Zašto pčele nestaju i odumiru košnice širom sveta
Pčelinja društva odumiru širom sveta. Na Ted konferenciji tražimo odgovor na pitanje zašto pčele nestaju
Medonosne pčele su napredovale 50 miliona godina, svaka kolonija od 40 do 50 000 jedinki, koordinisana u neverovatnoj harmoniji. Zašto su onda pre sedam godina kolonije počele masovno da izumiru? Marla Spivak otkriva četiri razloga koji se prepliću i imaju tragične posledice. Problem jednostavno nije samo u tome što pčele oprašuju trećinu svetskih useva. Da li je moguće da ove neverovatne vrste drže ogledalo u kome se mi reflektujemo?
Ovo je naš život sa pčelama, a ovo bez pčela. Pčele su najvažniji oprašivači našeg voća, povrća i cveća, i biljaka poput deteline koje hrane naše domaće životinje. Više od jedne trećine svetske proizvodnje useva zavisi od pčelinjeg oprašivanja.
Ali ironično je to što pčele ne oprašuju našu hranu namerno. One to rade jer moraju da jedu. Pčele dobijaju sve proteine koji su im potrebni u ishrani iz polena i sve ugljene hidrate koji su im potrebni iz nektara. One se hrane cvećem, i dok se kreću od cveta do cveta, kao da kupuju u lokalnoj cvećari, one pružaju vrednu uslugu oprašivanja. U delovima sveta gde nema pčela, ili gde rastu biljke koje nisu privlačne pčelama, ljudi su plaćeni da ručno vrše oprašivanje. Ovi ljudi prenose polen sa jednog cveta na drugi pomoću četke. Danas ovaj posao ručnog oprašivanja zapravo nije tako neobičan. Uzgajivači paradajza često oprašuju cvetove svojih biljaka pomoću ručnog vibratora. Dakle, ovako se golica paradajz. (Smeh) S obzirom da se polen u cvetu paradajza čuva na sigurnom, unutar cveta, u muškom delu cveta, prašniku, jedini način da se taj polen oslobodi je vibracija prašnika. Bumbari su jedna od nekoliko vrsta pčela na svetu koje su sposobne da se drže za cvet i da ga vibriraju, a to rade trešenjem svojih mišića za letenje na frekvenciji koja je slična muzičkoj noti C. Dok vibriraju cvet, oni ga rastvore i to oslobađa polen, i polen se skuplja po čupavom telu bumbara i on ga odnosi kući kao hranu. Uzgajivači paradajza sada postavljaju kolonije bumbara unutar plastenika da bi oprašili njihov paradajz, jer dobiju mnogo efikasnije oprašivanje kada se vrši prirodnim putem i dobiju kvalitetnije plodove.
Postoje i drugi, možda više lični razlozi, za brigu o pčelama. Postoji preko 20 000 vrsta pčela na svetu i sve su apsolutno predivne. Pčele provedu većinu svog životnog ciklusa skrivene u zemlji ili unutar šupljih stabala, i mali broj ovih prelepih vrsta je razvio visoko društveno ponašanje kao medonosne pčele.
Ove pčele su harizmatični predstavnici ostalih, preko 19 900 vrsta, jer postoji nešto kod medonosnih pčela što privlači ljude u njihov svet. Ljude su pčele privlačile još od početka zabeležene istorije, uglavnom da bi ubirali njihov med, koji je izvrstan prirodni zaslađivač.
Mene je svet pčela privukao potpuno slučajno. Imala sam 18 godina i dosađivala se, i u biblioteci sam pokupila knjigu o pčelama i provela sam noć čitajući je. Nikad nisam razmišljala o insektima koji žive u složenim društvima. Bilo je to kao da se obistinila najbolja naučna fantastika. I da bude još čudnije, postojali su ljudi, pčelari, koji su voleli pčele kao da su porodica, i kada sam odložila knjigu, znala sam da sama moram to da vidim. Tako sam počela da radim za jednog komercijalnog pčelara, porodicu koja je posedovala 2000 pčelinjih košnica u Nju Meksiku. I trajno sam se „navukla“.
Medonosne pčele se mogu smatrati super-organizmom, gde je kolonija organizam koji se sastoji od 40 000 do 50 000 pojedinačnih pčelinjih organizama. Njihovo društvo nema centralni autoritet. Niko nije glavni. Kako one dolaze do zajedničkih odluka, i kako dodeljuju zadatke i dele posao, kako komuniciraju o poziciji cvetova, svo njihovo kolektivno društveno ponašanje je zapanjujuće. Meni omiljeni, i predmet mog dugogodišnjeg proučavanja, je njihov sistem zdravstvene zaštite. Dakle, pčele imaju društvenu zdravstvenu zaštitu. U mojoj laboratoriji proučavamo kako pčele održavaju svoje zdravlje. Na primer, proučavamo higijenu, gde su neke pčele sposobne da lociraju i izdvoje bolesne jedinke iz kolonije i tako održavaju koloniju zdravom. Nedavno, proučavali smo smolu koju pčele skupljaju sa biljaka. Pčele lete do određenih biljaka i stružu veoma lepljivu smolu sa listova, i odnose je natrag u košnicu, gde je ugrađuju u konstrukciju košnice, a mi je nazivamo propolisom. Otkrili smo da je propolis prirodno sredstvo za dezinfekciju. Prirodni je antibiotik. Ubija bakterije i gljivice i druge klice u koloniji, i tako podstiče zdravlje kolonije i zajednički imunitet pčela. Ljudi poznaju moć propolisa od biblijskih vremena. Skupljali smo propolis iz pčelinjih kolonija za lečenje ljudi ali nismo znali koliko je koristan za pčele. Pčele imaju izvanrednu prirodnu odbranu koja im čuva zdravlje i napredak preko 50 miliona godina.
Pre sedam godina, kada je zabeleženo masovno izumiranje pčelinjih kolonija, prvo u Sjedinjenim Državama, bilo je jasno da se dešava nešto veoma, veoma loše. U našoj kolektivnoj savesti, na zaista primaran način, ne smemo sebi priuštiti gubitak pčela. Šta se dešava? Pčele umiru zbog mnogobrojnih međusobno povezanih uzroka, i proći ću kroz svaki od njih. Suština je, da izumiranje pčela odražava pejzaž bez cveća i disfunkcionalan sistem ishrane.
Posedujemo najbolje podatke o pčelama, pa ću ih koristiti kao primer. U Sjedinjenim Državama, broj pčela opada od Drugog svetskog rata. Imamo upola manje košnica u Sjedinjenim Državama danas u odnosu na 1945. godinu. Pretpostavljamo da smo u minusu za oko 2 miliona pčelinjih košnica. A razlog je taj što smo nakon Drugog svetskog rata, promenili svoju poljoprivrednu praksu. Prestali smo da sadimo biljke koje proizvode humus. Prestali smo da sadimo detelinu, koja je prirodno đubrivo koje reguliše nivo azota u tlu, a umesto toga, počeli smo da koristimo veštačka đubriva. Detelina i lucerka su za pčele veoma hranjive biljke. Nakon Drugog svetskog rata, počeli smo da koristimo i herbicide da iskorenimo korov na našim farmama. Mnogi od tih korova su biljke koje cvetaju, pčelama neophodne za preživljavanje. I počeli smo da uzgajamo sve veće i veće monokulture useva. Danas govorimo o pustinjama hrane, mestima u našim gradovima, kvartovima koji nemaju prodavnice voća i povrća. Farme koje su nekad održavale pčele sada su poljoprivredne pustinje hrane, kojima dominiraju jedna ili dve biljne vrste poput kukuruza ili soje. Od Drugog svetskog rata, sistematski smo eliminisali mnoge cvetajuće biljke koje su pčelama neophodne za preživljavanje. Ove monokulture se šire čak i do useva koji su dobri za pčele, kao što su bademi. Pre pedeset godina, pčelari bi postavili nekoliko kolonija pčelinjih košnica u voćnjake badema, radi oprašivanja, a takođe i zato što je polen bademovog cveta zaista bogat proteinima. Stvarno je dobar za pčele. Danas, veličina monokulture badema zahteva da većina naših pčela, preko 1,5 miliona pčela, bude prevezena preko čitave zemlje da bi oprašila ovu jednu vrstu useva. Prevoze se kamionima, zatim se istovaraju, jer nakon cvetanja voćnjaci badema postaju ogromna područja bez cveća.
Pčele izumiru tokom poslednjih 50 godina, a mi sadimo više useva nego što nam je potrebno. Proizvodnja useva koja zahteva oprašivanje uz pomoć pčela povećala se za 300 posto.
A tu su i pesticidi. Nakon Drugog svetskog rata počeli smo da koristimo pesticide u velikoj meri i to je postalo neophodno zbog monokultura koje predstavljaju gozbu za štetočine. Nedavno, istraživači sa univerziteta Pen Stejt počeli su da traže ostatke pesticida u tovarima polena koje pčele nose kući kao hranu, i otkrili su da svaka serija polena koju medonosna pčela sakupi sadrži barem šest pesticida koje je moguće otkriti, uključujući sve vrste insekticida, herbicida, fungicida, i čak inertne i neoznačene sastojke koji su deo formulacije pesticida, te mogu biti više toksični nego aktivni sastojci. Ova mala pčela drži veliko ogledalo. Koliko će vremena proći dok ne zagadi ljude?
Jedna vrsta ovih insekticida, neonikotinidi, nalazi se upravo sada u naslovima širom sveta. Verovatno ste čuli za njih. To je nova vrsta insekticida. Kreće se kroz biljku, tako da štetočina, insekt koji jede listove, kada zagrize biljku, dobije smrtnu dozu i ugine. Ako je jedan od ovih neonika, kako ih zovemo, prisutan u velikoj koncentraciji, kao u ovoj primeni na tlu, dovoljno jedinjenja se kreće kroz biljku i dospeva u polen i nektar, gde pčela može konzumirati, u ovom slučaju, visoku dozu neurotoksina, od kojeg se pčela grči i ugine. Na većini poljoprivrednih dobara, na većini naših farmi, samo je seme obloženo insekticidom, tako da se manja koncentracija kreće kroz biljku i dolazi u polen i nektar, i ako pčela konzumira ovu manju dozu, ili se ništa ne desi ili se pčela otruje i postaje dezorijentisana i možda nikad ne nađe put kući. I povrh svega ostalog, pčele imaju svoj skup bolesti i parazita. Ovo je javni neprijatelj broj jedan za pčele. Zove se varoa razarač. Ime mu odgovara. To je veliki parazit koji siše krv i kompromituje imuni sistem pčela i širi viruse.
Dozvolite da vam pojasnim. Ne znam kakav je osećaj biti pčela i imati velikog parazita koji siše krv, i ne znam kako je biti pčela i imati virus, ali znam kakav je osećaj imati virus gripa, i znam kako je teško doći do prodavnice i nabaviti dobru hranu. Ali šta da živim u pustinji hrane? I šta da moram da putujem daleko da dođem do prodavnice, i kad napokon dovučem svoje slabo telo do tamo, da konzumiram, u svojoj hrani, dovoljno pesticida, neurotoksina, da ne mogu pronaći put kući? Na to mislimo kad govorimo o mnogobrojnim meuđupovezanim uzrocima smrti.
A to nije slučaj samo sa medonosnim pčelama. Sve naše predivne divlje vrste pčela su u opasnosti, uključujući i bumbare, oprašivače paradajza. Ove pčele obezbeđuju rezervu za naše medonosne pčele. Obezbeđuju osiguranje oprašivanja paralelno sa našim medonosnim pčelama. Potrebne su nam sve naše pčele.
Pa šta ćemo uraditi? Šta ćemo uraditi u vezi sa ovom velikom pčelinjom neprijatnošću koju smo mi stvorili? Ispostavlja se da ima nade. Ima nade. Svako od vas može pomoći pčelama na dva veoma direktna i jednostavna načina. Zasadite cveće koje je prijatelj pčelama, i nemojte pesticidima zagađivati to cveće, tu hranu za pčele. Pretražite na internetu koje je cveće domaće u vašem području i zasadite ga. Zasadite ga u saksiji na vašem kućnom pragu. Zasadite ga u vašem dvorištu, na vašim travnjacima, u vašim ulicama. Zauzmite se za sadnju cveća u javnim vrtovima, otvorenim prostorima u vašoj zajednici, na livadama. Izdvojite poljoprivredno zemljište. Potrebna nam je predivna raznovrsnost cveća koje cveta tokom cele sezone, od proleća do jeseni. Potrebni su nam prostori sa cvećem za naše pčele pored saobraćajnica, ali takođe i za migracije leptira i ptica i ostale prirodne vrste. I trebalo bi pažljivo razmisliti o povratku biljaka koje proizvode humus, da bi negovale naše tlo i negovale naše pčele. I potrebna nam je raznolikost farmi. Potrebno nam je da zasadimo cvetajuće granice i ograde među usevima, da bismo narušili pustinje hrane i počeli da ispravljamo disfunkcionalni sistem ishrane koji smo stvorili.
Možda se čini kao zaista mala protivmera, naspram velikog, ogromnog problema – samo zasaditi cveće, ali kad pčele imaju pristup dobroj ishrani, mi imamo pristup dobroj ishrani kroz njihovu uslugu oprašivanja. I kada pčele imaju pristup dobroj ishrani, sposobnije su da se angažuju u svojoj prirodnoj odbrani, svojoj zdravstvenoj zaštiti, na koju su se oslanjale milionima godina. Lepota u pomaganju pčelama na ovaj način, po meni, je u tome što bi svako od nas trebalo da se ponaša malo više poput pčela u zajednici, u zajednici insekata, gde svaki od pojedinačnih postupaka može da doprinese velikom rešenju, organizovanom sistemu, koji je mnogo veći od prostog zbira naših pojedinačnih postupaka. Neka mali čin sadnje i čuvanja cveća od pesticida bude pokretač promene većih razmera.
U ime ovih pčela, hvala vam.
(Aplauz)
Kris Anderson: Hvala. Samo jedno kratko pitanje. Poslednje brojke o izumiranju pčela – ima li ikakvih pokazatelja da se stvari privode kraju? Koje su Vaše nade i strahovi po ovom pitanju?
1Maria Spivak: Da. U Sjedinjenim Državama, prosečno 30 posto svih pčelinjih košnica biva izgubljeno svake zime. Pre dvadesetak godina, imali smo gubitke od 15 procenata. Tako da postaje nesigurno.
KA: To nije 30 procenata godišnje, to je – MS: Da, 30 posto godišnje.
KA: 30 posto godišnje. MS: Ali pčelari mogu da podele svoje kolonije, i da tako zadrže isti broj, mogu povratiti neke svoje gubitke.
Na neki način smo na prekretnici. Zaista više ne možemo sebi priuštiti tako velike gubitke. Moramo biti zaista zahvalni svim čuvarima pčela. Sadite cveće.
KA: Hvala.
(Aplauz)