Hleba i igara i rata ili hleb naš nasušni
Krilatica iz starog Rima hleba i igara ima kroz istoriju i dodatak „i rata“, Zabavljamo se ratom umesto da živimo i tražimo hleb naš nasušni
Tehnologija vladanja ljudima, narodima i carstvima zabavom i hlebom je vekovima unazad poznata, upotrebljavana i zloupotrebljavana.
Ta poznata fraza iz antičkog doba hleba i igara koja se odnosila na vladanje velikim masama u velikim imperijama, kroz istoriju sveta dobija još jedan dodatak, a to je rat. Hleba i igara i rata.
Mali ljudi, obični ljudi, ne žele da ratuju, nikada nisu ni želeli a ni voleli, osim ako nisu bili ugnjetavani. Uz dovoljno hleba i igara, sa malo slobode i bez terora, sasvim je dovoljan okvir i društveni model da mali ljudi žive mirno i bezbrižno i ne razmišljaju o ratu. Mali ljudi, ako nisu izazvani, mahom nisu pokretali ratove, niti su ih tražili. Ratove su stvarali samo veliki i ekstremni ljudi. Kad kažem veliki, mislim na one lidere koji su kanalisali narodno nezadovoljstvo i vodili oslobodilačke ratove, a kada kažem ekstremni ljudi, mislim na sve one koji su vodili ideološke revolucije, kolonijalne ratove i osvajačke pohode.
U ekstremne ljude možete svrstati na primer Aleksandra Makedonskog, Hitlera ili Napoleona Bonapartu. Koji normalan i mali čovek bi žudeo da osvoji Indiju, par hiljada kilometara od njegovog doma, ili pak hladnu i udaljenu Rusiju, ako nema u glavi neku devijaciju. A mi slavimo te lude vojskovodje i divimo im se na masi zlodela i umrlih zbog tih njihovih pohoda i vojničkih pobeda.
To je problem ljudske svesti, posebno elite koja takvu svest podgreva. Zašto oni veličaju u svojim delima, knjigama, emisijama i filmovima masovne zločince? Zašto je Aleksandar Makedonski, ludi makedonac, homoseksualac i nezajažljivi i pohlepni kolonijalista ikome normalnom uzor, čemu on može da nas inspiriše? Osvajanju, ubijanju, pljački? Ko plasira takve ideje da je to ljudima potrebno?
Ili pak poremećeni Napoleon, iskompleksirana osoba i uništitelj miliona života, koji je u slepoj požudi i pohlepi poharao Evropu i naneo nebrojeno zla. I mi sada treba da ga veličamo što je bio genijalni vojni strateg? Ali on je bio strateg zla, kao i Hitler, on nije branio svoju zemlju kao Knez Lazar ili Vojvoda Mišić, on je osvajao i porobljavao druge narode.
Ali zašto mali čovek dozvoljava da ga ekstremni lideri vode u rat?
Slava, pobeda, dominacija, moć, veličina, kako lepo zvuči, kako je lepo poistovetiti se sa pobednicima. Još kada nam se to nudi kao igra, počev od krvavih igara sa gladijatoriima u rimskom Koloseumu, pa sve do krvavih virtuelnih igara za decu, do modernih krvavih ratova koje TV i mediji prenose. Samo su oni koji koji kroz velike bitke masovno unište protivnika u puno krvi istinski i veliki pobednici za masu zanesenog sveta. A to su upravo oni, koji su nakon hleba i igara, svojim ljudima dali rat kao novu zabavu, poveli ih u stradanja i zlo. Pohlepa i slavoljubivost koja je lično njih vodila nije vodila računa o malim ljudima i njihovim stvarnim željama, nego o ciljevima elite jedne imperije, koja duboko zaštićena vuče konce naših života.
I tako vekovima, neka aristokratija, neki savetnici, kapitalisti i verske vodje, pokreću ratove i krvoprolića, menjajući mapu sveta. A to uspevaju da urade jer su nas navukli na hleba i igara, na banalan i slep život koji vodi samodestrukciji malog čoveka. Da mali čovek ne prihvata igru velikih ljudi elita, ne bi bilo ni ratova. Da mali čovek nije opsednut zabavom već posvećen duhovnosti, razumeo bi i odupro bi se. Ali mali čovek se lako zavodi i sa njim se lako manipuliše. Mali čovek je slabe svesti jer je nečiste savesti.
Istinski hrišćani su od prvih dana svog postojanja to razumeli i sklanjali se od modela hleba i igara, jer su znali da posle sledi „i rata“. Oni su za svoj život izabrali molitvu „Oče naš“ i hleb nasušni ispunjen Duhom. Znali su oni da imperije ne miruju, jer imperije ne vodi Sveti Duh, nego ona druga sila, knez tame koji želi da vlada ljudima i uništava im duše. Jedino je Vizantija bila carstvo koje je imalo blagoslov sa neba i koje je u miru trajalo vekovima i koje nije vodilo osvajačke ratove u pravom smislu te reči. Zanimljivo je na primer, da nije Vizantijcima palo na pamet da vode krstaške ratove, iako je Jerusalim i za njih bio Sveti grad, nego su to radili zapadni carevi i pape. Jer na zapadu je i nastala krilatica „hleba i igara“, pa malo rata, dok je Vizantija bila prostor gde je vladala sintagma „hleb naš nasušni“ – hleba i Duha.
Nestankom Vizantije, nestala je ta duhovna vertikala izmedju države i Neba, izmedju careva kao Božijih predstavnika na zemlji koji čuvaju i održavaju državu sa Božijim blagoslovom i samog Gospoda. Čak ni Rusija, koja je u pravoslavnom smislu sukcesor i zaštitnik pravoslavne vere, nije imala taj Bogougodan običan život kao što je to imala Vizantija, doduše bez romantičnih priča da je Vizantija bila besprekorna i idilična hrišćanska država. Da je bila tako dobra, ne bi nestala sa lica zemlje.
Medjutim, ono što je nestankom Vizantije izgubljeno, to je da je nestala ta duhovna vertikala, jer su ljudi većinom izgubili svakodnevni duhovni život, od „hleba nasušnog“ su se preorjentisali na paganski stil života „hleba i igara“. Cena gubitka te milosti je i pojava rata, gde rat dolazi kao kazna Božija za nedela i nemoral koji ljudi skupljaju u sebi. Pa kada sve krene ka krajnjem dnu, Gospod iz velike svoje milosti, otpusti svoje zaštite, i prepusti nas ekstremnim silama i ljudima koji nas vode u rat. A tih ekstremnih sila ima mnogo u etru mada stvarno ekstremnih ljudi nema mnogo, ali su ti malobrojni u stanju da naprave velike probleme iz kojih se mali ljudi ne mogu izvući. Kada ekstremni ljudi počinju da seju strah, paniku, da laju i prete, da pucaju i ubijaju, a mali ljudi i država da ćute, sve ide ka svom konačnom ishodu, neizbežnom ratu.
Ljudi koji nisu duboko u veri, nego onako površno prosudjuju veru, naivno misle da nas Bog kažnjava ratom, da je rat po Njegovoj volji, da On to namerno radi. Ništa pogrešnije od takvog mišljenja. Gospod je Čovekoljubac, on voli čoveka, ali kada više ne može da gleda bestidnosti i nemoral u koji je čovek svojom slobodnom voljom upao i u koji je potonuo, On jednostavno okrene lice od nas, više nas ne sluša i ne štiti od upliva Kneza tame i njegovih slugu. A satana obožava krv, smrt, zlo i zlodela, on strasno ljude huška na zlodela i zločine, jer mu to pričinjava najveću radost. Zato tako energično počinje da motiviše ljude koji žive za „hleba i igara“ da se prihvate rata, jer ne prizivaju „hleb naš nasušni“, predstavljajući im rat kao mušku mačo igru u kojoj će oni biti pobednici.
I mnogi tako naivno udjoše u rat kao u igru. Tek u užasu i velikom stradanju rata, mnogi od nas se sete da Bog postoji i da je mnogo važniji „hleba naš nasušni i Sveti Duh“ koji nas čuva od zla u sebi i od zla u drugima, nego slepo jedenje i zabavljanje uz navijanje da najžešći borac pobedi.
Kada sukob počne, za mnoge tada bude kasno, gubeći život i duša im ode u adske predele, dok se neko i probudi u ratu, kad nije mislio o tome u miru. Jer, hleba i igara nisu duhovni život, već slepo pagansko povodjenje za zlim podnebeskim silama i manipulacija nečastivog.
Prizivajmo hleb naš nasušni svakodnevno i daće nam Čovekoljubac mir na zemlji.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
Molim Martinu da se ne nađe prozvana u ovome što rekoh,jer to nema veze sa onim što mislim o njoj kao verniku.
S.V
Sveti odživeli i preneli nama za nauk.Ali osim ako nije u kontaktu sa svetima(na onome svetu) a i to je vrlo upitno,niko ne može znati šta je sa one strane ogledala.Mada mnogi o tome vole da propovedaju.
Većina sledbenika kultova, meditanti ali i satanisti u svojim obredima osećaju radost i zadovoljstvo, najveći gresi nastaju iz najveće žudnje za zadovoljstvom, tako da Martina, to da zlo ne sije radost, nije tačno. Stoga, budite jako oprezni oko onoga što vidite ili osećate, katolici su odavno upali u spiritizam i okultne doživljaje, otkad je liturgija promenjena i više nema takve blagodatne zaštite na vama.
Daću vam primer. Vi kao rimokatolici skoro više i ne postite, „a ovaj se rod samo postom i molitvom isteruje“, gde se misli na najtvrdokornije demone koji su se zarili u naše duše. Kako ih se onda katolici mogu osloboditi? Nikako.
Sveštenici pa završe u paklu a verovali su ispravno u Gospoda. Ali negde su bili grešni, upali u raskol, jeres, krivo propovedali, pravili se pametni ili pak bludničili, krali. Desi se to, pa takav sveštenik i pored vere završi u paklu. Greh vodi u pakao, a po tezini greha dobije i adekvatan smeštaj u paklu, gde duša boravi do konačnog suda. U medjuvremenu naši pomeni i molitve olakšavaju muke grešnicima za koje se molimo a veliki svetitelj, kao što je to bio Vasilije Velili imaju silu da izmole oprost kod Boga i izvuku dušu iz pakla. Ali za to treba biti veliki svetitelj.
Kad god se molite za nekoga ko vam nije rod, privlačite njegove zle sile na sebe. Zato se za druge, koji nam nisu bliski, pravoslavni mole na liturgiji ili pred čudotvornim ikonama i moštima, jer smotu zaštićeni prisutnom blagodaću. Budite oprezni Martina, put u pakao je popločan dobrim namerama, vi ste gorljivi da pomognete i eterični, što je eksplozivna kombinacija :-)
I u dobru i u zlu se ljudi školuju i svedoče o svom iskustvu. Imate niz sekti, neke traju vekovima u kojima postoji dokazana praksa kako se spiritualno napreduje. Samo što je to napredovanje u zlu, kada okultnim metodama otvarate dušu za onostrani svet i njihove uticaje.
Jedino ćete u pravoslavlju naći konačne odgovore i sva logična objašnjenja za duhovni svet, ali da biste razumeli pravilno ono što je napisano, morate utišati buku, galamu i šumove oko vas koje proizvode nečiste sile. Kad je galama u učionici, niko ništa ne može razumeti i naučiti.
Pobožan i ocrkovljen život utišava buku i daje vam mogućnost da čujete i razumete, ali to u početku zahteva napor da krenete u tom pravcu, pored sve galame koja je protiv toga i koja mrzi sve što je hrišćansko, jer znaju da time gube vašu dušu. Dokle god se zabavljate teorijama i promišljanjima o duhovnom životu, mudrujući i isprobavajući svakakvu duhovnu modu, oni se raduju, jer je vaša duša okovana njihovim čarolijama.
Kad krenete ka „hlebu našem nasušnom“ bićete strahovito napadnuti nemirom, sumnjama, oaudjivanjima, pitanjima, strahovima, umišljanjima, ali ako zatražite pomoć Svetih i Bogorodice, neprijatelj će brzo odstupiti i mir i saznanje će zavladati vašom dušom :-)
Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dodje Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja …
Ma Petkana, ne osjećam se ja prozvana. Kao da ja ne znam da u Vatikanu ima svega, pa to zna i sam papa.Isto kao što i u pravoslavnoj crkvi ima svega. Ima, nije bezgrešna. Ne postoji bezgrešna crkva jer ju čine ljudi. Bezgrešan je Bog u njoj, za mene osobno je to Bog koji se daje u krvi i tijelu. Na kraju krajeva i svećenici su ljudi koji se ispovijedaju. A to da ima onih koji zloupotrebljavaju crkvu radeći neke zle stvari, pa naravno da ima. Ja ne kažem da nema, ali uvijek više vidim dobra nego zla, tako želim gledati.:)
p.s. A iz kojeg ste razloga upitani o zvanju? Pokušavam shvatiti, zbog čega je to ovdje bitno.
S.V. zašto tako sve crno vidite u mojoj vjeri? Opisivala sam događaje koji su se dogodili prije bar 15 godina. Jedino ovo sa ocem sada: mir, radost, spokoj u Kristu. Ne, to ne daje đavao, tako uči moja crkva. Gdje je mir i radost (može tako zajedno) tu nije đavao. Preko mira đavao ne može jer Krist veli da mir svoj ostavlja i mir svoj nam daje. Krist je mir. Ako ga blagujem svakodnevno imam mir, pa i kad ga ne blagujem, osjećam mir.Nije me Krist napustio zbog grijeha, on me vodi do ispovijedi. S.V, glupo je ovako suditi i površno, ne poznajete me. Moje iskustvo obraćenja i ozdravljenja. Moj Bog je Isus. Vaš isto, pa ipak, Vi se osjećate iznad drugih, to je za mene gordost. Ne samo Vi kao osoba nego mnoga većina koje sam imala prilike ovdje upoznati. Isus je rekao, tko zazove njegovo ime, taj je spašen, bio Grk, Rimljanin ili Židov…prema tome, malo više nade u Božje Milosrđe. Moje iskustvo je dugačko,rođeno je iz obraćenja, bolovala sam od neizlječive bolesti, pisala sam…Krist me ozdravio. Tko ima uši čuje a tko ganja samo da je pravoslavno u redu a ostalo ne, onda je i moje ozdravljenje takvima od đavla. To me vrijeđa,a vrijeđa i Krista. On mi je to dao, a ja to vama ne moram dokazivati, meni je dovoljan Krist.Molim se Bogorodici i svetima, imam neki rast u vjeri (svojoj), znam dosta o okultnom silom prilika, vodili su me svećenici u tome i od njih sam učila i od Duha Svetoga. Što se tiče posta, i u nas se posti o kruhu i vodi, neki i dvaput na tjedan, jest da je u vas strožije ali znamo i onu da se Bogu ne mile samo žrtve, nego i milosrđe i djela ljubavi. Može zao čovjek postiti isto. I diviti se sam sebi kako posti, na primjer.Možda kod vas nije tako, ali nama svjedočenje jako puno znači, ne zbog nas samih nego da se Krist proslavlja. Po svjedočenju ljudi bivaju dotaknuti: kada sam ja svjedočila kako me Bog dodirnuo i ozdravio, mnogi su plakali.Nisam ih ja tražila, Bog mi je slao ljude, bolesne i očajne itd. Šteta S.V. da ste tako zatvoreni, šteta. Ne vi osobno. Tako ćete u uvijek biti sami i rogoboriti na druge, to ne valja. Ima pravoslavnih svećenika koji ne misle kao vi. Putevi Gospodnji su a ne put. Sasvim sam sigurna da ću pronaći spasenje u svojoj vjeri zato jer je Krist samnom, a kad je On za mene tko će protiv mene?
Ja nisam jeres, ja nisam sekta, ja sam kršćanka, ispovijedam vjeru u Isusa Krista, živim sakramentalno i svjedočim kada treba. Nekad šutnjom, nekad riječima, a ovo je ipak mjesto gdje se govori, piše „predaj komentar.“ Ne ide mi baš. Ne možeš sa pravoslavcima biti prijatelj. Ili si pravoslavac ili si jeres a da si kršćanin, to se pravoslavac ne sjeti. Šteta.
Gorljiva sam. Zašto? pa baš zato jer me Isus dodirnuo i ozdravio.
Dragi S.V, mene je sotona napadala da mi oduzme dušu i da posumnjam u ozdravljenje, i fizički i psihički. Puno je toga bilo, i puno milosti, ali vi ne vjerujete, kako bi Isus rekao „o malovjerni“. Mislim da biste trebali pročitati onu prispodobu o cariniku i farizeju.
I za kraj, poštivam svećenike, a iskreno nikada niste odgovorili tko ste, ja mislim da ste svećenik ili pak bogoslov njihov…poštivam ali nedam da me stavljate u vreću sa đavlima.
Bog je umro za sve ljude.Ja sam jedna od njih, nitko nema privilegij na vjeru. Vjera je dar i milost. Slijediti Krista nije lako ali ja sam na tom putu. Ni blizu me ne poznajete kako ste dobili dojam. Ovo je samo zaslon.
Doviđenja i svako dobro. I mene niste pitali za zvanje, a Petkanu jeste? Vidite, nas dvije smo iste za vas. Na krivom putu po vama. o kako se varate. Vjerujem da ćemo se upoznati na drugom svijetu i tada ćete mi vi reći „nisam imao pravo.“ Vidjet ćete :)
također, grijeh je isto vidjeti u drugome đavla. Nemojte biti tako sigurni da i mene osim Vas Krist ne vodi do sebe. Zato jer nas je otkupio cijenom neporocjenjivom. A tu nema cijene pravoslavne niti katoličke niti protestantske. Trebalo bi da nas Krist povezuje a ne da nas rastavlja. Mrsko mi je kada Kristovi među Kristom traže neprijatelje, nema mi ništa bolnije od toga. To mi je čak bolnije nego da dijalogiziram sa budistom, ateistom ili nekim drugim, kad „među svojima“ ne nađe mjesta. Boli me to. Ali ja se zadnja smijem, vidjet ćete kad umrete da niste bili u pravu. :) Ne zamjeram Vama osobno ništa. Niste Vi krivi. I ja bih mogla reći da se đavao uvukao i kod vas u duhovno, sve je jeres, samo naše valja, a vidi isti nam Krist. Jadan Krist kako li plače!
Doviđenja gore :)
Hrišćanska crkva ima dugu istoriju,a u godinama koje prođoše teško je i najpotkovanijima da razluče kad je koje skretanje nastalo.Čitam baš danas nešto o Nemanjićima,imamo sjajnu i predanu profesorku istorije u školi,i vidite tu literaturu bi svako ko sebe smatra pravoslavnim trebao da prouči.
Iako postoje napori,možda čak i prevelika želja da se to vreme što preciznije oiviči nekim konkretnim dokazima,istina je da se mnoge stvari samo nagađaju.Pa se tako i o nastanku našeg naroda mnoge pretpostavke prepliću,a tek o prihvatanju vere i nastanku ove religioznosti koja nam je danas poznata.
Zato možemo samo reći:Verujem da se do spasenja ne može mimo crkve…svaka drugačija tvrdnja zvuči nadmeno,jer ko smo to mi da tvrdimo? Ovo je crno,a ovo belo.
Martina,ne znam ni sama,reče S.V otkud mi pravo da podučavam..samo jednu licencu imam,dobih je pošteno,ali mi taj komad hartije ne daje moć da jednoga dana kažem kako su mladi naraštaji jedino preko mene mogli doći do znanja…analogno nekom drugom zvanju.
Nije sve tako crno kao što vam se čini Martina, zapravo ja ne ocrnjujem rimokatolicizam, zapravo sam vam samo skrenuo pažnju na jedan bitan detalj zašto su pravoslani hrišćani na distanci sa katolicima. A takvih detalja ima još, počev od krštenja u kome katolici ne miropomazuju, itd. A sve ima svoj razlog zašto se radi i svrhu, pa kako vi neke stvari ne radite uopšte ili ne radite kako treba, dolaze i duhovne posledice i put postaje uzak za mnoge katolike.
S druge strane pravoslavnima je put još uvek otvoren i širok ali malo ko ide njim, više ljudi vole stranputice hleba i igara.
Svetitelji su u svojim spisima i u zapisima svedoka stalno tvrdili za sebe da su grešniji od svih, jer koga Duh Sveti ispunjava on oseća duboku grešnost svoje pale prirode i prljavštinu na duši, dok vi puni entuzijazma već rezervišete mesto u raju. Taj mentalni sklop izabranosti i cenjenja svoje bezgrešnosti dovodi do pojava kao što su Inkvizicija i nepogrešivost pape. To stanje svesti nikada nije postojalo na istoku, jer smo mi Bogobojažljivi a ne euforični, molimo da ne budemo osudjeni na Strašnom sudu a ne da vršimo rezervaciju za raj.
Inače se sa dosta vaših pisanja slažem, vidi se da ste verujuća osoba, ali nema ko da vas duhovno vodi, pa se okrećete duhovnim senzacijama i misionarstvu, umesto ćutanju i pokajanju :-)
Romantičan nacionalizam, panslavizam i desne organizacije se bave pitanjima istorije sa strašću ali bez svrhe Petkana. Zar je bitno kad smo došli i odakle, kad smo primili hrišćanstvo, ako je cilj spasenje duše. To su sve zabave za zanesenjake, počev od „Srbi narod najstariji“ pa do nove Srpske civilizacije Atlantidjana.
Imamo samo jedan život za spasenje a istorija ga lako proguta :-)
Slažem se sa ovim zadnjim,no polemika je nastala oko one jedne rečenice,a tu se bogme istorija ne može isključiti u potpunosti.Iako nije uvek verodostojan svedok,mnoge se stvari lako zaborave,a ne bi baš smele.
Svaka bi duša volela da dostigne onaj stepen smirenosti kad ne mora više da prikuplja iskustva.A opet,samo retki imaju tu privilegiju.