Srbski Termopil i 303 srbska ustanika branioca

Srpski ustanici i spartanci su na Lazarevu subotu u neravnopravnoj borbi i u boju na Čokešini ispisali u istoriji dogadjaj nazvan Srbski Termopil

“… Polećela dva vrana gavrana
savrh Cera, iznad Čokešine …”

Leta Gospodnjeg 1804, Ali-aga Vidajić i bašibozuk Mula Nožina, skelom iz Janje prelaze Drinu kod Lešnice, želeći da pomognu Turcima u opkoljenom Šabcu. Videći da će nejač stradati, hadži Konstantin (iguman manastira Čokešine), zatraži da se raščini a pop Spasoje da se raspopi – te opasaše sablje i zajedno sa hajdučkim vođama – braćom Damjanom i Grigorijem Nedić, zauzeše busiju kod Čokešine.

I tako – 16 aprila leta Gospodnjeg 1804, na Lazarevu subotu, 303 Srbska branioca prihvatiše neravnopravnu borbu na brdu Lipovica, jer kako Srbski rapsod Filip Višnjić opisuje:

”… Trista Srba na sedam hiljada … ”

Kad ustanicima nestade džebane – tukli su se sabljama i golim rukama. Viš Vranjevca (Lipovački potok) braću Nedić ranjavaju u obe noge, ali oni sedeći naslonjeni leđa u leđa, pružaju žestok otpor – sve dok ih zajedno sa 303 hajduka turci ne iskasapiše. Potučeni nadmoćniji Turci, od sramote se nesmeše vratiti u Janju, već Mula Nožina pobeže u Srebrenicu.

Majka Neda (po kojoj su Nedići dobili prezime) i najmlađi im brat Mijajlo, sahraniše iskasapljena tela ustanika u porti Čokešinskog manastira.

Boj na Čokešini i pogibiju 303 Srbska ustanika, Leopold Ranke naziva – Srbski Termopil.

sočinjenije : hadži Milan Arsenović

Boj na Čokešini

Polećela dva vrana gavrana
savrh Cera, iznad Čokešine,
krvavijeh krila do kolena,
salećeše u bogatu Mačvu,
te padoše nasred Prnjavora,
na bijele Krsmanove dvore,
baš Krsmana kneza Vujičića.
Tu izlazi ljuba Krsmanova,
izlazila, pa je govorila:
„Ja dva vrana, dva po bogu brata,
jeste l’ skoro sa Cera planine?
Jeste l’ vid’li crkvu Čokešinu
i u crkvi slavna igumana,
igumana Adži-Konstantina?
Jeste l’ vid’li Ćurč’ju arambašu,
koji čuva straže od Turaka
s njegovije trista i tri druga
da ne bude roblja iz Pocerja?
Jeste l’ vid’li moga gospodara,
a Krsmana kneza Vujičića?
Jeste l’ vid’li Valjevca Jakova,
je li doš’o i doveo vojsku?
je l’ koliko vojske u Jakova?
Otišo je Krsman pred Jakova
da dočeka vojsku Jakovljevu,
pod Jakova konja da privati.
Đe je Krsman, voda g’ odnijela,
što s’ ne nađe kod svojega dvora?
Turska ću se nazvati robinja
za života njemu i za zdravlja;
mene Turci jesu dodijali
svako veče dvoru dolazeći,
svako veče i svako mi jutro,
ne mogu im vatre nadavati,
ja kako ću ljeba nam’jesiti,
kako li ću vode nanijeti?
Svi pitaju kud je Krsman o’šo,
a ja jadna kazati ne smijem.
Juče su se puške ispucale,
svu je Mačvu tama popanula;
nije tama oda zla vremena,
ni godina što roditi neće,
već je tama od pra’ puščanoga.“
Al’ besjede dvije tice vrane:
„O gospođo, Krsmanova ljubo,
rado bismo dobre kazat glase,
ne možemo, već kakono jeste.
Mi smo jutros sa Cera planine,
a juče smo vazdan počivali
na bijeloj crkvi Čokešini.
Viđeli smo Adži-Konstatina,
Konstatina, slavna igumana,
đe Srbinje junak pričešćuje
bez kanona i bez ispov’jedi,
jer Srbinje na boj opremaše,
zaklinje ih krstom i zakonom
da brat brata u boju ne izda;
i vid’li smo Ćurč’ju arambašu
s njegovije trista i tri druga,
koji čuva straže od Turaka
da ne bude roblja od Pocerja;
i vid’li smo Valjevca Jakova.
U Jakova nije mlogo vojske,
nema više od trista Srbova
i četiri snjime arambaše:
do dva brata, dva Nedića mlada,
Dimitrije i s njim Gligorije;
treće bješe Damnjanović Panto-
sva četiri jesu jednolika,
jedne ćudi, a jedne pomisli;
na njima je ruho jednoliko,
čista svila do zemlje spušćena,
a kadifa u kraćem skrojena;
sve oružje u zlato oblito,
u rukama puške jednolike,
jednog arča od dvanaest drama;
na glavi im kape kadiflije,
zlatne kite biju po pojasu-
jadnoj majci, svi ti su jednaci!
Kada dođe Valjevac Jakove,
kada dođe i dovede vojsku,
pod Jakovom Krsman konja primi,
dobra konja krilata đogata.
Kada dođe Valjevac Jakove,
kada dođe i dovede vojsku,
te se Jakov sasta sa Ćurčijom,
u obraz se oni poljubiše,
al’ za zdravlje pitat se ne ćeše,
veće odma kavgu zametnuše.
‘Vako reče Ćurč’ja arambaša:
„Ta Jakove, srpski komandante,
oćeš, bolan, više dovest vojske?
Ako l’ nećeš više dovest vojske,
ja se prvi s Turci biti neću,
jer ja nism drvo vrbovina,
kad pos’jeku da s’ omladit mogu,
pa da budem vrba k’o i bila,
već Ćurčija, gorski arambaša,
kad pos’jeku, omladit se neću.
Ja sam junak dušu ogr’ješio
i uz časne poste omrsio,
u Lješnici tri noći noćio
i tri dana po njojzi odoio;
dok sam tursku uvodio vojsku,
s Turcima sam mrsno večerao,
večerao i mrsno ručao,
s Turcima sam išo u džamiju,
turski klanjam, srpski boga molim.
U Turaka mlogo ima vojske:
sadam hiljad’ i trista Turaka
i pred vojskom do dva serašćera:
Derviš-aga iz grada Zvornika,
Nožin-aga od sela Maoče;
pa sam čuo šta govore Turci:
Turci vele da Pocerje robe,
da zapale crkvu Čokešinu,
da pogube Adži-Konstantina.“
Al’ besjedi Valjevac Jakove:
„Ti Ćurčija, jedan pržibabo,
ni stari ti črtovali nisu
već čuvali krave po Srijemu.
Lasno ti je, more, babe pržit
u ponoći kad niko ne vidi,
al’ je mučno mejdan dijeliti
u po podne sv’jetu na vidiku.
Neću, more, više kupit društva,
s ovo brata dočekaću Turke.“
Istom oni u reči biše,
krenuše se Turci iz Lješnice;
bubnji biju a svirale svire,
sva se zemlja ispod Cera trese,
pravo Turci idu čokešini.
Kad to viđe Ćurč’ja arambaša,
on dokopa pušku po sredini,
obazre se reče tri riječi:
„Moja braćo, do trista drugova,
ko će sa mnom, neka ide za mnom,
ja se prvi s Turci biti neću.“
Što bijaše ognja plemenita
sa Ćurčijom ode u planinu.
Knez Mijajlo Ružičić pošao
iz lijepa sela Metkovića,
i on vidi tri hiljade vojske;
kad Mijajlo opazo Ćurčiju,
đe Ćurčija struže uz planinu,
prepade se Ružičić Mijajlo,
namah svoju raspustio vojsku:
„Moja braćo i moja družino,
kad Ćurčija bježi uz planinu,
nema danas boja sa Turcima;
vi bježite svaki svomu dvoru
da se svaki kod svog dvora nađe.“
Tu Mijajlo raspostio vojsku.
Čiča Jakov ostade pred crkvom
su svojijeh tri stotine druga,
su četiri svoje arambaše;
a iguman Adži-Konstantine
nije treba da s’ u boju desi-
Konstantin se iguman ukloni;
a čiča se Jakov prepadnuo,
posjednuo krilata đogata,
golu sablju drži u rukama,
pa družini ‘vako govotaše:
„Braćo moja, tri stotine druga,
da crkvenu zatvorim avliju,
da busije sebe pogradimo,
pa da ovđe dočekamo Turke.“
Al’ besjede dva brata Nedoića:
„Čiča Jašo, što si poluđeo?
Mi nijesmo jedne ženske glave
pod zatvorom ženskim da pomremo,
pa da crkvu krvi obojimo,
da kostima crkvu potrusimo,
već hajduci, ubojni junaci,
što zamrću po krajini kavgu
izmeđ’ cara i izmeđ’ kraljeva;
da idemo da sretnemo Turke,
da se dalek’ s njima pobijemo,
đe je svemu sv’jetu na vidiku!“
To rekoše, pa se poslušaše
svi šarene puške potprašiše,
pa Nedići naprijed pođoše,
a za njima Damnjan Kutišanac,
za Damnjanom Damnjanović Panto,
a za Pantom družina ostala.
Čiča jakov na đogatu jaše,
golu sablju u rukama nosi,
ide viđet pobit kako će se.
Nadaleko susretoše Turke,
povisoko od bijele crkve,
viš’ Vranjevca, duboka potoka,
na visoku brdu goletnome,
đe Lješnici jeste na pogledu.
Slišaj, gospo, ko zavrže kavgu:
dva Nedića busije ne trže,
već padoše oba na koljena,
a obadva puške oboriše,
obje pukle, ostaće im puste.
Bogo mili, čuda golemoga,
đe dva brata, dva Nedića mlada,
pogodiše u turskoj ordiji
do dva brata, dva Turčina mlada,
oba brata izvr Vukovija,
oba brata, oba barjaktara,
oba pe’še, nogom ne makoše,
barjaci im pusti ostadoše.
Zemlji pade Damnjan Kutišanac,
zemlji pade, pušci oganj dade;
i on ubi u turskoj ordiji
iz Zvornika Asan-barjaktara,
Asan pade, barjak mu ostade.
Zemlji pade Damnjanović
zemlji pade, pušci oganj dade;
Pantelija ubi u ordiji
iz Brčkoga Gliban-barjaktara,
i on pade, ni nogom ne mače.
Namah puče od trista Srbova,
naah puče trista dževerdana,
mrtvih pade za trista Turaka;
od Turaka sedam hiljad’ puče,
magla pade od neba do zemlje,
nit’ se vidi neba ni oblaka
od onoga praha puščanoga.
Bože moli, srca slobodnoga
u dva brata, dva Nedića mlada,
đe s Turcima zavrgoše kavgu,
trista Srba sa sedam hiljada:
dva Srbina udriš’ na pedeset,
četvorica na stotinu Turak’,
osmorica na dvesta Turaka.
Boj činiše puno i za mlogo,
ja u danu puno sedam sata;
sve razbiše Turke na buljuke.
Staše Turci natrag uzmicati,
ranjenike Janji pronositi;
ev’ Turcima indat pridolazi,
Nedićima niko niotkuda.
Đe je sreća, tu je i nesreća:
kad se sedam navršilo sata,
ev’ nedići rana dopadoše-
prebiše im turci obojici
iz pušaka noge do koljena,
oba sjela jedan do drugoga,
oni viču,reko b’ vino piju,
oko sebe srbadiju rabre,
puške pune, na turke bacaju.
Đe je sreća, tu je i nesreća:
u nedića nestade džebane,
a ne mogu na noge utati
da potraže po društvu višeka,
već izglasa staše dozivati:
„O družino, braćo Srbadijo,
nije li se u kog dogodilo
ja višeka da nama dokuči,
prazne su nam puške u rukama,
još vidimo prema sebe Turke;
u koga se višek’ dogodilo,
za višek mu evo po žut dukat’.“
Dosta zlata al’ džebane nema !
stade vikat jedan do drugoga,
ni u jednog nije se desilo.
A to Turski špijuni začuše,
otrčaše Turcima kazaše
da j’ u Srba nestalo džebane.
Kad to čuše do dva serašćera,
Nožin-aga i s njim Derviš-aga,
od pojasa sablje povadiše,
iz daleka turke povratiše,
i na silu turke naćeraše:
„Jala, kardaš, juriš na dušmana!
U dušmana nestalo džebane.“
Kal li, bolan, Turci jalaknuše,
na Srbinje juriš učiniše!
Tu se Srblji pokoriti neće,
već se brane i praznim puškama;
izlomiše puške nasedmoro
ev’ tukući oko sebe turke.
A kad tanke puške izlomiše,
svaki Srbin vata po Turčina;
kako koji dokopa Turčina,
svaki pade po turčinu svome,
svaki srbin mori po Turčina,
a Srbina po dvadest Turaka.
Pogiboše dva Nedića mlada,
i pogibe Damnjan Kutišanac,
i pogibe Damnjanović Panto,
pogubi ga derviš od Zvornika:
Derviš-aga Pantu dolećeo,
udari ga sabljom iznenada,
ujednom mu otsiječe glavu,
Pantelija osta na nogama,
glava pade u travu pred telo,
mrtva glava sa zemlje govori:
„Ti si, Dedo, j..u ti nenu,
jer me tako iz prevare tučeš?“
Svi se Turci onda začudiše
ta što reče mrtva srpska glava.
Tu pogibe za trista Srbinja,
a Turaka Janji donesoše
pet stotina, onđe ukopaše;
vergijaša ni nosili nisu.
I danaske stoji košturnica
od srbalja i još od turaka
viš’ Vranjevca, duboka potoka,
na visoku brdu goletnome.
ta znaće se njino razbojište
dok je Cera i Vidojevice
i na nebu sunca i mjeseca,
đe Nedići jesu poginuli
u subotu na Svetog Lazara
pred Ristovo pred Cvjetonosije.
Čiča jakov na đogi uteče
stranputice putem prijekim;
a Ćurčiji ‘vako govoraše:
„Ej Ćurčija, da te bog ubije,
jer me danas izdade Turcima?
Ako bog da i sreća od boga,
ti se nećeš nanositi glave,
nanositi za tu prijevaru.“
I što reče Jakov ne poreče.