vera, naša!“ – 1 kor. 15 ,14). Hrišćanska vera je utemeljena u toj rečenici i zasniva se na toj istini.

Vaskrs spada u pokretne praznike i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog Meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevice ili neposredno posle nje. Vaskrs može da padne najranije 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.

U pravoslavnim hrišćanskim crkvama se na Vaskrs otvaraju Carske dveri na oltaru čim se, simbolično, ukazuje da je Isus svojim vaskresenjem pobedio tamu i smrt i otvorio rajska vrata i put spasenja čitavom ljudskom rodu.

Za Vaskrs, teče običaj darivanja jaja. Bojenje jaja, jedan je od najlepših srpskih običaja koji postoji još uvek i u gradovima. Domaćice, po tradiciji, vaskršnja jaja boje na Velik petak, u dan kad se ništa drugo ne radi.

Jaja se boje u spomen na događaj kad je Sveta Marija Magdalena (devojka koja je s Presvetom Bogorodicom bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja i kojoj se Hristos javio po vaskrsenju) putovala u Rim da propoveda Jevanđelje. Tad je posetila cara Tiberija i, u znak pažnje, predala mu je crveno jaje i pozdravila ga rečima: „Hristos vaskrse!“. Crvena boja simboliše Hristovu nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja, istovremeno i boja vaskrsenja.

Mi kažemo da je Hristos posle tri dana ustao iz groba. Svakako, kad govorimo o vaskrsenju, mi ne kažemo da je umrlo božanstvo (božanska priroda), nego da se duša koja se odvojila od tela ali se nije odelila od božanstva, opet vratila u telo i On je, na taj način, vaskrsao iz groba.

U nedeljno jutro…

Hristos je vaskrsao u nedeljno jutro. Nije nam poznato tačno vreme vaskrsenja jer Ga niko u tom času nije video, ali ono se potvrdilo kad su žene-mironosice došle do groba da bi Hristovo telo pomazale miomirisima. Prema tom, nedelja je kao prvi dan sedmice istovremeno i dan vaskrsenja, Hristovog. Ako je Hristos u subotu pobedio vlast smrti, onda je u nedelju sve uverio da je vaskrsao i da je On pobednik smrti i đavola.

Veoma je značajno da su vaskrslog Hrista najpre videle žene-mironosice. Apostoli su bili prestrašeni onim što se događalo i bili su zatvoreni u gornjoj sobi (u Jerusalimu), dok su žene, i pre nego što se sasvim razdanilo, s ljubavlju, toplinom i odvažnošću pošle na grob da miomirisima pomažu Hristovo telo. Nisu se uplašile ni pomrčine, ni pustoši i nenastanjenosti tog mesta, ni vojnika. To znači da su čoveku, da bi se udostojio da vidi vaskrslog Hrista, potrebni i ljubav i odvažnost.

Vaskrsenje Hristovo ne bi trebalo da proslavljamo kao neki istorijski ili društveni događaj, nego kao događaj, ontološki, a što označava da treba da postanemo pričasnici blagodati vaskrsenja. Kao podvižnička borba, post koji tokom Četrdesetnice prethodi ovom prazniku, ima za svoj cilj što potpunije učešće u tajni vaskrsenja: svi Sveti Oci uče da je za dostizanje ovog cilja neophodno očišćenje telesnih i duševnih čula.

Cilj čovekovog duhovnog života je da se sjedini s vaskrslim Hristom, da Ga sozercava u dubinama svog srca. Hristos vaskrsava u srcu, umrtvljujući ostrašćene pomisli koje se ovde nalaze pod uticajem đavola i pobeđujući strasne slike i nasrtaje greha, kao što je nekad nadvladao pečate groba (sv. Maksim Ispovednik). Prema tom, ovde se ne radi o nekom spoljašnjem, običnom praznovanju, nego o praznovanju unutrašnjem i ontološkom. S tog stanovišta, sv. Grigorije Bogoslov nam savetuje da ne praznujemo razmetljivo i svetovno, nego na božanski način i nadsvetovno.

Pričasnost tajni vaskrsenja predstavlja opit oboženja. Onaj, koji je posvećen u nepojmljivu silu vaskrsenja, iz iskustva zna s kojim je ciljem Hristos stvorio svet (sv. Maksim Ispovednik). I, zaista, čovek je stvoren zato da bi dostigao oboženje i da bi se svet („kosmos“) osveštao posredstvom čoveka. Prema tom, onaj koji je sebe posvetio ovoj neizrecivoj sili tajne vaskrsenja, dostiže oboženje i ispunjava cilj svog postojanja, on zadobija najveće poznanje.

Izvodi iz predavanja objavljenog u knjizi „Praznici Gospodnji“, izd. manastira Rođenja Presvete Bogorodice (Pelagija), 1995.

Prevod sa novogrčkog: Antonina Pantelić

Беседа јеромонаха Амфилохија (1985. год.)

Јеромонах Амфилохије – Љубав јача од смрти

Ових дана певамо сверадосну песму „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт умишти и свима у гробовима живот дарова!“ Њеним речима прослављамо Христово васкрсење, а у њему и будуће васкрсење свих бића и твари. Како је радосно и дивно бити човек после Христовог васкрсења! И како би био бесмислен људски живот без Њега!

Страшну и најсветију тајну посведочује нам ова песма. Оно што је људима немогуће, постало је могуће Богочовеку. Христова смрт се претворила у лек од смрти. Његово распеће и његова смрт, постали су сведочење неизмерне љубави Божје и човекољубља. Речи упућене ученицима: „Нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за ближње, своје“, Он, сам је први испунио и запечатио својом крвљу. Његова љубав иде и даље од распећа и смрти, до силаска у невиђбожни ад. До граница богоотуђеног ништавила. Силазећи, међутим, до смрти и до дубина ада, Он је те дубине ништавила прожео и испунио силом свог вечног божанског живота. Јер Он који је био човек као једанод нас, истовремено је био и вечни Бог, Својом човечанском природом је силазио у смрт, али је својим божанством победио смрт подаривши човеку и свету могућност вечног живота. Тако је његова смрт постала – лек од смрти, а његов гроб – живоносни гроб. А и једно и друго – откривење и даривање вечне несебичне саможртвене Љубави, живоносне и победоносне, као једине основне и бесмртне потке живота.

Та несебична, саможртвена љубав, постала је и остала од Христа па надаље једини истински начин човековог постојања. Несебичном љубављу је Бог у Христу на Голготи открио себе и своју вечну истину, и свој вечни Лик људима; несебичном христоликом љубављу човек постаје прави човек, откривајући правог себе Богу и ближњима и свима створењима.

Тако су Христова смрт и његово васкрсење постали за нас не само извор вечног живота и наше прослављање у Богу живоме и истинитоме него истовремено и путоказ свим људима: како да задобију тај вечни живот.

Како се задобија вечни живот?

Саможртвеном љубављу. Христос нам поручује својом науком, смрћу и васкрсењем: „Нову заповест вам дајем, да љубите једни друге“. Како? „Као што сам ја вас љубио, положивши живот за многе“.

Кога Христос воли том својом вечном љубављу? Своје савременике, Своје рођаке, пријатеље и ученике? Свој народ? Само оне који му добро чине? Једну класу људи или једну расу? Само људе, као себи по природи сродне? Праведнике? Богате или сиромашне, здраве или болесне? – Његова љубав нема граница ни ограничења. Она је свеобухватна и свемилујућа љубав. За њу нема Грка ни Јеврејина, црнца или белца, Србина ни Немца. Она све и сва подједнако грли и свима се подједнако радује својом несмртном радошћу. По својој природи вечна и боговечна а по својствима свеобухватна и безгранична, она подједнако воли живе и мртве, праведне и грешне, људе и твари.

Само она љубав која је јача од смрти, права је и истинска љубав. А управо таква је Христова љубав. Јача је од смрти, шира и бескрајнија од васионе и свих знаних и незнаних светова. То је љубав која никога и ништа не заборавља. Све што је постојало од искони до данашњег дана и све шта ће постојати до краја света и века, њоме постоји и њоме се греје, њоме се испуњује и одржава на равни живота. Љубав која воли садашњост а прошлост људи и бића предаје ништавилу – лажна је и демонска љубав. Таква љубав вара садашњост одричући се и будућности. Љубав која није у стању да васкрсне мртваца и мртве свих времена и свих светова, сама је мртвац. Љубав која не може да победи демонско зло, грех и смрт – и сама се претвара у обману и привид. Презре ли било кога или било шта од творевине Божје, љубав престаје бити љубав. Љубав која није спремна да сиђе у најмрачнија подземља људске огреховљености и невиђбожне богоотуђености, никада се не може претворити у живот и светлост људима. Једино је Христос обасјао свет таквом љубављу, зато је и могао назвати себе „светлост света“. Као такав, Он мири и отвара гробове мртвих, обасјава срца живих обједињујући и васкрсавајући мртве и живе и испуњујући их неуништивом надом на живот вечни, и стварношћу тог живота.

Таква је Христова љубав, а кроз њега и веру у њега, и кроз живот по њему и његовим заповестима таква постаје и љубав свих оних људи на Земљи који ходе његовим путем, који носе његов живоносни Крст и који воле његовом љубављу. Такви су били светитељи. На такву љубав смо призвани првенствено ми који носимо његово име. Зато, онај који је Христов на земљи и који жели да буде његов у вечности, нека се испуњава његовом васкрсном, вечном и од смрти јачом љубављу према свима људима и свима бићима. По тој љубави се познају и по њој ће бити препознати његови ученици и признати на Страшном суду.

Угледаш ли, брате, јутарњу звезду на небу или цвет у пољу, знај, то те Христос милује преко њих својом љубављу и обасјава својом светлошћу. Сретнеш ли сиромаха на путу, знај, то ти Христос долази у походе да испроба твоју веру и твоје братољубље. Видиш ли сузу у оку, сретнеш ли се са страдањем и патњом људи, бића и твари, знај, то Христов крст продире и просијава кроз бића, простор и време. Радиш ли у њиви, или у фабрици, или у болници, не заборави ни за трен да су сви они са којима се свакодневно срећеш твоја христолика браћа и вечна сабраћа. Христос их је уткао у твој живот да провери твоју љубав и твоје трпљење. Увреди ли те било ко или ти учини неправду, сети се да је и за њега Христос пролио своју крв и не враћај му истом мером. Јер тиме се зло умножава а добро умањује, мржња триумфује а љубав ишчезава и хлади. А где се мржња умножи, ту више брат не познаје брата, ту човек постаје слеп за Бога и за другог човека. Наместо живота, ту почиње да господари смрт, наместо мира немир, наместо светлости мрак и тама. Шта су ситне и бедне људске страсти и увреде у односу на ову велику и неизмерну тајну вечног живота и љубави подареним нам откривеним у Христовој смрти и васкрсењу?

Зато, бесмртна децо Божја, и вечна браћо и сабраћо, опростимо једни другима све увреде Христовим васкрсењем. Поздравимо једни друге и све људе и сва бића живоносним поздравом: Христос васкрсе!

Загрлимо једни друге и сву творевину светим Христовим загрљајем и запевајмо сверадосну песму живота и неуништиве наде: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!

Песму свеобухватне љубави, јаче од смрти.

Video-prilozi

1. prilog
166 (HE) Vaskrsenje Isusa Hrista – Harmonija Evanđelja, trajanje: 7:17 minuta
Video-link: