Hleba i igara i rata ili hleb naš nasušni
Krilatica iz starog Rima hleba i igara ima kroz istoriju i dodatak „i rata“, Zabavljamo se ratom umesto da živimo i tražimo hleb naš nasušni
Tehnologija vladanja ljudima, narodima i carstvima zabavom i hlebom je vekovima unazad poznata, upotrebljavana i zloupotrebljavana.
Ta poznata fraza iz antičkog doba hleba i igara koja se odnosila na vladanje velikim masama u velikim imperijama, kroz istoriju sveta dobija još jedan dodatak, a to je rat. Hleba i igara i rata.
Mali ljudi, obični ljudi, ne žele da ratuju, nikada nisu ni želeli a ni voleli, osim ako nisu bili ugnjetavani. Uz dovoljno hleba i igara, sa malo slobode i bez terora, sasvim je dovoljan okvir i društveni model da mali ljudi žive mirno i bezbrižno i ne razmišljaju o ratu. Mali ljudi, ako nisu izazvani, mahom nisu pokretali ratove, niti su ih tražili. Ratove su stvarali samo veliki i ekstremni ljudi. Kad kažem veliki, mislim na one lidere koji su kanalisali narodno nezadovoljstvo i vodili oslobodilačke ratove, a kada kažem ekstremni ljudi, mislim na sve one koji su vodili ideološke revolucije, kolonijalne ratove i osvajačke pohode.
U ekstremne ljude možete svrstati na primer Aleksandra Makedonskog, Hitlera ili Napoleona Bonapartu. Koji normalan i mali čovek bi žudeo da osvoji Indiju, par hiljada kilometara od njegovog doma, ili pak hladnu i udaljenu Rusiju, ako nema u glavi neku devijaciju. A mi slavimo te lude vojskovodje i divimo im se na masi zlodela i umrlih zbog tih njihovih pohoda i vojničkih pobeda.
To je problem ljudske svesti, posebno elite koja takvu svest podgreva. Zašto oni veličaju u svojim delima, knjigama, emisijama i filmovima masovne zločince? Zašto je Aleksandar Makedonski, ludi makedonac, homoseksualac i nezajažljivi i pohlepni kolonijalista ikome normalnom uzor, čemu on može da nas inspiriše? Osvajanju, ubijanju, pljački? Ko plasira takve ideje da je to ljudima potrebno?
Ili pak poremećeni Napoleon, iskompleksirana osoba i uništitelj miliona života, koji je u slepoj požudi i pohlepi poharao Evropu i naneo nebrojeno zla. I mi sada treba da ga veličamo što je bio genijalni vojni strateg? Ali on je bio strateg zla, kao i Hitler, on nije branio svoju zemlju kao Knez Lazar ili Vojvoda Mišić, on je osvajao i porobljavao druge narode.
Ali zašto mali čovek dozvoljava da ga ekstremni lideri vode u rat?
Slava, pobeda, dominacija, moć, veličina, kako lepo zvuči, kako je lepo poistovetiti se sa pobednicima. Još kada nam se to nudi kao igra, počev od krvavih igara sa gladijatoriima u rimskom Koloseumu, pa sve do krvavih virtuelnih igara za decu, do modernih krvavih ratova koje TV i mediji prenose. Samo su oni koji koji kroz velike bitke masovno unište protivnika u puno krvi istinski i veliki pobednici za masu zanesenog sveta. A to su upravo oni, koji su nakon hleba i igara, svojim ljudima dali rat kao novu zabavu, poveli ih u stradanja i zlo. Pohlepa i slavoljubivost koja je lično njih vodila nije vodila računa o malim ljudima i njihovim stvarnim željama, nego o ciljevima elite jedne imperije, koja duboko zaštićena vuče konce naših života.
I tako vekovima, neka aristokratija, neki savetnici, kapitalisti i verske vodje, pokreću ratove i krvoprolića, menjajući mapu sveta. A to uspevaju da urade jer su nas navukli na hleba i igara, na banalan i slep život koji vodi samodestrukciji malog čoveka. Da mali čovek ne prihvata igru velikih ljudi elita, ne bi bilo ni ratova. Da mali čovek nije opsednut zabavom već posvećen duhovnosti, razumeo bi i odupro bi se. Ali mali čovek se lako zavodi i sa njim se lako manipuliše. Mali čovek je slabe svesti jer je nečiste savesti.
Istinski hrišćani su od prvih dana svog postojanja to razumeli i sklanjali se od modela hleba i igara, jer su znali da posle sledi „i rata“. Oni su za svoj život izabrali molitvu „Oče naš“ i hleb nasušni ispunjen Duhom. Znali su oni da imperije ne miruju, jer imperije ne vodi Sveti Duh, nego ona druga sila, knez tame koji želi da vlada ljudima i uništava im duše. Jedino je Vizantija bila carstvo koje je imalo blagoslov sa neba i koje je u miru trajalo vekovima i koje nije vodilo osvajačke ratove u pravom smislu te reči. Zanimljivo je na primer, da nije Vizantijcima palo na pamet da vode krstaške ratove, iako je Jerusalim i za njih bio Sveti grad, nego su to radili zapadni carevi i pape. Jer na zapadu je i nastala krilatica „hleba i igara“, pa malo rata, dok je Vizantija bila prostor gde je vladala sintagma „hleb naš nasušni“ – hleba i Duha.
Nestankom Vizantije, nestala je ta duhovna vertikala izmedju države i Neba, izmedju careva kao Božijih predstavnika na zemlji koji čuvaju i održavaju državu sa Božijim blagoslovom i samog Gospoda. Čak ni Rusija, koja je u pravoslavnom smislu sukcesor i zaštitnik pravoslavne vere, nije imala taj Bogougodan običan život kao što je to imala Vizantija, doduše bez romantičnih priča da je Vizantija bila besprekorna i idilična hrišćanska država. Da je bila tako dobra, ne bi nestala sa lica zemlje.
Medjutim, ono što je nestankom Vizantije izgubljeno, to je da je nestala ta duhovna vertikala, jer su ljudi većinom izgubili svakodnevni duhovni život, od „hleba nasušnog“ su se preorjentisali na paganski stil života „hleba i igara“. Cena gubitka te milosti je i pojava rata, gde rat dolazi kao kazna Božija za nedela i nemoral koji ljudi skupljaju u sebi. Pa kada sve krene ka krajnjem dnu, Gospod iz velike svoje milosti, otpusti svoje zaštite, i prepusti nas ekstremnim silama i ljudima koji nas vode u rat. A tih ekstremnih sila ima mnogo u etru mada stvarno ekstremnih ljudi nema mnogo, ali su ti malobrojni u stanju da naprave velike probleme iz kojih se mali ljudi ne mogu izvući. Kada ekstremni ljudi počinju da seju strah, paniku, da laju i prete, da pucaju i ubijaju, a mali ljudi i država da ćute, sve ide ka svom konačnom ishodu, neizbežnom ratu.
Ljudi koji nisu duboko u veri, nego onako površno prosudjuju veru, naivno misle da nas Bog kažnjava ratom, da je rat po Njegovoj volji, da On to namerno radi. Ništa pogrešnije od takvog mišljenja. Gospod je Čovekoljubac, on voli čoveka, ali kada više ne može da gleda bestidnosti i nemoral u koji je čovek svojom slobodnom voljom upao i u koji je potonuo, On jednostavno okrene lice od nas, više nas ne sluša i ne štiti od upliva Kneza tame i njegovih slugu. A satana obožava krv, smrt, zlo i zlodela, on strasno ljude huška na zlodela i zločine, jer mu to pričinjava najveću radost. Zato tako energično počinje da motiviše ljude koji žive za „hleba i igara“ da se prihvate rata, jer ne prizivaju „hleb naš nasušni“, predstavljajući im rat kao mušku mačo igru u kojoj će oni biti pobednici.
I mnogi tako naivno udjoše u rat kao u igru. Tek u užasu i velikom stradanju rata, mnogi od nas se sete da Bog postoji i da je mnogo važniji „hleba naš nasušni i Sveti Duh“ koji nas čuva od zla u sebi i od zla u drugima, nego slepo jedenje i zabavljanje uz navijanje da najžešći borac pobedi.
Kada sukob počne, za mnoge tada bude kasno, gubeći život i duša im ode u adske predele, dok se neko i probudi u ratu, kad nije mislio o tome u miru. Jer, hleba i igara nisu duhovni život, već slepo pagansko povodjenje za zlim podnebeskim silama i manipulacija nečastivog.
Prizivajmo hleb naš nasušni svakodnevno i daće nam Čovekoljubac mir na zemlji.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
…On jednostavno okrene lice od nas, više nas ne sluša i ne štiti od upliva Kneza tame i njegovih slugu….
Cudan postupak pripisujete nekome ko je sve stvorio , ko u svemu ima apsolutu moc i ko je cista ljubav , kako neki kazu….To odustajanje i necinjenje je ljudska osobina i trebao bi autor ,koji je toliko hrabar i upoznat sa temom da cak objasnjava i posupke Onoga koji je nesaznatljiv …naci neko bolje i manje ponizavajuce objasnjenje od tog da je Njemu `pukao film` …
Umesto odgovora, nekoliko pitanja za vas:
Zašto postoji pakao?
Zašto ljudi greše?
Zašto grešnici idu u pakao?
Na koliko mesta u Bibliji sam Hrist objašnjava ko ide u raj a ko u pakao?
Objašnjenja su data i jasna su, samo ih treba pročitati.
Hvala na vrlo jasnim i precizim pitanjima na moje pitanje . :)
Uvek sam tu za takve stvari, jer u srži svakog pitanja je i sam odgovor. Nekada je put do njega očigledan i lak kada je postavljeno pravo pitanje ;-)
Na primer, zašto Bog koji je Čovekoljubac, ne voli neku svoju decu a ta deca vole greh ili samog djavola, kao nosioca greha i ljudskog pada?
Pa opet, kako da Gospod najviše ljubi najveće grešnike koji su se pokajali a ne ljubi one koji su ni vreli ni hladni, to jest nisu nešto grešni ali ni Ocu nebeskom posvećeni?
I zašto Bog blagoslovi poslušne i krotke koji slušaju i drže se predanja a ne velike mislioce koji o svemu imaju svoje mišljenje i izmišljaju nove teorije o Bogu?
Odgovori su jednostavni, svi su napisani u Bibliji, čak i na nekoliko mesta i dogadjaja objašnjeni.
Možda je prigodno da vam Vojsije na današnji dan kada se slavi Sveti Vladika Žički preporučim njegovu poemu Nebeska Liturgija, da je pročitate. Lepa je i poučna pesma i objašnjava neka pitanja koja ste postavili.
Zasto mislite da nisam citao bogougodne knjige ako postavim pitanje ? Nebesku liturgiju mogu da vam odrecitujem . I znam vecinu preporucenih odgovora na pitanja
koja postavljam a koja nisu moja vec opsteljudska. Kako prihvatiti da ` i Bog je pristao na to ` da u najstrasnijim mukama u pomenutim ratovima ginu nevini ljudi , deca ?
Meni je tekst odličan. I hrabar. Ajde napišimo to u vrijeme SFRJ,pa što bi bilo? Dobro je znati povijest, ali uza nju i istinu. Za vrijeme SFRJ kada sam ja učila o Aleksandru Makedonskom, učilo se samo veličanje a o ono loše nije se znalo. Osnovna škola. Nama đacima bio je uz silno bubetanje jedino važno dobiti prolaz :) i igrati se iza škole.
Meni je tekst izvrstan. Nemam što pitati, sve jasno.
Imamo „igara“ i danas. Neki ne prihvaćaju pojam „duhovnog ratovanja“ pa je dopušteno:
prilikom primanja sakramenta sve je važno samo ne sakramenat.Pomodarstvo. Jeli i kod vas tako? Baš me zanima.
Bila sam na jednoj krizmi neki dan (sakramenat svete potvrde). Da vi to vidite. Djevojčice razgolićene, ne zna se koja je našminkanija više, štikle tanke i visoke. Važno je dobiti na dar novaca, satova itd. Od mene je dobila duhovno, nije ni pogledala. Ali hoće. Jednom. Knjige o čistoći tijela i duha. Molitvenik itd. Proslava u restoranu basnoslovne cijene a za ni najest se. I muzika, kao u svatovima. I onda se mislim, Bože, meni ovo ništa ne paše. Tu sam reda radi. Moji sakramenti su bili sakramenti. Bili smo skromni i svi smo imali iste haljine. Svi. A danas, svećenici se boje da se ne zamjere roditeljima, jer se svađaju ako nešto prigovore pa onda misle, ma bolje da prime sakramenat nego da oko toga. Ja to ne razumijem. Odobravati na grijeh. Da sam ja svećenik, tko god je odjeven neprikladno nema primanja sakramenta. Nema. I svi bi imali iste platnene haljine kao nekad sa pojasom u struku i križem oko vrata, bilo da je pričest ili krizma. Ni roditelji nisu bolji, mame u crkvi fotografiraju u minicama…i onda se pitam, Bože moj, kako je moguće da svećenici šute, premda ima ih ali jako malo koji su strogi i to sve ne dozvoljavaju. Sve je to površna vjera ili oprostite mi nikakva. Vjera počinje u roditeljskom domu. A bilo bi dobro ako i tamo ne počinje da počinje od onih koji poučavaju. Ali možda ni oni nisu važni, pa ih se ni ne sluša. Važno je biti od svijeta, dok đavao vodi rat za duše a mi mu puštamo da se igra s nama.
Nisam rekao da ne čitate, nego da pročitate, ako treba ponovo i da to doslovno shvatite što je napisano Vojsije. Tako i Nebeska liturgija koja govori o stradanju Srba jer se Boga ne sećaju a vi postavljate ponovo isto pitanje: Zašto ljudi i nevina deca stradaju i zašto Bog tako kažnjava, zašto nije sve mir i ljubav, zašto mi svi ne idemo u raj kada smo svi stvoreni od Boga?
Odgovor na ta pitanja je dat u Genezi i padu Adama i Starom Zavetu. Da vam olakšam čitanje i razumevanje, Adam i Eva su svojom voljom napravili greh i otpali iz raja, baš kao i Lucifer, Satana i djavo. Od tada je Adamovom nasledju ostavljena slobodna volja da li će služiti Boga ili Kneza tame. Oni koji su u grehu i služe Satani samo gledaju kako da istrebe pravedne hrišćane, jer su na Boga zaboravili, čak i mrze bogobojažljive. Zato Bog čuva svoje a kažnjava sledbenike greha, nekada ne direktno nego preko njihovog nasledja, jer grešnik svakako ide u pakao a njegovo dete možda i dodje do Bogopoznanja. Neka stradala deca imaju na taj način milost pa kroz stradanje odlaze u raj, jer hrišćani ne veruju u smrt, nego u život večni.
Vi pokušavate Vojsije da tumačite Boga „ljudskim merilima“ a čovek je palo biće. Bolje da se držite Božijih zapovesti kako znate i umete, pa će vremenom porasti razumevanje Božije volje. Za sada vidim da nemate „strah Božiji“ u sebi, a on je početak mudrosti.
Marta, svuda je slično manje ili više ali to ne treba da bude vaš problem, „jer gde ima puno greha ima i puno blagodati“, pa onda bolje tražite ljude i mesta sa blagodaću nego se sablažnjavati.
U svakom slučaju bolje da su ljudi u crkvi nego van nje, jer u crkvi se projavljuje blagodat a ne po kafanama, pa nekoga možda i dodirne i preumni :-)
Niko se nije spasio mimo crkve.
A kako vi to znate? Da se niko nije spasio mimo crkve? Došapnuto vam je iz onih svetova,ili?
Bolja je crkva nego kafana,dabome.I svako ko oseća potrebu treba da ide u crkvu i prisustvuje Liturgiji. Decu je takođe dobro odvesti,s vremena na vreme.I ja moju vodim,kada mi to traže.Tako maleni,pa već imaju potrebu. I to je dobro.
Ali ne treba kroz život ni zatvorenih očiju.Svaka mudrost dolazi od Boga,ali nam je i razum Bog dao da se njime služimo i ispitujemo ovaj svet.
Svaki je čovek živa crkva Isusova,i na svakome je od nas izbor kome ćemo se okrenuti.Ne treba potcenjivati tu mogućnost izbora.Ništa ne vredi bez iskustva.Iz knjiga se ne može sve naučiti.Tome onda i ovaj život.