Hleba i igara i rata ili hleb naš nasušni
Krilatica iz starog Rima hleba i igara ima kroz istoriju i dodatak „i rata“, Zabavljamo se ratom umesto da živimo i tražimo hleb naš nasušni
Tehnologija vladanja ljudima, narodima i carstvima zabavom i hlebom je vekovima unazad poznata, upotrebljavana i zloupotrebljavana.
Ta poznata fraza iz antičkog doba hleba i igara koja se odnosila na vladanje velikim masama u velikim imperijama, kroz istoriju sveta dobija još jedan dodatak, a to je rat. Hleba i igara i rata.
Mali ljudi, obični ljudi, ne žele da ratuju, nikada nisu ni želeli a ni voleli, osim ako nisu bili ugnjetavani. Uz dovoljno hleba i igara, sa malo slobode i bez terora, sasvim je dovoljan okvir i društveni model da mali ljudi žive mirno i bezbrižno i ne razmišljaju o ratu. Mali ljudi, ako nisu izazvani, mahom nisu pokretali ratove, niti su ih tražili. Ratove su stvarali samo veliki i ekstremni ljudi. Kad kažem veliki, mislim na one lidere koji su kanalisali narodno nezadovoljstvo i vodili oslobodilačke ratove, a kada kažem ekstremni ljudi, mislim na sve one koji su vodili ideološke revolucije, kolonijalne ratove i osvajačke pohode.
U ekstremne ljude možete svrstati na primer Aleksandra Makedonskog, Hitlera ili Napoleona Bonapartu. Koji normalan i mali čovek bi žudeo da osvoji Indiju, par hiljada kilometara od njegovog doma, ili pak hladnu i udaljenu Rusiju, ako nema u glavi neku devijaciju. A mi slavimo te lude vojskovodje i divimo im se na masi zlodela i umrlih zbog tih njihovih pohoda i vojničkih pobeda.
To je problem ljudske svesti, posebno elite koja takvu svest podgreva. Zašto oni veličaju u svojim delima, knjigama, emisijama i filmovima masovne zločince? Zašto je Aleksandar Makedonski, ludi makedonac, homoseksualac i nezajažljivi i pohlepni kolonijalista ikome normalnom uzor, čemu on može da nas inspiriše? Osvajanju, ubijanju, pljački? Ko plasira takve ideje da je to ljudima potrebno?
Ili pak poremećeni Napoleon, iskompleksirana osoba i uništitelj miliona života, koji je u slepoj požudi i pohlepi poharao Evropu i naneo nebrojeno zla. I mi sada treba da ga veličamo što je bio genijalni vojni strateg? Ali on je bio strateg zla, kao i Hitler, on nije branio svoju zemlju kao Knez Lazar ili Vojvoda Mišić, on je osvajao i porobljavao druge narode.
Ali zašto mali čovek dozvoljava da ga ekstremni lideri vode u rat?
Slava, pobeda, dominacija, moć, veličina, kako lepo zvuči, kako je lepo poistovetiti se sa pobednicima. Još kada nam se to nudi kao igra, počev od krvavih igara sa gladijatoriima u rimskom Koloseumu, pa sve do krvavih virtuelnih igara za decu, do modernih krvavih ratova koje TV i mediji prenose. Samo su oni koji koji kroz velike bitke masovno unište protivnika u puno krvi istinski i veliki pobednici za masu zanesenog sveta. A to su upravo oni, koji su nakon hleba i igara, svojim ljudima dali rat kao novu zabavu, poveli ih u stradanja i zlo. Pohlepa i slavoljubivost koja je lično njih vodila nije vodila računa o malim ljudima i njihovim stvarnim željama, nego o ciljevima elite jedne imperije, koja duboko zaštićena vuče konce naših života.
I tako vekovima, neka aristokratija, neki savetnici, kapitalisti i verske vodje, pokreću ratove i krvoprolića, menjajući mapu sveta. A to uspevaju da urade jer su nas navukli na hleba i igara, na banalan i slep život koji vodi samodestrukciji malog čoveka. Da mali čovek ne prihvata igru velikih ljudi elita, ne bi bilo ni ratova. Da mali čovek nije opsednut zabavom već posvećen duhovnosti, razumeo bi i odupro bi se. Ali mali čovek se lako zavodi i sa njim se lako manipuliše. Mali čovek je slabe svesti jer je nečiste savesti.
Istinski hrišćani su od prvih dana svog postojanja to razumeli i sklanjali se od modela hleba i igara, jer su znali da posle sledi „i rata“. Oni su za svoj život izabrali molitvu „Oče naš“ i hleb nasušni ispunjen Duhom. Znali su oni da imperije ne miruju, jer imperije ne vodi Sveti Duh, nego ona druga sila, knez tame koji želi da vlada ljudima i uništava im duše. Jedino je Vizantija bila carstvo koje je imalo blagoslov sa neba i koje je u miru trajalo vekovima i koje nije vodilo osvajačke ratove u pravom smislu te reči. Zanimljivo je na primer, da nije Vizantijcima palo na pamet da vode krstaške ratove, iako je Jerusalim i za njih bio Sveti grad, nego su to radili zapadni carevi i pape. Jer na zapadu je i nastala krilatica „hleba i igara“, pa malo rata, dok je Vizantija bila prostor gde je vladala sintagma „hleb naš nasušni“ – hleba i Duha.
Nestankom Vizantije, nestala je ta duhovna vertikala izmedju države i Neba, izmedju careva kao Božijih predstavnika na zemlji koji čuvaju i održavaju državu sa Božijim blagoslovom i samog Gospoda. Čak ni Rusija, koja je u pravoslavnom smislu sukcesor i zaštitnik pravoslavne vere, nije imala taj Bogougodan običan život kao što je to imala Vizantija, doduše bez romantičnih priča da je Vizantija bila besprekorna i idilična hrišćanska država. Da je bila tako dobra, ne bi nestala sa lica zemlje.
Medjutim, ono što je nestankom Vizantije izgubljeno, to je da je nestala ta duhovna vertikala, jer su ljudi većinom izgubili svakodnevni duhovni život, od „hleba nasušnog“ su se preorjentisali na paganski stil života „hleba i igara“. Cena gubitka te milosti je i pojava rata, gde rat dolazi kao kazna Božija za nedela i nemoral koji ljudi skupljaju u sebi. Pa kada sve krene ka krajnjem dnu, Gospod iz velike svoje milosti, otpusti svoje zaštite, i prepusti nas ekstremnim silama i ljudima koji nas vode u rat. A tih ekstremnih sila ima mnogo u etru mada stvarno ekstremnih ljudi nema mnogo, ali su ti malobrojni u stanju da naprave velike probleme iz kojih se mali ljudi ne mogu izvući. Kada ekstremni ljudi počinju da seju strah, paniku, da laju i prete, da pucaju i ubijaju, a mali ljudi i država da ćute, sve ide ka svom konačnom ishodu, neizbežnom ratu.
Ljudi koji nisu duboko u veri, nego onako površno prosudjuju veru, naivno misle da nas Bog kažnjava ratom, da je rat po Njegovoj volji, da On to namerno radi. Ništa pogrešnije od takvog mišljenja. Gospod je Čovekoljubac, on voli čoveka, ali kada više ne može da gleda bestidnosti i nemoral u koji je čovek svojom slobodnom voljom upao i u koji je potonuo, On jednostavno okrene lice od nas, više nas ne sluša i ne štiti od upliva Kneza tame i njegovih slugu. A satana obožava krv, smrt, zlo i zlodela, on strasno ljude huška na zlodela i zločine, jer mu to pričinjava najveću radost. Zato tako energično počinje da motiviše ljude koji žive za „hleba i igara“ da se prihvate rata, jer ne prizivaju „hleb naš nasušni“, predstavljajući im rat kao mušku mačo igru u kojoj će oni biti pobednici.
I mnogi tako naivno udjoše u rat kao u igru. Tek u užasu i velikom stradanju rata, mnogi od nas se sete da Bog postoji i da je mnogo važniji „hleba naš nasušni i Sveti Duh“ koji nas čuva od zla u sebi i od zla u drugima, nego slepo jedenje i zabavljanje uz navijanje da najžešći borac pobedi.
Kada sukob počne, za mnoge tada bude kasno, gubeći život i duša im ode u adske predele, dok se neko i probudi u ratu, kad nije mislio o tome u miru. Jer, hleba i igara nisu duhovni život, već slepo pagansko povodjenje za zlim podnebeskim silama i manipulacija nečastivog.
Prizivajmo hleb naš nasušni svakodnevno i daće nam Čovekoljubac mir na zemlji.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
A opet,iako se vidi da ste teološki potkovani,pogledajte kako čovek lako(misleći da to čini iz najbolje namere)donosi sud o onome drugom,zaboravljajući pri tom koliko to o njemu samom govori.
Dakle,uvek brvno pronalazimo,dok se onaj trn teško vadi,i pored svog truda i mišljenja da smo napredovali.A koliko se toga desi a da prođe neopaženo,da nema ko da nam skrene pažnju.Otuda i ova potreba ovakva,za razmenjivanjem,dok se ne uvedemo u red,da svakoga trena budemo budni.
Dobro, „pomiluj me grešnu Gospode.“ :)
Svetitelji ili sveci. I naši sveci isto kažu kao i vaši o grešnosti. Iako vidim da niste čitali Svetu Faustinu Kowalsku koja je dobila objavu o Božjem milosrđu, o milosrđu se navodi u Pismu tako da ne ide mimo njega.
Ovo stavljam Vaše da bolje vidim:
„…dok vi puni entuzijazma već rezervišete mesto u raju. Taj mentalni sklop izabranosti i cenjenja svoje bezgrešnosti dovodi do pojava kao što su Inkvizicija i nepogrešivost pape. To stanje svesti nikada nije postojalo na istoku, jer smo mi Bogobojažljivi a ne euforični, molimo da ne budemo osudjeni na Strašnom sudu a ne da vršimo rezervaciju za raj.“
Ja mislim da vi ovo naše ne shvaćate najbolje. Entuzijazam? Pa vidite negdje ali ne znam sada točno gdje piše u Bibliji da se imamo radovati i smijemo se u radosti nadati spasenju.Zar je to preuzetnost? To je samo ono zbog čega se i Isus raduje s nama.Čini mi se da piše i „raduj se u Bogu“.Ma postoji baš Riječ koja o tome kaže, pokušat ću je naći.Moja „euforija“ je sada sjećanje na euforiju, duša mi je bila radosna kada sam našla Boga.Ako želite u pustinji sam, nema osjećaja nikakvih gola vjera.Sveti Ivan od Križa to zove tamna noć.Dugo to već traje. Možda i do kraja života, tko zna. O inkviziciji mislim sve najgore, neki se papa ispričao zbog toga. Nepogrešivost pape.Ljudi često brkaju taj pojam sa bezgrešnošću. To nije to. To se odnosi na dogme, a nije bilo puno dogmi. Papa je poglavar naše crkve, čovjek koji se ispovijeda i koji se moli da ga vodi Duh Sveti.Sigurno i griješi i ispovijeda se :) A može i skrenuti sa puta Duha Svetoga, o može. Meni se neke stvari sada uopće ne sviđaju. Moje je da molim za sve i za neprijatelje.Večeras na svetoj misi svećenik je molio i za vas kršćane u molitvi vjernika.Uvijek molimo za vas.Svaki dan.Za braću kršćane.Što se tiče vaše bogobojažljivosti meni se to jako sviđa.Da, mi to baš nemamo.Mi više doživljavamo Boga kao prijatelja a opet smatramo se grešnima.Mene je taj način doveo Bogu.Prije sam se bojala Boga i nisam ga razumjela zbog tog straha.Bojala sam se da će me kazniti za grijeh.Mi se isto molimo za spasenje i da nitko ne propadne u paklu. Ne molimo se da dođemo u čistilište :) Ali postoje objave svetaca o tome,naših svetaca. Rado bih vam poslala jednu knjigu pa da samo pročitate. Ja samo slijedim Nauk svoje crkve.I ne vidim sporno ništa o čistilištu.Možda ste me krivo shvatili, nitko ne radi rezervacije niti trguje s Bogom. Tako je Bog učinio da postoji to mjesto.Ali ako netko i dođe tamo, mi se ipak poveselimo za dušu. Iako ne znamo. Uvijek se nadamo dobrome po našoj molitvi za pokojne.
Ja volim vaše pojanje i akatiste i žao mi je što i mi to nemamo. Ne volim tamburanje na gitarama, ali nije prije toga bilo, to je došlo od protestanata. Prije su bile pučke pjesme,izaberem misu sa njima ili orguljama. A što da radim? Ja sam rođena u tome, Bog mi se dao u tome kao što se vama daje u vašemu.
Ćutanje? Pa dobro, ja uvijek zaboravim da je to kod vas vrlina. To je već pitanje koje možete postaviti mojoj vjeri po crkvi, ima i gorih od mene :) Dobro. Prihvaćam savjet, nije loš, prihvaćam, u pravu ste. Od sada na neki tekst samo po dvije rečenice ili slično. :)
Duhovne senzacije su me davno prošle, ali gledajte one su me iako se vama čine loše dovele do Boga. One su me zaljubile u Boga.To je bio moj rast. Zapravo moj početak. Ja sam bila jako ranjena od ljudi,jako.Govorili su mi da ne vrijedim i da sam ništa, cijeli život.To toliko boli da pomišljate da je bolje da se niste ni rodili.Zato mi je Bog dao sebe na način senzacije.Naravno da se i loše događalo. Nisam željela od zla raditi senzaciju nego sam ukazujući na zlo govorila kako li se tek Bog proslavlja u mom životu, u tamo nekim ranijm komentarima.
Ne bi bilo loše da mi vi budete duhovnik. Vjerujem da ništa loše ne mogu dobiti.
Drago mi je da sam pričala sa pravoslavnim svećenikom koji se nije naljutio na mene. Hvala.
Neka Vas blagoslovi Gospodin i čuva. Svako dobro.
I da, kako god, rado čitam sve vaše tekstove.
S.V. to je ova knjiga iako znam da je nećete čitati. Samo ću reći, da postoji i to da pokojnik dođe tražiti da se služi misa za njega,među malim običnim ljudima, a i u knjigama. Ima puno knjiga o čistilištu.
http://verbum.hr/knjige/cistiliste-3334/
Rimljanima 5,5 Nada pak ne postiđuje. Ta ljubav je Božja razlivena u srcima našim po Duhu Svetom koji nam je dan!
Rimljanima 8,24 Ta u nadi smo spašeni! Nada pak koja se vidi nije nada. Jer što tko gleda, kako da se tomu i nada?
Rimljanima 8,25 Nadamo li se pak onomu čega ne gledamo, postojano to iščekujemo.
Iako mislim da ima još…ali Vi to inako znate.
Dakle, smijemo se nadati. To je to, a ne rezervacija. Inače, s obzirom na grešnost nitko ne zaslužuje spasenje.
Laku noć i ako sam koga nehotice povrijedila u ovoj raspravi, žao mi je.
Zanimljiva je tema o duhovnom učitelju, koju ste spomenuli Martina :-)
Radi informisanja kako to ide, zanimljivo je i objašnjava ustrojstvo Crkve, navešću kako bi to u praksi išlo:
1. Kao katolitkinja, morali bi da se dokrstite u pravoslavnoj veri. Pravoslavni priznaju katoličko krštenje (za razliku od protestantskog) ali se mora još jedan deo obreda održati, koji vi preskačete.
2. Automatski vaš duhovni učitelj postaje mesni sveštenik koji je zadužen za kraj u kome živite. Da bi „prešli kod drugog“, morate da mu objasnite zašto i tražite od njega dozvolu i blagoslov za migraciju.
3. Ako dobijete blagoslov, onda dodjete kod duhovnog učitelja kog želite pa ga molite da vas primi i blagoslovi. On ima pravo da vas odbije. Popularni duhovnici to i najčešće rade, jer su preopterećeni i ne mogu da stignu, već samo daju pouku.
Čak i kada je i pouka i savet u pitanju, valja tražiti blagoslov za odlazak i po to. Meni se dešavalo da duhovnik nadležan za mene nije hteo da mi da blagoslov da idem kod nekih duhovnika. dok mi je davao saglasnost za neke druge :-)
To je najpravilniji i najzdraviji put, mada većina juri prečice. A bitno je dobiti blagoslov za sve, vremenom se pokaže njegovo dejstvo i ispravnost.
Srećan svima sutrašnji praznik Sveti Georgije Pobedonosac i puno cveća vam želim!
Vidim da je to manje više isto, isti problemi sa duhovnicima. S tim što mi nemamo duhovnika, osim ako je župnik župe raspoložen da to bude ako ga pitate, a obično ako ga pitate da neki savjet i gotovo i nema dalje. Često da i krivi savjet. Ima kod nas raznih svećenika. Neki su poput mehaničara, učine da obave i sve je lako pa ti i ne treba duhovnik, drugi koji bi bili kandidati za duhovnika nemaju vremena jer se i ovako daju, onda ljudi najčešće potraže malo više angažirane svećenike poput egzorcista iako se i to drži u tajnosti što je potpuno blesavo. Ali to dobiti to je kao dobiti na lutriji (malo neumjesna usporedba ali tako je), tako da Vam ovdje malo tko ima duhovnika, svak ide sam kako najbolje zna i umije uz Božju pomoć.
Hvala na uputama. :) Sad ste me baš zainteresirali za taj dio obreda krsta koji je ispušten, pa ću malo pronaći o tome.
Martina ,raduje me da ste odgledali film i da vam se svideo .Jos vise me raduje da niste zaboravili da sam vam ga preporucio a od tad je prosla bar jedna godina ako ne i vise. A sto se tice cirilice , nekako bi film bio uskracen da je bilo kako drugacije titlovan ili ne daj Boze sinhronizovan . :) .
A dobri Bog voli sve nas i puteva spasenja ima onoliko koliko ima dusa . Sve drugo
bi dovelo dobrotu u pitanje .
Ne volim da ostavljam glupe i nezrele komentare, ali sam nešto ovih dana u tom fazonu. A, i ove dvije poslednje Vojsijeve rečenice su me inspirisale, pa rekoh da se malo nadovežem.
Dobrota je, u hrišćanstvu, apsolutna (jasno definisana). Biti dobar je oke’, ali samo kroz ljubav prema Hristosu. A, ljubav prema Hristu znači poštovanje Božijih zakona. Pritom, Božiji zakoni se ne smiju poštovati na silu ili protiv svoje volje, već na takav način, da je pojedinac svim svojim srcem ubijeđen u njihovu ispravnost i, da bi najviše od svega volio da živi na mjestu gdje vladaju takvi Zakoni.
Izvan hrišćanstva, dobrota je potpuno relativna. Svaki pojedinac (ili sekta) ima svoju predstavu dobrote.
Takođe, dobrota, sama po sebi, nije dovoljna za spasenje. Na primer, šta je dobrota bez obzirnosti?
Naravno da ima ispravnih ljudi, koji poštuju sve Božije zakone, a da uopšte nisu ni čuli za Hristosa. Ali, kad si hrišćanin, put ka spasenju ti je neuporedivo lakši. Mada, imaš i mnogo veću odgovornost…
@ Martina
Pogledao sam sinoć film. Znam za njega još odavno, ali mi do sad nije ni padalo na pamet da ga gledam. Hvala na preporuci.
Vojsije, ne znam zašto nisam ranije odgledala, valjda okolnosti životne. Što se tiče ćirilice, nije ona meni problem, nego sam morala drugima da čitam. Inače se film ne bi pogledao :), prebrzo im ode titl, a nije se imala gdje ni vježbati za one koji su je davno učili. Meni izvlači ruski :) Nije mi žao što sam čitala, samo se nisam mogla emotivno udubiti od čitanja. U svakom slučaju, jako dobar film, aktualan i za današnje vrijeme. Može s eiz njega puno naučiti. Moj suprug kaže, film je odličan. Nego, ja sam i zaboravila na taj film, na našem katoličkom portalu je osvanuo, mnogi su ga gledali pa sam se tek onda sjetila, ajoj, to mi je Vojsije još davno rekao :)
Niko, slažem se, samo i poštivanje „na silu“ može dovesti do dobra ploda. Tako nastaje klica a iz klice plod. Mislim da svi odnekud počinjemo. „Strah Božji početak je mudrosti“, pisano je. Bitna je volja, nakaniti činiti i ono što ne razumiješ. Ja to iz iskustva. Čak i nešto što ti se ne sviđa i protivi se tvojoj volji a usmjereno je na Božje. Nemojmo sad da navodim primjer svekrva snaja. UUUU….koliko je volje trebalo uprijeti i sebe podložiti ali Kristu. Ne njoj nego Kristu. Bilo je ratovanja, duhovnog. I plakanja i na koljenima u molitvi.
Pozdrav
Ma da je bilo na latinici na srpskom ne bi bio problem, moj muž ionako stalno neke srpske gleda što domaće, što sa vašim titlom.