Čemu užurbanost i stalna žurba u životu. Zašto slepo i beskorisno žurimo kroz život

Čovek neprestano negde žuri. Svuda se vidi žurba u životu i velika užurbanost. Samo jurimo i žurimo kroz život ne znajući šta nam je životni cilj.

 

 

O SEDAM RASPLAMSAVANjA DUHA

Čovekova nevolja je u tome što neprestano žuri, ali žuri sujetno, besplodno. Čovek pomera planine svojom energijom, podiže i ruši čitave gradove za veoma kratko vreme. Ali, ako se zagledamo u u tu njegovu energiju i pogledamo na njene posledice, videćemo da ona ne umnožava dobro u svetu. A ono što ne umnožava dobro je beskorisno. Čak je i uništavanje zla beskorisno, ako to uništavanje nije projavljivanje dobra i ne donosi plodove dobra.

Život ljudi u svetu je postao jako užurban i postaje sve užurbaniji; svi beže, svi se boje da negde ne zakasne, da nekoga ne zateknu, da nešto ne propuste, da nešto propuste da učine. Mašine jure po vazduhu, vodi i zemlji, ali ne donose sreću čovečanstvu; nasuprot, ruše i ono malo sreće što je još ostalo na zemlji.

U svet je ušla đavolska užurbanost. Tajnu ove užurbanosti nam otkriva Reč Božija u 12. glavi Apokalipse: i čuh snažan glas na nebu kako govori: sad nasta spasenje i sila i carstvo Boga našega, i vlast Hrista Njegovog, jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom dan i noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše svoj život sve do smrti. Zato se veselite nebesa i vi koji boravite na njima. Teško zemlji i moru, jer đavo siđe vama s velikim gnevom, znajući da ima malo vremena. (Otkr. 12; 10-12)

Čujte: đavo je sišao na nebo i na zemlju sa velikim gnjevom, znajući da ima malo vremena. Eto otkuda ovo nezadrživo sve brže okretanje stvari, pa čak i pojmova u svetu u vrtlogu, eto otkuda sveopšta užurbanost i u tehnici i u životu – sve neobuzdaniji beg ljudi i naroda.

Carstvu satane će brzo nastati kraj. Eto uzroka za veselje neba i onih ljudi na zemlji koji žive nebeskim životom. Osuđeno na propast i osećajući svoju pogibao, zlo besni po svetu, uznemirava čovečanstvo, nadima se do krajnjih granica i primorava ljude koji na svoje čelo i srce nisu stavili krsni pečat Jagnjeta Božijeg, da nezaustavljivo streme napred i ubrzaju svoj život. Zlo zna da samo u takvom besmislenom vrtlogu ljudi i naroda može računati s tim da svojoj pogibli prisajedini još deo čovečanstva. Ukočeni ljudi, nošeni tamo-amo, malo su sposobni da razmišljaju i rasuđuju o velikim i večnim istinama, za čije je postizanje neophodan makar trenutak božanskog ćutanja, makar momenat svete tišine.

Tehnika već odavno ubrzava kretanje ljudi i njihovo sticanje zemaljskih dragocenosti. Čini se da bi trebalo da ostane više vremena za duhovni život. Međutim, ne. Život je duši postao teži i naporniji. Materijalnost sveta brzo priteže, upija u sebe dušu čoveka. I duša gine. Nema više vremena ni za šta uzvišeno u svetu. Sve se okreće, sve se vrti i ubrzava svoj trk. Kaka užasna obmana! Međutim, ona snažno drži ljude i narode u svojoj vlasti. Umesto duhovnog usmerenja, svetom već vlada psihoza telesne brzine, telesnih uspeha. Umesto pojačavanja svetog rasplamsavanja duha dešava se sve jače rasplamsavanje svetovnog tela. Stvara se iluzija poslova, jer je čovek prizvan na dela i ne može biti miran bez dela. Ali telesna dela ne uspokojavaju čoveka, jer ne vlada čovek njima, već oni njime. Čovek je rob telesnih dela. Gradi na pesku, a ono što je izgrađeno na pesku, biva razrušeno. Od ljudskog doma na zemlji ostaje gomila prašine. Namesto mnogih gordih građevina ostala je gomila peska. Iz toga peska čovek ponovo izgrađuje sebi svet. Pesak se osipa i čovek se trudi podbirajući ga… Nesećni čovek! Svi su okovani u lance sitnih poslova koji ništa ne doprinose duši, koje treba što pre završiti, da bi se što je moguće pre započeli drugi isto tako ništavni poslovi.

Pa gde naći vremena za dobro? Čak se nema vremena misliti o tome. Sve je u životu popunjeno. Dobro stoji, kao stranac, za koga nema mesta ni u službenim stanovima, ni u zavodima, ni na ulici, ni u ljudskom domu, a tim pre ni na mestima za razonodu. Dobro nema gde glavu da prikloni. Pa kako onda požuriti da ga činimo, kada ga nije moguće ni pet minuta pozvati sebi, i to ne samo u prostoriju, već ni u misao, u osećanje i želju. I kako to da dobro ovo ne shvata i pokušava da pokuca u savest i malo je pomuči? Poslovi, poslovi, brige, neophodnost, neodložnost, shvatanje važnosti svega urađenog… Nesrećni čovek! A gde je tvoje dobro, gde je tvoj lik? Gde si ti sam? Gde se ti skrivaš iza točkova koji se okreću i zavrtanja života? Sve ću ti kazati: požuri da činiš dobro, dok živiš u telu. Hodi u svetlosti, dok živiš u telu. Hodi u svetlosti, dok svetlost imaš (Up. Jn. 12,35). Doći će noć, kada već nećeš moći da činiš dobro, premda bi i želeo.

Ali svakako, ako na zemlji, ovom predvorju, kako raja, tako i ada, nisi zaželeo da činiš dobro, čak ni da misliš o njemu, teško da ćeš zaželeti da ga činiš onda kada se nađeš usred noći, iza vrata ovog postojanja, izbačen i sujete ovog života koja je rasejala i razvejala tvoju dušu u hladnu i tamnu noć nebića. Radi ovoga požuri da činiš dobro! Počni najpre da misliš o tome da ga učiniš, a potom počni da ga činiš. Požuri da razmisliš, požuri da učiniš. Vreme ističe. Ovo je večno u privremenom. Prinesi taj posao kao nešto najvažnije u svoj život. Učini ovo dok još nije kasno, jer će užasno biti okasniti u činjenu dobra, i sa praznim rukama i hladnim srcem otići na onaj svet i naći se na Sudu Tvorca.

Ko ne požuri da čini dobro, taj ga neće ni učiniti. Dobro potrebuje vatrenost. Mlakima đavo ne dopušta da učine dobro, već im veže i ruke i noge pre nego pomisle o dobru. Dobro mogu činiti samo plameni, vreli. U našem svetu dobar može biti samo munjevito dobar čovek. I što život više prolazi to čovek treba da bude munjevitiji za dobro. Munjevitost je izraz duhovne sile, to je hrabrost svete vere, to je delovanje dobra, to je istinska ljudskost!

Užurbanosti sujete i zla suprotstavimo brzinu, plamenost kretanja ka ostvarivanju dobra. Gospode, blagoslovi i ukrepi! Užurbanost da se raskajemo nakon nekog greha – eto prve plamenosti, koju prinesimo Bogu. Užurbanost da oprostimo bratu koji nam je sagrešio jeste druga plamenost koju prinesimo Bogu. Užurbanost odziva na svaku molbu čije nam je ispunjenje moguće i korisno je za onoga koji moli je treća plamenost. Užurbanost da se bližnjem daruje sve ono što ih može izvesti iz nevolje je četvrta plamenost duha, koji je veran Bogu. Peta plamenost je umeće da se brzo primeti šta kome treba i materijalno i duhovno i umeće da se makar nečim malim, posluži svakome čoveku; umeće moliti se za svakog čoveka. Šesta plamenost je umeće i čvrsta rešenost da se svakom izrazu zla suprotstavi dobro, svakoj tami – Hristova svetlost, svakoj laži – istina. I sedma plamenost naše vere, nade i ljubavi je umeće da se srce i čitava priroda trenutno uznese Bogu, predajući se u Njgovu volju, blagodareći Mu i slavosloveći Ga za sve.

Iz dela sv. Jovana (Šahovskog), episkopa San-Franciskog

Članak preuzet sa sajta Manastira Podmaine