Reči i dela svetitelja. Sveti oci pravoslavlja i šta znači strah Božji

Veliki pravoslavni svetitelji i njihove duhovne pouke, dela i misli o kojima piše i promišlja sveti Vladika Nikolaj Velimirović. Šta je strah Božji

 

 

REČI I DELA SVETITELjA

Početak mudrosti – strah Gospodnji.

Pitali blaženog Petra: Šta je strah Božji? On odgovori: Ko se nada ma u koga drugog osim u Boga, taj nema straha Božjeg.

Arsenije Veliki govorio je o smrti svakome ko bi mu došao: seti se svoje smrti i imaj strah od Boga! Pa kada je arhiepiskop aleksandrijski Teofil bio na samrtnom času, on se seti svetog Arsenija i uzviknu: „Blago tebi, Arsenije, što si se uvek sećao ovog časa!“

Blaženi Ilija rekao je: Ja se plašim tri stvari: prvo, kad bude duša izlazila iz tela; drugo, kad prestane Bogu i treće, kad se bude priznosio Poslednji sud.

Sveti Antonije govorio je učenicima svojim: Treba se odreći ovoga života, pa živeti samo za Boga, sećati se smrti i imati strah Božji.

Kad se Avram preselio u zemlju obećanu sa ženom Sarom, prvo je kupio zemlju za groblje i napravio sebi grobnicu (Postanje 23).

Pitali svetog Makarija zašto je tako suv. Na to on odgovori: „Kad čovek očišćava svoj um strahom Božjim, taj strah jede i suši telo njegovo“.

U Svetom Pismu piše: Početak mudrosti jeste strah Gospodnji. Ovaj strah od Boga nije isto što i strah od neprijatelja. to je kao strah od prijatelja koga smo uvredili. Neki kažu: Kako to da imamo strah od Oca svog nebesnog? Onako isto kako deca imaju strah od svog roditelja, kad prekrše zapovest njegovu.

Rekao blaženi Isaija:

• Ako se ožalostiš zbog gubitka stvari ili imanja, to nema u tebi straha Božjeg;

• ako sa nasladom slušaš pohvale o sebi, to nema u tebi straha Božjega;

• ako te grde, a ti se ljutiš, to nema u tebi straha Božjega;

• ako laskaš slavnim ovoga sveta, to nema u tebi straha Božjega;

• ako se u razgovoru tvoja reč ne primi, i ti se nađeš uvređen, to nema u tebi straha Božjega.

Blaženi Jovan Kolov govorio je: Da bismo osvojili neku neprijateljsku tvrđavu, moramo odseći hranu i vodu toj tvrđavi. I neprijatelj će se morati predati. tako, da bi duh zavladao nad telom, mora se telu uskratiti suvišna hrana i piće.

Sveti Makarije nije mogao da odbije čašu vina kad bi mu neki brat ponudio; no zato bi osuđivao sebe na jedan dan bez vode.

Blaženi Isidor je rekao: bolje da čovek jede meso nego da se hvali postom. Time je hteo da kaže: Kad čovek posti, Bogu posti, a ne ljudima; radi spasenja posti, a ne kao fariseji da bi ga ljudi hvalili.

Uzdržanje od gneva. Posetio monah Pavle monaha Jovana. Upita Jovan Pavla, šta je postigao za 40 godina svog isposništva? Odgovori Pavle: Za sve to vreme Sunce me nije videlo da jedem (to jest, jeo je samo jednom dnevno po zalasku Sunca). Na to mu reče Jovan: A mene za sve to vreme Sunce nije videlo da se gnevim.

Pitali avu Isidora, sveštenika u Skitu: Kako to da se demoni njega boje? Odgovori Isidor: Otkako sam se zamonašio, gnev se u meni nikad nije digao više od grla.

Uzdržanje očiju. Jedan brat bude poslat iz manastira u Aleksandriju nekim poslom kod episkopa. Kad se vratio pitala ga braća, kako je u velikom gradu Aleksandriji. Na to on odgovori: „Zaista vam kažem braćo, ja nisam video ništa i nikog osim episkopa“.

Neka sestra monahinja imala brata monaha. Razboli se monahinja, pa neki, bojeći se da će umreti, poruče bratu da dođe i vidi sestru. Kad je brat došao, jave bolesnici da joj je brat stigao. A ona se seti svoga zaveta Bogu pri monašenju, da do smrti neće videti muškarca, uzdrži se da vidi brata, nego mu poruči ovo: „Idi brate, videćemo se u carstvu nebeskom“.

Molitva je uzdizanje uma na najveće visine; opštenje sa Bogom; plač pred Bogom; uznesenje iznad strasti i zloba sveta; opraštanje svima i žaljenje svih; molitva je disanje dušom nebeskog vazduha.

Blaženi Nil je rekao: Staraj se da u molitvi nikome ne prosiš zla.

Za svetog Arsenija kažu, da mu je zalazeće Sunce gledalo leđa, a izlazeće lice na molitvi.

Blaženi Agaton rekao je: Molitva bez rasejanosti najveća je dobrodetelj hrišćanska. Ničim se demoni tako ne razgone kao molitvom. Zato oni sve čine, da čoveka udalje od molitve i unesu rasejanost misli u dušu njegovu za vreme molitve.

Neke su oce gledali na molitvi kako sijaju kao ognjeni stubovi.

Kada se blaženi Josif molio Bogu, sa uzdignutim rukama, njegovi su prsti svetleli kao deset sveća.

Na pitanje, kako se treba moliti, odgovarao je veliki Makarije: Ne treba mnogosloviti; najbolje je dići ruke i govoriti: Gospode, kako Ti znaš i hoćeš, onako pomiluj me!

Istinita je ona molitva kada se molimo iz same dubine srca.

Rekao je neki veliki molitvenik: Čudna je to stvar, kad se molimo Bogu, mi zamišljamo da nas Bog i vidi i čuje, a kad grešimo, mi zamišljamo da nas On ne vidi i ne čuje!

Došao mladić duhovniku i požalio se na druga koji ga je uvredio. Bio je pri tom pun žalosti i gneva. reče mu duhovnik: Idi u svoju sobu, pa se moli Bogu za toga koji te je uvredio. Posluša mladić i ode u svoju sobu na molitvu. Molio se dugo i dugo za neprijatelja svoga, dok ga najzad ne prođe svaka žalost i gnev i on oseti veliki mir i radost u duši.

Blaženi Zenon govorio je učenicima svojim: Ko hoće da ga Bog usliši, neka svako jutro prinosi molitve za neprijatelje svoje.

Sveti Serafim u Sarovu zavetovao se provesti u molitvi na jednom kamenu 1000 dana. I svoj zavet je ispunio. Posle toga data mu je velika moć od Boga, te je mogao i čudesa tvoriti.

Molitva Gospodnja, Oče naš, jeste najveća molitva. izgovaraj je što češće preko dana; i noću, kad se probudiš; izgovaraj ovu molitvu, lagano, udubljujući svoj um u svaku reč.

Kad se naljutiš na nekoga, pre nego mu ma šta odgovoriš, izgovori u sebi molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog! I ljutina će te proći.

Sveti Jovan Zlatousti rekao je: Duša bez molitve jeste zlovoljna kao i telo bez duše. I još je on rekao: Molitve su nervi duše.

Dragocenost vremena. Sveti Isak Sirijanin govorio je: Kad se uveče približuješ postelji svojoj, reci: O posteljo moja, možda ćeš mi ove noći biti grob i mesto sna trenutnoga naići na mene san večni.

Pitao neko velikog Makarija: Kako će se spasti? Odgovori Makarije: Budi kao mrtav pred ljudskim pohvalama i uvredama.

I zaista, prolazno je sve svetsko; usta koja te hvale i usta koja te grde, uskoro će te zatrpati pepelom. Blago onom ko svojim vladanjem na zemlji stekne pohvalu među angelima Božjim.

Izgubljeno srebro i zlato može se i naći, ali u sujeti svetskoj izgubljeno vreme nikad se više ne može naći. Pčela kuda god da poleti, sabira med, tako i pravi hrišćanin svakoga dana i časa sabira duši svojoj blago nebesko. A zemaljsko je sve kao senka i zvuk vetra.

Ovaj život nam je dat, da njime zaslužimo život večni. Blago onom ko sa tom mišlju i sa tim saznanjem počinje svaki svoj dan. Ima priča o ocu koji je hteo naučiti svoje sinove da budu vredni i radni svaki dan. Dozva taj otac sinove svoje i reče im: Deco moja, ima jedan dan u godini, u koji ako čovek radi od jutra do mraka, ne mora više nikako raditi i sve će mu roditi u izobilju. Upitaše sinovi oca, koji je to dan? A otac im odgovori: Zbog teške starosti zaboravio sam koji to dan beše. No, vi pokušajte i doznaćete. Tako su sinovi radili svaki dan od jutra do mraka i bilo im je dobro i svega su imali u izobilju. O da bismo i mi tako trudili se svaki dan od jutra do mraka na izvršenju zapovesti Božjih. Sav naš život je kao jedan dan. I taj dan života našega otkine se od nas brzo kao rosa.

Sujeta. Sveti Sisoje stao zamišljen pred velikim kovčegom, u kome su bile kosti Aleksandra Velikog Maćedonskog pa uzviknuo: Dok si bio živ, ceo svet bio ti je tesan, a sad eto i taj kovčeg suviše ti je prostran!

Ko počne brinuti o duši kao jedinoj neprolaznoj stvarnosti što je u čovečijoj vlasti, taj prezre sujetljivo i raskošno odevanje sebe. sveti Arsenije živeo je 40 godina u pustinji kao monah. On se na dvoru tako raskošno odevao, a u pustinji tako bedno, da su za njega govorili: Niko od smrtnih ljudi nije u raskošnijem odelu stajao pred carem zemaljskim niti je iko u bednijem odelu stajao pred Carem nebeskim kao Arsenije.

Pitali blaženog Sisoja: Ko vrši zapovesti Svetoga Pisma? On odgovori: Onaj ko saznaje kolebljivost i sujetljivost svetskog znanja.

Ljudi upropašćuju svoje duše na taj način što ih mešaju sa prolaznim stvarima, a ne odlučuju ih i ne brane od svega prolaznoga. Kad je neki episkop pričešćivao narod, otkrije mu angel Božji duše pričesnika u raznim bojama; jedne su bile bele i svetle (od celomudrenosti i čistote), druge crvene kao krv (od zavisti i pakosti), a treće crne (od bluda).

Ljubav. Ko ima ljubav prema ma čemu prolaznome, kao što je imovina, telo, počast i slava ljudska, u toga se pomračava razum. Ljubav prema Bogu večnome, večno nagrađuje.

O ljubavi govorio je Sveti Serafim iz Sarova ovako: „Kad um stekne duhovnu ljubav, ne misli on ništa što je nesaglasno sa ljubavlju. ljude koje sjedinjuje ljubav s Bogom, sjedinjuje ih ljubav međusobna“.

Sveti Ignjatije imajući plamenu ljubav prema Spasitelju svome, išao je slobodno pred lavove da bude rastrgnut; i ljutio se na one hrišćane, koji su ga usput zadržavali i odvraćali da ne ide.

Ljubav predstavlja Oca, mudrost predstavlja Sina, a sila predstavlja Duha Svetoga. Prema tome ljubav je prva i prvonačalna; iz nje se rađa istinska mudrost i iz nje ishodi sila duhovna. Otuda niko ne može imati istinske mudrosti bez ljubavi niti može imati sile duhovne bez ljubavi. Ko ima u sebi Oca, taj ima odmah i sina i Duha. a ko nema Oca, ne može imati ni Sina ni Duha Svetoga.

Rekao je jedan duhovnik iz manastira Svetog Save Osvećenog: Braćo, tri su glavne vrline: Ljubav, uzdržljivost i molitva.

No, od toga troga, i od svega ostaloga, ljubav je najvažnija. Ako je strah Božji koren duhovnog života, ljubav je plod.

Ljubav prema bližnjima pokazuje se i u radovanju tuđoj radosti. Zlatoust negde kaže, da više ima među ljudima sažaljenja nego saradosti, to jest: Ljudi češće i lakše uzimaju učešća u tuđoj žalosti nego u tuđoj radosti. Uzrok tome je zavist. A zavist je satanski usev, koji ako se ne iščupa u početku, zatruje i upropasti svu dušu čovekovu. Ljubav je oganj, koji sagoreva zavist. I ničim se zavist ne može sagoreti ni iskoreniti osim ljubavlju.

Zbog toga je najvažnije u životu zadobiti božansku ljubav u srcu svome. A kad mi znamo koliko Tvorac nas ljubi, nama nije teško ljubiti Njega i sve štoje Njegovo.

Živela dva starca u susedstvu. Imali su bratsku ljubav među sobom. Pa slušajući o svađi ljudi među ljudima, čudili su se kako to da ljudi ne mogu da žive u ljubavi. Hajde i mi da se zavadimo! – reknu oni jedan drugom, da bi videli kakvi su ljudi u svađi. Stave jedan lonac preda se, pa jedan rekne: Ovo je moj lonac, a ne tvoj! Drugi odgovori: Nije tvoj, nego moj. Tako ponove te reči po nekoliko puta, dok će jedan reći: Pa kad je tvoj lonac, eto, uzmi ga neka je tvoj! I obojica se zasmeju i produže živeti u bratskoj ljubavi ne mogući nikako pojmiti zašto se ljudi svađaju oko prolaznih stvari, kad su braća i kad je ljubav bolja i korisnija od svađe.

„Ljubav k Bogu prirodno je žarka“, govori sveti Isak Sirjanin, „i koga ona spopadne bez mere, čini njegovo srce oduševljenim. Na njemu se vide neobične (i spoljašnje) promene: lice njegovo postaje svetlo i radosno“.

Ljubav se ne plaši stradanja. Ona se baš u stradanju pokazuje najjača. Za jednoga monaha priča se, kako je dugo bolovao, pa ozdravi i celu jednu godinu bude zdrav. On je postao tužan i zamišljen. Kad su ga pitali, što je takav, on odgovori: Ostavio me Bog, evo celu godinu ne posećuje me!

Bog ljubavi ne ostavlja one koji Njega ljube. Sveti mučenici Hristovi, Evtropije, Kleonik i Vasilisk budu bačeni u tamnicu zbog tvrde vere u Hrista. Dugo su tamnovali u tamnici, dok se sudija ne seti te ih izvede ponovo na

sud. Mislio je sudija, da će ih videti polumrtve od dugog tamnovanja, no začudi se kad ih pogleda i vide zdrave i svetle kao da dolaze sa veselja, a ne iz tamnice. Upita ih bezbožni sudija o tome, a Evtropije odgovori: Zaista, veselio nas je Hristos naš u sve dane tamnovanja, posećujući nas svojom blagošću, te se zbiva na nama ono što u Pismu piše: Kad se srce veseli, lice cveta (Priče 15,13). Kad je sudija pokušao dvojicu od njih da prelasti i od vere odvrati, odgovore oni: „Kao što je Trojica nerazdeljiva, tako smo i mi nerazdeljivi verom i ljubavlju“.

Sveti Patrik (+464) prosvetitelj Irske, krstio je nekoliko kraljeva i kneževa i mnoštvo drugih ljudi. On bi uvek plakao kad bi se setio nekog trenutka iz svog života kad je zaboravljao ljubav Božju prema sebi.

„Ko ljubi svet, ne može biti bez žalosti“, kaže sveti Serafim. Jer svet se menja i prolazi i ljubav prema prolaznom obraća se u žalost.

Ko Boga ljubi svim srcem svojim, svom mišlju svojom i svom snagom svojom, taj neprestano motri na delovanje Božje u ovome svetu, vidi prst Božji, prati Promisao Božju. Zlatoust kaže: „Sunce nije tako jasno kao što je jasno proviđenje Božje“. Promisao Božja bdi nad pravednicima i objavljuje pravdu njihovu. Sveti Grigorije Čudotvorac bude javno optužen od neke neznabožne žene da je s njom imao telesnu vezu i tražila je svoju platu. sav narod se uzbunio protiv Grigorija, no svetac Božji mirni je slušao optužbu i ćutao. tada reče on svome pratiocu, da isplati onoj ženi koliko traži. No, čim žena primi pare u ruku, najednom siđe sa uma. Ustrašeni narod poznade kroz to nevinost svetog Grigorija.

Bog se brine za hranu onih koji su se posvetili Njemu na službu. dođe neko jednome duhovniku i ponudi mu novac. zaplače se starac pa rekne: „Zar ti hoćeš da oteraš od mene moga Hranitelja, koji me hrani u pustinji evo 60 godina“?

Blaženi Siluan govorio je za sebe: Ja sam sluga Gospodnji i Gospod mi je rekao: „Ti delaj moje delo, a ja ću te hraniti“.

Blago onome ko se uverio u svome životu, da se Bog brine o njemu. Taj se neće prevariti u nadeždi svojoj u Tvorca svoga. Sveti Serafim govori: „Ako čovek nema suvišnih briga o sebi znajući da se Bog brine za nj, nadežda je njegova istinita i mudra“. To ne znači da se treba predavati lenjosti, nego to znači da sve brige naše o sebi ne koriste ništa, ako mi zaboravimo, da svevideći Bog sve gleda i vidi potrebe naše i po Promislu Svome premudrome daje nam ono što nam je potrebno.

Ko zna za promisao Božju, taj se ne sveti nikome za učinjeno zlo. On gleda u Boga i čeka Nje1 ov sud. Ti oprosti uvredu, a Bog će učiniti Svoje. Priča se, kako je došao neki brat blaženom Sisoju i žalio se na svoga suseda kako ga je uvredio. Sisoje mu rekne, da oprosti uvredu i stvar ostavi Bogu. Odgovori brat, da nikako ne može da oprosti nego mora da se osveti. dugo ga sveti otac savetovao da oprosti, ali uvređeni brat ostao je uporan. Tada Sisoje pozva toga brata da se zajedno pomole Bogu. Pa kad obojica kleknu na kolena, uzvikne Sisoje: „Bože, Bože, mi nemamo više potrebe u Tvojoj pomoći, jer mi se sad sami svetimo!“ Čuvši te strašne reči, onaj brat se zastide, pokaje se i oprosti uvredu uvreditelju svome.

Promisao Božji rukovodi sudbu svakoga čoveka i otkriva istinu onome ko žedno traži istinu. Grčki filozof Justin tražio je tako istinu. Čitao je stare jelinske filozofe i ostao je nezadovoljan. Jer, što je jedan filozof tvrdio kao istinu, drugi je to pobijao kao laž. U nedoumici svojoj, sav očajan pođe Justin jednoga dana u šetnju da razmišlja šta je istina. Najednom izađe preda nj neki starac koji odmah stupi sa Justinom u razgovor. I taj starac, po samom Promislu Božjem, objavi Justinu jevanđelsku svetu istinu. sav radostan Justin prihvati istinu Božansku, za koju je docnije mučeničku smrt pretrpeo.

Bog je bliži čoveku od duha i krvotoka. I ko to saznaje i drži neprestano u pameti, taj nikad ne pada u očajanje. A ako padne u očajanje, samo ako veru nije izgubio, spasava ga Bog na svoj način, često sasvim neočekivano. Tako priča se za jednog mladića kako je bio rešen da skoči u more i skonča samoubistvom. Toga dana došao bio neki trgovac blaženom Longinu i doneo mu kesu zlata. Ovaj sveti muž nije hteo da primi novac govoreći, da mu nije potreban. Dok je on to govorio, otvori mu se duhovni vid i njemu se otkrije zla namera onoga mladića. Pa reče sveti čovek onome trgovcu, da ako hoće, nek ide brzo na to i to mesto, gde će naći jednog mladića kome on može pomoći svojim novcem. Trgovac posluša i ode kako mu je rečeno. Nađe mladića i upita ga za njegovu nevolju. Mladić mu objasni da je imao neku radnju i da je propao, te ništa mu nije ostalo nego da skoči u more i udavi se. Tada mu trgovac dade onaj novac i tako ga spase od velike propasti.

Oci vaši, veliki i ubeđeni hrišćani, trudili su se koliko na spasenju svome, toliko i na spasenju svojih bližnjih. Jednoga dana hodio je ulicom blaženi Serapion, pa vide jednu razvratnu ženu, koja ga pozivaše k sebi na grešno delo. Serapion ne otkaza nego uđe u dom te žene. Kad ga ona pozivaše na greh, reče joj on da počeka da on svrši molitvu, pošto je bilo baš vreme za molitvu. Molio se Bogu dugo i dugo, čitao i klanjao sa uzdasima i suzama. Tada se otvori razum ovoj bludnoj ženi i ona razumede, da Serapion nije ni došao k njoj zbog greha nego zbog spasenja duše njene. Pokaja se gorko za sav svoj grešni život, pa plačući pade pred čoveka Božjeg i potraži savet šta da radi? Serapion je pouči, utvrdi u veri i posla u ženski manastir na pokajanje.

Kad su pitali jednog duhovnika, ko može primiti od Boga dar ljubavi, on odgovori: Onaj ko vidi svoga brata u grehu pa od sveg srca zavapije k Bogu za nj, da ga Bog spase. Upravo tako činio je i onaj blaženi Serapion, tako i blaženi Vitalije, koji je mnoge bludnice priveo k pokajanju, a tako opet i mnogi sveti ljudi i svete žene. Vaistinu braćo, ništa nam ne pomaže post ako nemamo ljubavi. Jer nije rečeno: Bog je post, a rečeno je: Bog je ljubav.

Ljubav prema svojim bližnjim, kao deci Božjoj, pokazivali su se svetim ocima našim u takvoj meri, da se to mnogima čini neverovatnim. Ali to nimalo nije neverovatno onima, koji su promenili um svoj i počeli misliti i živeti po jevanđelski. Priča se za nekoga od otaca, kako su ga jedne noći napali razbojnici. „Što ste došli?“ – upita ih starac. „Da uzmemo sve što imaš“ – odgovore haramije. I zaista počnu sabirati sve što su našli i upakivati. Na njihovo veliko čudo starac im je pomogao u tome i dodavao stvari. Kada sve pokupe, udalje se. No, kad se starac obazre po svojoj sobi, nađe kesu sa novcem što je nekome ispala. On brzo istrča i počne vikati haramije, da se vrate. Kad se vrate, on im rekne: „Niste sve uzeli. Evo, ovo ste zaboravili!“ I pruži im kesu sa parama. Udivljeni sa ovim, oni se raskuju, vrate starcu sve stvari, prime od njega pouku i odu svojim kućama kao pokajnici.

Najveća prepreka ljubavi jeste oholost. Oholost i ljubav ne mogu stanovati zajedno u jednom srcu. Da bi se ispunila vrhovna zapovest Hristova, zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjima, hrišćanin mora iskoreniti oholost u srcu svome. Sa Božjom pomoći to nije teško. Ali i one koji misle da su postigli savršenstvo u duhovnom životu, ponekad napada oholost ili gordost. Tako priča se za jednog velikog isposnika kako je pomislio gordo o sebi, da je on prevazišao sve ljude u svetu. „Ima li ko bolji od mene?“ – upita se on jednog dana. Na to mu dođe glas sa neba: „Idi u grad i srešćeš čoveka boljeg od sebe“. On pođe u grad, pa sretne starca koji je nosio breme drva na leđima. Počne razgovor sa njim, pa iz razgovora sazna, kako taj starac prodaje drva u gradu, i jedino time se zanima. Novac koji uzme, starac deli na tri dela: jedan deo daje sirotinji, drugi deo daje crkvi, a treći deo upotrebljava za sebe. Čuvši to, ovaj isposnik, postide se, prizna u srcu da je našao čoveka boljeg od sebe i odbaci od sebe svaku gordost.

Takvi su bili Oci naši. Najbolji od svih ljudi oni su smatrali sebe najgorim, prvi – poslednjim, slavni – beslavnim, prebogati dobrotom – ništim i skrušenim. Takav je bio i Otac srpskog pravoslavlja i srpskog naroda – Sveti Sava. Sav zabrinut za dušu svoju i dušu svoga naroda on je danonoćno prolivao suze u molitvama Bogu. Po velikom razumu svome on je kao dečak od 17 godina uvideo prolaznost sveta i ništavilo svetske slave. Uvideo je ono što danas ni mnogi starci nisu u stanju da uvide. Ostavio je sve i pošao za onim što je stvarno, neprolazno i večno. Pružio se sav prema onome što je besmrtno ostavivši ono što je smrtno za leđima svojim. I kad je bio dostigao najveću silu i slavu u Srpskoj crkvi i državi, po službi svojoj, a ne po želji, on je opet napustio sve i udaljio se iz svoje otadžbine u daleki svet, gde ga nisu znali ni slavili.

Oci naši su mislili o smrti, pa su se obesmrtili. Radili su ništa za svoju slavu, a sve ta Božiju, pa ih je Bog proslavio na nebu i na zemlji. Misleći samo o spasenju duše, oni su i svoja telesa učinili čudotvornim i svetim za života i po smrti. Njihova su imena kao tamjan za ovu planetu, toliko nadimljenu zlim dimom greha. A na nebesima ovi pravednici sijaju kao Sunca.

Čitaoče, hrišćanine, brate, sestro, dete moje, kad pročitaš ovu knjižicu, razgledaj svoj život i vidi kakav si. Ako si na istom putu, kojim su hodili sveti Oci tvoje crkve i tvog naroda, udvoj hrabrost i idi tim putem. Jer, taj put vodi u Raj i večnom životu. Ako li si se uputio drugim i drugačijim putem, vraćaj se brzo na sveti i istinski put Otaca tvojih. Jer put kojim hodiš, vodi u večni mrak i večnu muku.

Sećaj se groba, koji je progutao mnoge pre tebe i koji i tebe čeka.

Sećaj se duše svoje, koju jedino možeš spasti od groba.

Sećaj se Stvoritelja svoga, živog, večnog, veličanstvenog, svemoćnog i sveblagog Cara i Gospoda.

Sećaj se Suda Božjeg, Suda Strašnog, kad će se deliti pravedni od grešnih kao što se svetlost od tame deli.

Pa slobodno pođi putem, kojim su išli svi oni koji su Hrista ljubili, Njim se spasli i njim se proslavili.

Kraj i Bogu našem slava!

Izvor: Duhovne pouke – Vladika Nikolaj Velimirović