KO JE VIDEO PROPAST SVETA?

Najšarenija metro-stanica u Parizu je Republika. Ona ima najviše presedanja za druge linije, te je i najprometnija. Tu se mogu sresti gotovo svi tipovi ljudi koji žive u Francuskoj. Jednom u godini svaki će proći ovuda. Danas je izuzetno bučno, jer tri grupe uličnih svirača izvode svoj program za sitniš. Česi, domaćini i najglasniji Peruanci sa salsom.

Svi žure, jer vide i znaju, kuda. Hodnici čine Arijadnin lavirint. Njih dvoje ko slepci, bolje reći, ko dva slepca idu polako i vrhom belih štapova potvrđuju da li idu po onome što „vide“ u glavi. Po flekama na odelu, čini se da žive sami, kao par, što nije retkost kod slabovidih.

Najednom: poduže stepenište, strmo, silazi na peron. Na njeno burno protivljenje da siđu sami, on joj, kao da vidi, domeće: „Drži mi se za ruku i koristi svoj štap. Svaki stepenik!“ Spuštam se sa njima. Crne naočare na njihovim licima zaklanjaju moju tugu. Kad stupiše na peron, on je sa trijumfalnim osmehom upita: „Jesi li videla da može?“. Ona srećna reče: „Videla sam“, i odahnu.

Ona jeste, i on, a da li sam ja sve dobro video?

Vlastimir Stanisavljević Šarkamenac