Šta se dešava u Ukrajini – kako će Ukrajina i Kosovo slomiti EU i zapadnu imperiju

Slučaj Ukrajina i pre toga Kosovo, stvorili su polugu za slom zapadne demokratije. Šta se dešava u Ukrajini što će promeniti svet

 

Aktuelno pitanje je šta se dešava u Ukrajini što mi ne znamo i kuda to sve vodi? Na prvi pogled to je jedan meč u super teškoj kategoriji super sila, pa iako je Kličko šampion u super teškoj kategoriji, ovaj boks meč vode sile veće i teže od njega, svetske super sile, a Kličko je samo mali od palube. Ili makar sekundant koji treba da baci peškir u ring kada meč treba da se preda.

Moja teorija zavere onoga što se dešava u Ukrajini je malo borbena i apokaliptična, jer ne verujem u svetski mir, jer njega nema nigde na vidiku. Teorija kaže da će posledice koje se danas dešavaju u Ukrajini biti vidljive sutra na Bliskom istoku u vidu jednog žestokog i velikog sukoba. Teorija o kojoj pišem se bazira na tome što je Ukrajina lokalni sukob Golijata i Davida – Rusije i Ukrajine, u kojem Ukrajinu može da zadesi gradjanski rat, nalik balkanskim ratovima i podele teritorija o kojoj svi govore, što znači da i svi to očekuju, ali da će sav račun za medjusobni odnos velikih sila biti naplaćen i sukob dalje prenet na Bliski istok, gde će da plane veliki rat.

Ovo tvrdim stoga što su dešavanja u Ukrajini pokazala da Evropska unija još uvek nema vojsku sposobnu da bude pretnja Rusiji. U jednom predjašnjem tekstu sam pisao da je Amerika to vojno oružje, loš policajac, koju dobra Evropa koristi za sredjivanje stvari u svetu. Evropljani kao dobri policajci su sve svoje napore svodili na diplomatske i ekonomske ucene, kulturnu indoktrinaciju i političko lobiranje satelitskih zemalja, što je davalo rezultate i dobro im je išlo u zadnje dve decenije, počev od centralno evropskih zemalja, balkanskih zemalja, preko bivših sovjetskih republika, do na kraju Ukrajine. Brisel je „milom“ i prikrivenom silom vršila kolonizaciju evropskog kontinenta. Kada je majčica Rusija, mada u prvi mah zatečena oko dogadjaja u Ukrajini, odreagovala bez kompromisa i uzela pod svoje Krim, sa namerom da tu ne stane, maćeha Evropa se našla zatečena.

EU suštinski nema snažnu i operativnu vojsku koja bi bila pregovarački adut za dijalog sa Rusima a Amerika je daleko. Evropi treba jedno 5 do 10 godina mobilizacije i žestokih institucionalnih borbi kroz Evropski parlament i sa zemljama saveznicama da stvori masovnu vojsku koja će izaći na megdan rusima. Evropa nema tu vojsku jer je štedela na vojsci da bi razvijala svoju ekonomiju, a Amerika je imala zadatak da bude vojna sila. Ipak, nema tu dvoumljenja, za 10 godina, ukoliko ne bude mnogo unutrašnjeg trvenja, Evropa bi imala vojnu mašineriju jaču od ruske vojne sile i spremnu da krene put Sibira. Ma koliko rusofili veličali domete ruske vojske, rusko nuklearno naoružanje, požrtvovanog ruskog vojnika spremnog da gine, Evropa iza sebe ima 3 do 10 puta veće resurse od Rusije, počev od ljudstva pa preko industrije, do vojnih resursa, bolje planiranje i bolju logistiku. Zato Evropa sada traži time aut, da se vojno spremi ako uopšte bude imala vremena za to.

U medjuvremenu su u medjunarodnoj politici stvorena dva faula, Kosovo i Ukrajina, to jest Krim. Oba medjunarodna spora i fenomena se tumače različito i tumačiće se različito, pravedno ili nepravedno, nedozvoljeno ili dozvoljeno. To je sada svejedno, napravljeni su presedani koji će svim nacionalnim pokretima biti uzor u propagandi, da li bi da se od svojih matica otcepe nalik kao Kosovo ili kao Krim. Takodje, Ukrajina je pokazala značaj nacije, odnosno ukrajinski desničari su toliko isprovocirali ruske nacionaliste i Rusiju, da je sve sada postalo nacionalno pitanje. To nacionalno pitanje širi se kao epidemija po celoj istočnoj i ostaloj Evropi koja to pitanje nije još uvek konačno rešila. Jer nacionalno pitanje sada oživljava svu onu noćnu moru koju je EU htela da zaboravi i izbriše iz memorije svojih gradjana – nacija i nacionalnost. Ceo projekat Evropske Unije kao super države je nadnacionalni i najveća opasnost njegove propasti leži baš u tom nacionalizmu. Sadašnja Evropska unija je uspela, ne svojom voljom doduše, da pokaže nacijama koje se graniče sa Rusijom da ih sada ne može i neće braniti od velikog ruskog medveda, već da oni sami to moraju da urade ako žele da prežive. A ako moraš sam, razmišljaju nacionalisti, onda ćeš da to radiš u okviru svog plemena. To će verovatno dovesti do nacionalnih cepanja i nacionalizacije Evrope, što je korak ka kraju evropskog sna ujedinjene nadnacionalne imperije i pada zapadne demokratije. Primer tome je već sada nacionalno osvešćena Madjarska a svi ostali su u redu za svoju porciju nacionalizma – Španci, Flamanci, Poljaci, Grci, Rumuni.

Ta situacija frustrira Evropu. Evropa nema više vremena da bude fina, ona mora da se ubrzano militarizuje. A to ne može preko noći, kao što ni ne može odmah da odbaci trgovinsku saradnju sa Rusijom, jer bi to ekonomski pogodilo ranjivo ekonomsko tržište blagostanja, što bi dodatno pojačalo uzlet desničara i nacionalista u evropskim zemljama, što je sada peta kolona EU. To stanje sa Ukrajinom, takodje frustrira mladjeg brata iz Amerike, američku administraciju koja je u Ukrajinskoj krizi pokazala nemoć da pomogne svojim saveznicima na daljinu, što na medjunarodnoj sceni dovodi do niza potresa i okretanja ledja saveznika Americi i traženje pouzdanijih saveznika. Evropa i Amerikanci su stoga u panici i traže način da brže bolje uzvrate poniženje koje im je Rusija napravila. To će se desiti i u Ukrajini i na Bliskom istoku, tamo gde Rusi imaju svoje strateške interese o kojima evropljani i amerikanci sada namerno neće voditi računa, već će naprotiv sve uraditi preko kolena. Zbrka na Bliskom istoku oko rata u Siriji, vojna hunta u Egiptu koja energizuje veliku egipatsku naciju i nema način do da spoljnim ratom reši unutrašnje tenzije, uvek borbeni Izrael i isfrustrirani Palestinci, uz vojno jake i neuračunljive Irance, tinjajući nepostojeći Kurdistan, razvaljeni i borbeni Irak i jaku ali nervoznu Tursku, te velikodušne sponzore i donatore oružja iz bogatih zalivskih zemalja, idealan su okvir za veliki rat na Bliskom istoku. Taj rat očajnički treba Americi i Evropi u svakom pogledu, da bi povratili dostojanstvo, pokrenuli svoje pregrejane ekonomije, vaspostavili nove kolonije nauštrb Rusije i iskoristili priliku velikog rata i psihoze ugroženosti da militarizuju Evropu. Evropa je postala razmažena, omekšala je, nije vojno snažna, toga su svesni evropski političari, zato neposredna opasnost velikog rata u susedstvu to sve menja.

Evropi i Americi bi svakako miliji bio rat Kine i Japana, jer je daleko od njihovih kuća i poseda a i nema sirovina koje im tamo trebaju, ali Rusija im je sada promenila planove. Sada je fokus pomeren na drugu stranu. Sada je u planu ograničeni gradjanski rat u Ukrajini, kao bi se Rusi time zabavljali, i onaj važniji rat na Bliskom istoku gde treba da se osvoje naftni resursi, dodatno etablira država Izrael i uspostavi novi svetski poredak. U tom sukobu i uz pretnju Rusije na istoku, Evropa će imati argumente da se militarizuje i da izgradi ogromnu odbrambenu vojsku za preventivne napade i osiguranje evropske nacionalne sigurnosti, kako to govori američka diplomatija. Ta vojska u suštini treba da se spremi za pohod na Istok i konačni obračun sa Rusijom.

Da se taj rat protiv Rusije sprema, kao i da se odigrava nešto vrlo žestoko na duhovnom planu, rat protiv pravoslavnog hrišćanstva, može da posluži nekoliko naizgled nepovezanih dogadjaja: Pokojni papa Vojtila vraća Rusiji čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Kazanske, jedna od najvećih svetinja pravoslavlja pojas Presvete Bogorodice pre dve godine stiže u Rusiju i obilazi Rusiju stvarajući nevidljivi štit, Ruska Pravoslavna crkva preduzima niz mera i slanja relikvija u sve pravoslavne zemlje, što radi i Sveta Gora, pretposlednji papa se neočekivano povlači sa trona verovatno shvativši razmere nadolazećih dogadjaja, u Siriji besni rat u kome stradaju velike hrišćanske svetinje, Izrael je počeo početkom milenijuma izgradnju Solomonovog hrama a sada ubrzano traži da se aneksira Al Aksa, velika i jedna od najsvetijih muslimanskih džamija, na čijem mestu treba da se izgradi Solomonov hram – neko smatra da je hram već izgradjen ispod nje i da će se samo podići, jer radovi ispod nje traju više od 10 godina, hrišćanske crkve teže ekumenskom dijalogu, u koji pravoslavni oci vizantijski mudro ulaze, ne da bi se spojili sa katolicima i protestantima, nego da bi kupili vreme za odbrambene pripreme, zapadni mediji i institucije agresivno uvode nemoralne standarde i ozakonjuju bezakonje stvarajući klimu za rast agresivnosti i zombirajući stanovništvo za buduće ratne sukobe.

Cela ova mistična i fantastična priča ima veze sa onim što se u pravoslavlju zove dolazak Antihrista i što je vidljivo da je ta negativna sila predvodjena Zapadnim zemljama u ofanzivi, posebno prema pravoslavnim narodima. Jer zapadne sile agresino streme ka pravoslavnim zemljama sileći ih da se menjaju, da odbace crkvu, moral i svoj stil života. Evropa i Amerika nas teraju da prihvatimo kao normalno nemoral i bezakonje, paganizam, homoseksualizam, seksualne i sve ostale slobode, da bi uništili našu duhovnu vertikalu. Samo je do nas i Božje volje da li ćemo se tome odupreti, da li će se Zver pustiti na nas ili će nas naše pokajanje spasiti. Rusija doživljava duhovni preporod i to ometa dolazak Antihrista, jer on dolazi kada moral bude potpuno pao i nestane pravednika.

Rusi verovatno to sve znaju. Iako premrežena mrežom nevladinih obaveštajnih, masonskih i satanističkih organizacija, Rusiju ipak čuva sama Bogorodica i svi sveti. Veliki duhovnici Ruske pravoslavne Crkve su danas blizu vrha ruske vlasti i imaju šta pametno i vidovito reći ruskim vlastima. Pravoslavlje se uzdiže nakon perioda komunizma i ateizma, što strašno nervira zapadni svet. S druge strane, ni ruske obaveštajne službe takodje neće sedeti skrštenih ruku i potpirivaće nacionalne sukobe svuda diljem lijepe naše Evrope. To im je jeftinije i efikasnije nego da stvarno ratuju sa evropljanima. Tako da će Evropa ili postati vojna tiranija ili pocepana lekcija iz demokratije i istorije, s obzirom da demokratija zna da oslabi vojnu moć jedne zemlje, jer nisu svi Englezi, pa kada demokratski odluče da idu u rat, onda svi to i urade punom snagom. U svakom slučaju će demokratija u Evropi biti na udaru, jer demokratija nikada nije bilo suštinsko opredeljenje zapadnog sveta, ono je samo društveni model kolonizacije materijalno slabih zemalja. Zato je ono šta se dešava u Ukrajini danas, zapravo uvod u globalni sukob zapadne civilizacije sa pravoslavljem, jer maske padaju.

Ali ne zaboravite, Kosovo je bilo prapočetak svega, ideja i malo parče zemlje ali veliko duhom i nebom. Kosovski boj i mit koji je vekovima nadahnjivao Srbe za oslobodjenje, sada će kao novovekovni kosovski mit otimanja teritorija od strane NATO snaga i nacionalno zaokruživanje naroda, biti vodilja za sve separističke i autonomaške evropske pokrete.

Sledeće godine, 2015-e počinje niz procesa koji će transformisati EU, da bi verovatno 2022-e godine Evropa kakvu je danas znamo, bila zamenjena novim igračem – igračima. U tom sledu dogadjaja, priča se da će jedna mala i jedna velika slovenska zemlja odigrati istorijsku ulogu u rušenju sila Antihrista. To su Crna Gora i Poljska. Kako će se to desiti ne znamo niti nam je dato da znamo, ali znamo za znamenja koja su tamo.

Tako su Srbi ponovo svojim otporom urušili jednu veliku imperiju. To se zove usud ovog naroda.

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.